УНС и СИНОС после новог одређивања притвора до 30 дана забринути за здравствено стање Дејана Златановића
18/03/2023РТЦГ: Траже веће плате
23/03/2023Насловно питање је питање на које свако од мојих колега треба да има јасан одговор и још јаснију представу онога што стоји у његовом одговору на поменуто питање. Ако будући новинар не зна шта тачно подразумијева његова будућа професија онда смо, као друштво, у гадном проблему. Јер ако постоји проблем у темељу, велике су шансе да ће се кућа срушити.
Бавити се новинарством, значи бавити се друштвено-одговорним радом. Незахвално би било поредити новинарство са неким другим позивима, који директно утичу на друштво и тиме га креирају. Издвојићу свој позив, као креатора јавног мнијења. Сложићу се са теоријама о минималним ефектима медија, које, укратко, говоре о томе да медији намећу идеје, ставове, навике, које реципијенти постепено усвајају. Значи, медији имају улогу аниматора који управља мнијењем, као марионетом, али из сјене. Све је ствар подјеле улога; велики играчи, као што су власт или водећи привредни субјекти потенцирају неку политику, медији бирају, и чију политику и на који начин ће је наметнути публици, а публика реагује на повлачење конаца. Иако нам се некада чини да споменути велики играчи креирају мишљење, политику, тржиште, нисмо у праву. Они само напишу сценариј, а медији режирају и продуцирају.
Речено језиком природних наука, новинар је основна градивна јединица медијског свијета. Исто као што једна ћелија не може управљати организмом, ни новинар, као појединац, не може управљати медијским небом. Он је само дио колектива, који може учинити много, а не мора ништа, може остати само један из масе. Као, напримјер, станица канцера, која може бити ноћна мора за један људски организам, а може да остане латентна заувијек, да човјек никада ни не помисли на њу.
Велика је количина парадокса у причи која се зове „Новинарски позив“. Опћеприхваћено је да је новинаров посао да извјештава о догађајима, онаквим какви они тачно јесу, али и да новинари тај свој посао модифицирају, према својим или нечијим туђим замислима и чине стварне догађаје свакаквим, осим онаквим какви они заиста јесу. Боје их разним бојама, додају, одузимају. Кад спомињем нечије, туђе замисли, враћам се на причу о великим играчима. На данашњем вакту и у нашој неуравнотеженој држави, већина новинара ради под огромним притисцима. Гледано са стране, некад ми се чини да носе терет тих притисака као Квазимодо своју грбу, да их се никада не ослобађају, те боје своје приче увијек истом бојом. Наравно, не сви истом бојом, него увијек оном бојом у коју су, појединачно, офарбани. Фарба их редакција, тржиште, политика, финансије. Све по мало.
Фарбање, као поступак наношења боје на неку површину и давање новог, другачијег изгледа, може бити јако забавно. Али фарбање у, горе споменутом контексту, је опасно по друштво, али и по етички и морални кодекс једног новинара. Као што љекар треба да поштује Хипократову заклетву и све оно што она налаже, тако и новинар треба да поштује етички кодекс свог позива. Кад кажем да је новинарство друштвено-одговорно занимање, ријеч „одговорно“ треба написати великим словима. Етика и морал су у нераскидивој вези са том ријечју. Етика и морал дођу као сијамски близанци, а одговорност старија сестра. Ако се сијамски близанци посвађају, и старија сестра ће се умијешати. Кршењем етичког кодекса и основних људских и моралних начела, новинар ризикује да, након неког времена, за производ има друштво препуно патолошких појава. Ризикује да за производ има људе са погрешним ставовима, младе генерације са погрешних системима вриједности. Не могу се одлучити да ли је страшније подлијегање присцима великих играча или сопственим стереотипима, предрасудама и мисаоним калупима.
Улога новинара је толико једноставна да је он сам, на крају, искомпликује. Много би било лакше писати или говорити објективно, чувајући углед оних који га имају и не додјељујући лажни онима који га немају. Добре стављати на, заслужени, пијадестал, а лоше држати на патосу и не дати им да се подигну. Било би то много лакше да не постоје више силе и да новинар није обичан човјек са сопственим менталним моделом, који свјесно или несвјесно утиче на његов рад.
Бити новинар значи пливати онако како те вода носи, повиновати се правилима, да би осигурао властиту егзистенцију, а бити добар новинар значи бити способан окренути се и пливати узводно ако је зацртани циљ на извору ријеке.
Бити способан, у реченици изнад, значи хтјети. Окренути се и пливати узводно значи не бити марионета и не играти према тудјим правилима. А зацртани циљ би био држати се, према стручној литератури, заданих задатака новинарства, који спомињу објективност, истинитост, неспристрасност, актуелност, етику, морал.