Душан Петричић: Власт се плаши свакога ко је непоткупљив

У интервјуу за Досије НУНС, Петричић каже да је “потпуно ишчашено време у коме живимо или прецизније, у коме се боримо да преживимо, направило од карикатуре и убојито оружје у борби за то преживљавање”.

Карикатуриста Душан Петричић (Београд, 10. мај 1946) графичар је, илустратор и професор опреме књиге. У класи професора Богдана Кршића, дипломирао је 1969. на Графичком одсеку Академије за примењене уметности у Београду. Као карикатуриста радио је од 1969. до 1993. у београдским Вечерњим новостима. Петричић је од 1993. до 2013. живео је у Торонту (Канада). Као коаутор или илустратор креирао је више од 30 књига за децу које су објављене на просторима бивше Југославије или Северне Америке. Илустровао је велики број дечјих књига, за шта је награђиван широм света, у Београду, Монтреалу Токију, Будимпешти, Амстердаму, Лајпцигу, Москви, Анкари, Њујорку, Торонту, Скопљу… Био је професор опреме књиге и илустрације на београдској Академији примењених уметности и професор анимације и илустрације на Схеридан колеџу у Оуквилу (Канада). Редовно сарађује или је сарађивао са неколико водећих северноамеричких листова, од Њујорк тајмса и Вол стрир џорнала, до Торонто стара и Сајантифик Америкена… Тренутно је стално ангажован као карикатуриста недељник НИН (четвртком) и дневног листа Нова (суботом).

У интервјуу за Досије НУНС, Петричић каже да је “потпуно ишчашено време у коме живимо или прецизније, у коме се боримо да преживимо, направило од карикатуре и убојито оружје у борби за то преживљавање”.

ДОСИЈЕ: Политичку карикатуру претворили сте у основу своје уметничке и економске егзистенције. Је ли то условљено вашим уметничким развојем или ситуацијом која нас деценијама затрпава и руинира наше животе?

ПЕТРИЧИЋ: Политичка карикатура је увек била део моје уметничке и економске егзистенције. Али никада је, као сада, нисам осећао и битним елементом моје биолошке егзистенције. Потпуно ишчашено време у којем живимо, или, прецизније, у којем се боримо да преживимо, направило је од карикатуре и убојито оружје у борби за то преживљавање.

ДОСИЈЕ: Некад сте говорили да карикатуре служе као нека врста аспирина за наше измучене животе. Да ли је дејство аспирина последње две године изгубило на снази или сматрате да се, управо супротно, појачало?

ПЕТРИЧИЋ: Не само да се појачало, него је, бојим се, за многе од нас то дејство остало једина одбрана у очувању здраве памети. А здрава памет је изгледа, наша последња шанса да како-тако преживимо.

ДОСИЈЕ: Заједно са Кораксом чините “прву линију” одбране карикатуре као врло битног елемента у сфери медијског живота. Нема, међутим, много млађих стваралаца који би у једном тренутку требали да преузму штафету од вас?

ПЕТРИЧИЋ: Недостатак младих у борби за неопходне промене је болно очигледан на свим нивоима и у свим областима, па и у карикатури. Не може се без њих водити оваква пресудна битка за опстанак. Нажалост, као што ће историја оправдано свалити добар део кривице за стање у које смо доспели на моју генерацију – а ми смо били дужни да у критичном тренутку препознамо опасност и супротставимо се друмским разбојницима и злочинцима, растурачима старе и киднаперима нове државе – тако ће немилосрдно казнити и ове нове, придошле генерације за апатију и потпуно одсуство свести о томе каква их будућност чека.

ДОСИЈЕ: Да ли то значи да су људи (и ствараоци и “уредници”) устрашени, или су се заситили таквог приступа?

ПЕТРИЧИЋ: Ни страх ни засићење не могу бити оправдање у овако критичним временима. То се више никоме не опрашта. Бар ја то никоме не опраштам. Врло уобичајено правдање сопствене неактивности и апатије страхом за децу је потпуна бесмислица. Па немамо децу само у овом тренутку. Одговорни смо за њихову будућност и онда када нас више не буде. А то што се данас правимо луди и не видимо шта нам злочинци раде, драматично ће осакатити будућност наше деце.

ДОСИЈЕ: Боје ли се власти у Србији карикатуре?

ПЕТРИЧИЋ: Власт се плаши свакога ко је непоткупљив. Притом, карикатура је веома специфично и убојито оружје. Против ње нема ефикасне одбране. У неким нормалнијим временима, власт је тога била свесна и мудро ћутала. Зато ови данашњи, неуки, арогантни и глупи, мало-мало па прогутају удицу.

ДОСИЈЕ: У том контексту какву будућност предвиђате политичкој карикатури, у свету и код нас?

ПЕТРИЧИЋ: Свесни смо да је свет последњих деценија доживео огромне поремећаје са несагледивим последицама. Нажалост, огромну улогу у тој катастрофи играју медији. Полуистине, дезинформације и гола лаж постали су главно оружје криминалних и злочиначких власти. Неодговорни и корумпирани медији су главни преносиоци те смртоносне заразе. Ја се само надам да ће политичка карикатура као део медијске структуре успети да сачува имунитет и преживи ова, можда најсрамнија времена у историји информисања.

ДОСИЈЕ: Тренутно радите по једну недељну карикатуру за НИН и Нову. Како је живети од карикатуре у Србији?

ПЕТРИЧИЋ: Кратко и прецизно: Никад више посла и мање пара. То ваљда довољно говори о времену у коме живимо.

ДОСИЈЕ: У свом раду врло прецизно изазивате контроверзне ситуације – случај “Вучића силоватеља”, Дарије Кисић Тепавчевић… Сматрате ли да такав став помаже карикатури да доспе до већег броја људи?

 

ПЕТРИЧИЋ: Једини критеријум којег се у свом послу држим је бескомпромисна и сурова критика свих ових несрећника на власти, на челу са главним криминалцем. Што већа свињарија, што већи криминал, што већи злочин, то је већи и ниво суровости мог коментара. Потпуно логично. Контроверзе уносе њихове реакције и тумачења. Као што рекох, незахвално је бранити се од карикатуре.

ДОСИЈЕ: У том контексту, да ли тзв. “политичка коректност” ограничава уметничке слободе, у вашем случају кад је реч о политичкој карикатури?

ПЕТРИЧИЋ: Политичка коректност је термин који припада регуларним политичким стањима у друштву. Ово што непримерено зовемо власт у Србији од самог почетка је скинуло рукавице и бесомучно удара свуда око себе, укинуло је сваку регуларност, крши све цивилизацијске и законске норме. Најмање што могу учинити у тој ситуацији је да себи не ограничавам никакве уметничке слободе.

ДОСИЈЕ: Србија констатно добија све лошије оцене у области слободе медија, људских права, демократије и правне регулативе, кад је реч о светским институцијама и државама. Може ли то бити додатни фактор за рушење ове власти која нас је увела у нешто што се може назвати земљом без државних ознака? Или, да вас цитирам, разлог за протеривање “друмских разбојника”?

ПЕТРИЧИЋ: Требају ли нам додатни фактори за рушење овог нецивилизацијског стања? Зар нисмо досад видели и осетили све што треба да осетимо, зар овај прст у оку који нам мангуп на власти бесомучно врти уз све увреде и поруге 24 часа дневно, није довољан разлог за људску побуну и одбрану достојанства? Очигледно није. Плаши ме ова отупелост и равнодушност људи. А требало би да плаши и оне који се неодговорно играју нашим стрпљењем. Бесмислени преговори опозиције са властима, уз охрабрење из Европске уније и Америке, само говоре о потпуном губитку здраве памети. Па одавно је очигледно да ће ова мафија бити елиминисана улицом, а не такозваним изборима. Ја не знам ко ће, како и када да изведе сто или двеста хиљада људи на улицу, али то ће се на крају десити. Да се разумемо – није то мој избор, нити избор било ког паметног и пристојног човека, то је избор ових наших Талибана који не умеју другачије.

ДОСИЈЕ: Како оцењујете неорганизованост опозиције у том контексту?

ПЕТРИЧИЋ: Уз сав напор да будем благонаклон према опозицији, да разумем све муке и простачку тортуру коју трпе већ деценију и која је довела до овог безизлаза, немам оправдања за толику дезоријентисаност и недостатак једне једине идеје која би могла да промени овај губитнички ток ствари – УЈЕДИЊЕЊЕ свих демократски оријентисаних снага.

ДОСИЈЕ: Каква је улога, и да ли је довољно искоришћена, интелектуалаца на том путу?

ПЕТРИЧИЋ: Само површан поглед на географску карту света откриће нам једну врло једноставну и лако објашњиву слику – које су државе и народи у последњих тридесетак година окренуле ток историје и суновратиле се век или више у прошлост, које су остале на мање-више истом нивоу, а које су направиле озбиљан друштвени и економски напредак. Тамо где о судбини државе одлучују најбољи, најобразованији и најумнији делови друштва, одоше у будућност. У срединама где су уз песму, музику и оргијање око казана победили понављачи и олош, где су се прво немилосрдно обрачунали са сваком врстом образовања, памети и културе, зацарио је средњи век. Па ви сада из три пута погађајте где је ту Србија. А колику је улогу у том сопственом развлашћењу играла наша интелектуална елита, посебна је прича.

Многи су озбиљно посрнули у овим клизавим временима. Свима њима, сваком професору, адвокату, архитекти, режисеру, глумцу, писцу, уметнику, новинару, лекару, музичару… постављам питање: зашто дајете подршку осведоченим лоповима и криминалцима који глуме власт? Одакле ви у њиховом друштву? Затрпани и сакривени иза прљавих пара, страха, глупости, верујете да не морате да одговорите на то питање. Доћи ће тренутак када ћете морати да пружите одговор. Макар својој рођеној деци.

ДОСИЈЕ: Коначно, да претресемо и грађанске иницијативе, НВО и остале форме (само)организовања?

ПЕТРИЧИЋ: И ово питање имало би смисла у колико-толико регуларним друштвима и пристојним друштвенополитичким околностима. Уплитање ове криминалне власти у све, најситније структуре друштва, преко лажи, поткупљивања и дезинформација потпуно је обесмислило сваку озбиљну анализу на те теме. Ко може поуздано да тврди да је неки покрет, иницијатива, НВО, истински аутентична и да није на платном списку мафије на власти. Отворено и доста оправдано сумња се у све и свакога. Остало нам је да се одређујемо према сопственом осећају уз максималну опрезност. За почетак да верујемо себи, па ћемо полако даље да ширимо круг.

ДОСИЈЕ: Радили сте јако пуно илустрације за дечје књиге. Са Душком Радовићем, са Љубивојем Ршумовићем, са самим собом… Недостаје ли вам тај период вашег креативног живота?

ПЕТРИЧИЋ: Наравно да ми недостаје. То је онај део живота за који се све чешће питам је ли заиста постојао или је само резултат моје уметничке имагинације. Књиге и цртежи преостали из тих времена, из петних жила се труде да ме ослободе сумње и подгреју мало моју потребу за носталгијом.И даље надокнађујем тај недостатак повременим излетима у дечји свет, углавном за канадске издаваче.

ДОСИЈЕ: Цензура у Србији, поменимо само забрану Ваше и Кораксове изложбе крајем 2018. у Лазаревцу, недавно укидање Ваше Фејзбук странице…?

ПЕТРИЧИЋ: И реч ЦЕНЗУРА, као и многи други термини претекла је из неких бивших, регуларних времена. Није примењива, бар у том изворном облику, на ово слуђено и поремећено стање. То се сада ради другим средствима, уценама, претњама, корупцијом, користе се сва могућа недозвољена средства. У сваком случају рачуна се на страх.

ДОСИЈЕ: Због неслагања отишли сте из Политике 2016, не верујем, такође, да нисте били под “цензорским маказама” у Вечерњим новостима. Како се борити против тога?

ПЕТРИЧИЋ: Нисам отишао из Политике. Избачен сам. Реално, то ми је месецима висило над главом, па је новопостављени уредник то експресно реализовао. У Вечерњим новостима радио сам давно, у социјалистичка времена. То је била необична ситуација. Последњих година објављивали су ми све што нацртам. Карикатура је често била потпуно супротна редакцијском званичном ставу, али су је уредно пуштали. Наравно, не заборавимо да је једино правило било – не цртати ТИТА. И тога смо се придржавали.

ДОСИЈЕ: Провели сте дуже од деценије у Канади, како би сте тамошње стање ствари (у вашој професији, и кад је реч о корпусу људских права) поредили са ситуацијом у Србији?

ПЕТРИЧИЋ: Провео сам тачно две деценије у Канади. Довољно дуго да бих преко своје професије политичког карикатуристе прецизно разумео све финесе политичког система. Укратко, стање у Канади је апсолутно неупоредиво са стањем у овој нашој несрећној отаџбини.

Мангупи инспиришу свакодневним идиотлуцима

ПЕТРИЧИЋ: Процес креирања политичке карикатуре, бар како га ја разумем, састоји се из неколико фаза. Прво изаберем тему, затим одредим шта тачно хоћу да кажем карикатуром, тј. коју поруку желим да пошаљем. Онда одлучим којим ћу ликовним средствима то најбоље и најпрецизније реализовати. И коначно, седнем и цртам. Понекад се преиспитујем над готовом карикатуром, да ли је довољно јасна, не шаље ли можда погрешну поруку, има ли дупла значења? Па, ако треба, мењам и поправљам. У нека бивша, боља времена, моји модели, политичари, учествовали су својим делима или неделима у креирању карикатуре са, отприлике 20 посто. Осталих 80 посто одрађивао сам ја. Данас, у овим суманутим временима и са суманутим моделима које никако не можемо назвати политичарима, тај однос у креирању се драстично променио. Мангупи својим свакодневним идиотлуцима учествују са више од 80 посто. Тешко им парирам својом имагинацијом. Често ми остаје само да седнем и ставим на папир њихове непоновљиве глупости.

Извор: УНС