Лисица и ждрал: Новинарство у једној лекцији

Пише: Љубомир Живков

У једном дневном листу виђам рекламу “Новинарство у 12 лекција”, ово си могао ти да напишеш, можда и у више лекција, али и у мање, ако потоње више привлачи клијентелу: “Новинарство без муке”, необично кратак уџбеник, летак такорећи, писан тако добро да сваки полазник помисли: па то сам знао и без ове брошурице. Међутим ће то бити варка, као кад гледате скијашке скокове па мислите: ово бих ја могао, мало чучнем, погрбим се, кад престане ветар да ми хуји око ушију и разлегне се аплауз – слетео сам, идем у плуг, и всјо!

1. Шта је потребно да би се неко својевољно одао новинарству?

Нисте врхунски спортиста, нисте рођени за уметност, нисте за политику, наука вам није јака страна, а ради сте да се рашчујете… Преостаје вам шта – новинарство. Пишући о другима и упорно се потписујућ, најпре иницијалима, потом, миц по миц, пуним именом и презименом (за новинарке су пожељна два презимена, о том потом) постајете све познатији, славнији наконец и од јавне личности коју сте својевремено прву интервјуисали.

2. Шта разликује катедру, циркус, сцену, стадион или предикаоницу од новинарства које јесте и поприште приличног доцирања?

Учитељ се прави важан пред ђацима који још не знају слова, водник се шепури склапајући пред младом војском затварач пушке М-48, сви ти монополи на знање привремени су, с тим што учитељу, официру, па и циркуском артисти стално стиже нова публика за коју он изводи вазда исту тачку, новинар пак има мање-више исте муштерије којима стога мора да сервира нешто макар привидно ново.

Гледајте како ја шутирам пенал у овој фази мога развоја, вели Кристијано Роналдо, и заиста, нема свако куражи за тако шта у Лиги шампиона, со, сваки спортиста, балетан, мађионичар мора да изведе нешто што мало ко други може, а у бити новинарства лежи нешто што свако може, дакле, то је једна од малобројних области где за неексклузивну вештину и минималан труд добијате плату.

3. Одрицање – истрајна пратиља новинарства

Реч “доцирање” сама се, као у слагалици, претвара у ‘одрицање’ (Милка Цанић осмехује се самозатајно, признаје се и ова реч, прва беше латинска, а ова је лично наша): новинарска плата није ни издалека довољна за пристојно или безбрижно живовање, али колика год да је, плата још увек добрано надилази и новинарски труд и новинарско постигнуће, сваки убоги журналиста свестан је да га друштво непрестано преплаћује. У противном би савремена историја била сва у новинарским устанцима, бунама, штрајковима, пучевима и шта ти ја знам.

4. Одбојност према раном устајању и последице тога напослетку неизлечивог дисордера на психу посленика седме силе

Као новинар кад-тад ћете постати завидљиви. Некада се у редакцију ишло сваки дан, сада свак пише код куће и шаље текст и-мејлом, на такозване догађаје иде само ко мора, остало све може да се ишчепрка на интернету, укратко, радите све мање, све слабије и зарађујете, достојно и праведно јест! Па опет, кад угледате ауто који вози ваш комшија, заступник компаније из прекоморске земље за коју сте и ви чули, ама нисте били те среће да борд вама понуди заступништво, прободе вас жалац зависти: неко има среће, а неко мора сваког боговетног уторка сатима да ради! У дубини душе знате да сте самовољно прешли на једнодневну радну недељу, чега нема нигде на кугли, јасно вам је да сте кажњени за свој упуштени полубоемски живот, а опет вас Сотона, кад угледате БМW у којем седи јапи са вашег говорног подручја, а сувозач му девојка изузетно пријатне вањштине, подбада и такорећи трује да мислите: да се није каквом чаролијом мој рад, који ипак није баш толико нестручан, који, руку на срце, није баш толико лагодан и није друштвено посве некористан, прелио у његов џеп!

5. Новинарство – уточиште за таленте који другде наравно да нису наишли на разумевање

Нису сви активни новинари завршили новинарски факултет и нису сви прочитали уџбеник “Новинарство у 12 лекција”, многи су у новинарство доспели самоуки, како то, па другде не би имали ама баш никаковог успеха. С те стране, новинарство је једна од најчовечнијих сфера, оно што је Канада за емигранте (мајка), то је новинарство за особе неуспешне у ономе што им пише на дипломи. Од новинарства је лепо што никад не инсистира на реципроцитету: тај и тај ради као новинар, а завршио је права, тај и тај студирао књижевност, ради као новинар, а школовани, овлашћени новинар никад не може да спадне на службу адвоката, државног тужиоца и сл.

6. Новинарство, гаранција да ћете путовати мање него било која шуша из вашег окружења

Одликаш, а учи за новинара! Тим је речима моја баба (Тинка, рођ. Остојин) сажето описала моју рану пропаст. Ја сам пак веровао да ћу као новинар пропутовати цијели земни шар. Ем ће ми пут, као и Магелану, само уз мањи ризик и у комфорнијим превозним средствима, бити плаћен, ем ће ми моји путописи, јер ми урођеници на дотад непознатом отоку неће доћи главе, донети још новца и славе. У мојим сновиђењима смењивали су се хотели са десет звездица, пуни нас новинара, шпијуна и приватних детектива, којима за шанком из чиста мира прилазе припаднице свију раса равноправних у женској лепоти. Испоставило се да сам као новинар ишао двапут у Нови Сад (у Привр. комору), једном у вараждинску “Коку” и једном на крстарење са некојим феудалцима те црквеним главешинама богзна како забринутим за чистоту Дунава, који су додатно загадили пловећи огромном лађом од Пасауа до Црнога мора (ја сам их што из осећања кривице и неприпадања, што ради једне свадбе где ми се указала прилика да нешто инкасирам, вероломно напустио у Видину где се том приликом на родно тле после не знам ни колике паузе био искрцао и сам бугарски Цар).