Вијек “Борбе”: Новинарска лична борба

-Та наша старица Борба, чак и када више не постоји физички, успева да напуни сто година, што је свакако журналистички, односно медицински феномен. Успела је да нас окупи, да се погледамо и присетимо тих времена у ком је Борба била део нашег професионалног али и приватног живота. Да сагледамо шта је Борба значила за југословенско и за српско новинарство и шта је значила као савезник свима који су се борили за демократске промене. Нисмо наишли на разумевање код институција које су бринуле о слободном и професионалном новинарству, иако је Борба у том смислу непоновљива и вредна. Нама међутим, не требају ни признања ни медаље. Нама је довољно да Борбу доживљавамо као своју личну борбу, то је и документарац који смо сами себи снимали у души, и о чему сведоче и фотографије наших пријатеља, рекао је Иван Мрђен, који је у то време био шеф деска а потом и диртектор НИП „Борба“, а који је водио скуп у Дорћол Плацу.

Уредници, новинари и пријатељи прве Борбе као и Наше борбе оклупили су се у Дорћол Плацу да прославе читав век од изласка првог броја новина Борба, али и да отворе изложбу фотографија која подсећа на све периоде кроз које је та новина прошла.

Окупљене колеге које су неки део радног века провеле у редакцији ‘Борбе’, подсетиле су се периода који омеђују и на свој начин симболизују два догађаја – долазак Станислава Сташе Маринковића за главног и одговорног уредника у јулу 1986. и упад јуловских јуришника, предвођених Драгутином Брчином, последњих дана 1994. године“.

Аутори фотографија које су изложене под слоганом „То је била БОРБА, све остало је посао“ су фоторепортери Милош Цветковић, Зоран Раш, Зоран Синко, Александар Станковић, Пеђа Митић, Бранко Пантелић и Матија Коковић.

О њима и њиховом раду више је говорио њихов колега, пријатељ и узор Имре Сабо.

– Фотографије су веома значајне за тај периоод и све колеге из Борбе од којих нажалост сада видим само једнога. То је било време када смо тек онако стидљиво, невино улазили у неко вишестраначје. И фоторепортери су били пуни страха од уредника, од партије, од свега и надали смо се да ће доћи боље време. Појавио се Сташа Маринковић, у мојој глави та Борба је везана за Сташу, иако је већину ствари овде на зиду потписао Иван Мрђен као директор, причао је Сабо.

Он је нагласио да је тек неколико њих сачувало своје приватне архиве фотографија, док Борбина архива није правилно вођена и рађена како треба.

– Нажалост, овде што због незнања, што због беспарице нисмо могли архив тако да уредимо, тако да моје колеге које су урадиле веома добре фотографије у то време, можда их више и немају. Овде су фантастичне фотографије из неког смутног времена, пре свега мог великог пријатеља Милоша Цветковића Цвелета. Једино ја и Цвеле смо то љубоморно чували, носили кући, кршили редакцијска правила, јер то није било дозвољено. У сваком случају се тог времена треба сећати, веома ми је жао што смо се поделил. У то време сам мислио да ћемо се ујединити. Фотографи јесу уједињени, али оваква подела између новинара, на нас и њих, то нисам могао ни да замисли, рекао је Сабо.

Иако је писао на многе теме, Владу Станковића сви углавном памте као једног од највећих спортских новинара али и писца књиге „Монтевидео, Бог те видео“. И он себе тако навише види, па је употребио фудбалску терминологију да дочара новинарство.

– Редакција мора да има тренера-то је главни уредник, мора да има помоћнике које он бира- то су заменик главног уредника, мора да има носиоце игре, кичму-а то су новинари и уредници рубрике. Све то је „Борба“ имала. Била је то независна новина са људима који су писали по савести, убеђењу, а не по наређењу. Из „Борбе“ су никли и „Данас“, „Дневни телеграф“, „Недељни телеграф“. Све су их покренули они који су пекли занат, научили новинарско поштење у „Борби“. Када је „Борба“ која је служила Слободану Милошевићу као доказ да у Србији постоји слободна штампа, ипак почела да смета онима који су били на власти дошло је до упада у редакцији, преузимања „Борбе“ која је наставила да излази, али то више није била та, настала је „Наша борба“. То је светла страница у историји штампе у Србији, јер је настала спонтано и опет изнедрила слободномислеће људе. Има толико разлога да будемо поносни што смо били део те приче, тог светионика новинарства – подсетио је Станковић

У „Борбу“ је Велимир Илић, како се присетио, дошао са радија, где је све требало да „буде кратко“. После првог уредника Здравка Чолића, други му је био Сташа Маринковић.

– Када је преминуо осетио сам лични губитак. Мењали су се после уредници, али језгро је остајало. И у време Мање Вукотића, и Славка Ћурувије, и Гоце Логар увек је било важно кад неко споља препозна да смо то време обележили на прави начин – чињеницама. У неку руку је био парадокс да „Борба“ постане први слободни лист у тада већ умирућој Југославији. Ми смо радили не борећи се да нас неко поштује, већ смо то поштовање стицали својим текстовима. И изборили се за право које је 24. децембра 1994. угушила Милошевићева камарила. Тада је у „Борби“ настао бунт да се одбрани по сваку цену оно што смо писали. Нисмо ту успели, али јесмо у „Нашој борби“, продајући је чак сами као колпортери. А двадесетак наш смо касније били оснивачи „Данаса“ који и даље постоји – казао је Илић.

Главни и одговорни уредник Нова.рс а својевремено дописник „Борбе“ из Словеније и касније шеф деска, Веселин Симоновић истакао је да се не би бавио новинарством да није било „Борбе“.

Присетио се како га је као младог приправника Сташа Маринковић позвао у канцеларију, рекавши му како остају без целе редакције у Словенији, и да је одлучио да тамо пошаљу „неког младог, амбициозног и перспективног новинара“. И Симоновић се само четири дана након тог разговора већ обрео у Словенији.

Поносан сам што сам радио са великанима професије. Један од тренутака на који сам поносан јесте и покретање „Антиратне акције“, уочи рата – навео је Симоновић, а уочивши Предрага Кораксића у публици истакао је колико је поносан што је Коракс почео да црта карикатуре за „Борбу“ док је он био шеф деска.

– Када је донео прву карикатуру Милошевића био сам поносан што сам је објавио на насловној страни. Сећам се да ми је Мања рекао: “Мали, је л си ти нормалан, затвориће нас!”. Али, онда је отишао до Клуба књижевника и кад се вратио рекао ми: „Одлично је ово мали!“, испричао је Симоновић и присетио се још неких анегдота.

О најбољем периоду Борбе говорио је и Бранислав Гулан, који је прешао пут од економског новинара до ратног извештача, због чега је поделио причу о погибији првог новинара када је почео рат на тлу бивше Југославије, сменама и преузимању те куће.

Цвијетин Миливојевић присетио се како је, као хонорарац разочаран цензуром у „Политици“ због текста са првог опозиционог митинга у Београду са двојицом колега закуцао на врата „Борбе“, где га је, на препоруку Ивана Мрђана, примио Драгољуб Жарковић и пружио шансу на унутрашњеполитичкој рубрици:

– А тамо све легенде које смо до тада гледали само на телевизији: Иван Торов, Славко Ћурувија, Ђоко Кесић, Јоца Радовановић, Славиша Лекић, Манџука, Бурзан… Били смо фасцинирани с ким седимо у редакцији – открио је Миливојевић, додавши како су му најлепших пет година у професионалној каријери били они дани у „Борби“, јер је она била „богатство различитости“.

Некадашња главна уредница Гордана Логар у писму које је прочитао Иван Мрђен нагласила је, између осталог, како до краја нису одустали да буду професионална новина, независна од било којег центра моћи, али да је то трајало до бруталног преузимања у децембру 1994. године, када је, постављањем Драгутина Брчина за главног уредника, Борба каква је до тада била, престала да постоји.

Мрђен: Државу интересује Борбина зграда

Одговарајући на питање Данаса како види паралелну прославу коју у исто време одржава државни врх, обележавајући Борбин јубилеј, Иван Мрђен каже да то није први покушај да се из живота Борбе извуку неки не тако светли периоди.

– Лист који две године постоји, а да га нико никад није ни цитирао, макар негде да сте нешто прочитали или чули за интервју који је неко дао за тај лист, а да се сада на било који начин њему одаје такво признање, да добија Вукову награду, бесмислено је. У суштини ту је реч о једној никад завршеној борби за Борбину зграду, за неке ресурсе и потенцијале који још увек тамо постоје, и мислим да је то највише у питању. Али је чињеница да ако они тако славе, нико неће помињати овај период који ми истичемо као најсветлији. То смо већ имали прилике да видимо, направљена је књига Време Борбе у време Теодора Анђелића и те екипе, и од 500 страна књиге, период о ком смо ми причали био је на неких девет страна, при чему су биле само фотографије. Било је још неких покушаја да се прича о Борби и увек је овај период забашуриван и занемариван. И из тих разлога смо се ми организовали и покушали да скренемо пажњу и подсетимо јавности, каже Мрђен.

Станковић: Аутентичан борбин дух је на овој прослави

Владимир Станковић каже да није први пут да се Борба “својата” од стране власти и државе, па и буквално, упадима у редакцију.

– Тако исто доживљавам и ову прославу коју организује власт. Мени је пре свега драго да се ова екипа људи данас окупила овде, јер то је аутентичан борбин дух и људи који су је стварали. Упркос томе што је било две прославе посвећене Борби, мислим да је ово вечерас било право место, са правим људима.

Од партијског гласила до упоришта опозиције

Први број „Борбе“ се појавио 19. фебруара 1922. године у Загребу. Ту прву Борбу покренули су комунисти, а забрањивала је краљевска власт. У социјалистичкој Југославији била је партијско гласило па државно, да би крајем осамдестих и почетком деведесетих година постала снажно упориште тадашње опозиције у Србији. После 9. марта 1991, „Борба“ је достигла тираж од 150.000 примерака, навео је податке Мрђен.

Извор: УНС