Младен Стојовић: “Наши”

Пише: Младен Стојовић

У неколико наврата су ме (без мог знања, одобрења и жеље за тим) предлагали за некакве медијски утицајне позиције и сваки пут је реакција “наших” била, како су ми накнадно преносили, мање више, иста: “Да ли си луд, он је потпуно неконтролисан!” Кроз оваква и слична искуства, минулих година и деценија, научио сам да препознајем као специфичну одлику “наших” потпуно атрофирану идеју колективног интереса, узвишене тежње да се чини добро оном што зовемо “ми”. Јер, добро знам да се из позиције “ја” (‘ја па ја’) никада нисам бавио јавним пословима.
Та спознаја ми је обезбиједила чин “неподобног” код “наших”, као што је раније код “њихових”.
У међувремену, закључио сам да је поменута атрофија, заправо, последица негативне селекције прије свега на духовном плану, коју сам имао незадовољство да учим прво на својој кожи и то сваки пут кад бих поднио какву такву жртву управо за интерес оног што зовемо “ми”. Рецимо на фронту “ми” против “њих” који су похарали заједничку имовину и сл. Након сваког прегнућа, правило је, осјетио бих анимозитет и доживио подметање ногу од “наших”. Све у складу са горепоменутим чином Неподобног…
Говорим из перспективе личног искуства, у жељи да овај осврт не би био протумачен као политичка порука, као жеља за блаћењем “наших” из некаквих личних фрустрација. Збиља ми није таква намјера јер сам свјестан да је за моју просјечност крив искључиво мој карактер као и васпитање да се никада не прихватам посла који не знам да радим. Свјестан својих лимита, нисам никада ни погледивао ка важним позицијама јер ме је и искуство учило да је боље бити нижим у хијерархији него одговорним за неуспјех.
Све ово пишем у жељи да скренем пажњу на ту невјероватну деформацију која је постала и кључна одлика “наших” – да они вођени личним фрустрацијама, дубоко загледани у властити пупак, не препознају колико је запостављен онај заједнички интерес! И тако заслијепљени властитим интересима не виде да подмећући ногу свима које су препознали као потенцијалну конкуренцију, заправо кумују процесу који се зове “негативна селекција” и који убзано води ка ситуацији коју је д описао оном крилатицом “оде маст у пропаст”.
Гледам ових дана, недеља и мјесеци како се “загледани у пупак” подругују најбољима међу нама, како склањају оне који највише знају на маргине система, како ликују док се блате најчистији у заједници… И од те загледаности у властити пупак, не виде заједничку мрачну перспективу, али ни ону само њихову која доноси рачун за потрошену шансу и за неиспуњена обећања.
Негативна селекција јесте кључна одлика ригидних хијерархија у којој се диктатор решава конкуренције дајући у континуитету предност искључиво онима који не могу да угрозе његов примат, гледајући кроз прсте на њихова лоша дјела и лоше особине.
Ову девијацију гледамо данас на сваком кораку у Црној Гори и не треба бити много паметан да се закључи како ће се све завршити. Историја не памти ниједан дуготрајући процес негативне селекције који је донио добро систему у којем се одвија. Зато је задња ура да неко притисне аларм.
Овај апел пише, ево заклињем се, неко ко нема ама баш никаквих личних амбиција, материјално потпуно неостварени примјерак ЦГ фауне који нема чак ни снове да то стање промијени а камоли планове да угрози “бизнис” индукторима негативне селекције, иако му се то повремено нуди.
Ако има неког са већим утицајем на “наше”, нека им каже: “Ствари су лошије него што можете и да замислите. Ником неће бити добро кад стигне цех, а мораће да га плате ипак они који су добили функцију селектора. Сваки лопов којем жмурите на оба ока коштаће вас/нас папрено. Свака сујетна будала коју сте уздигли да командује, свеједно да ли из незнања или личног интереса, подићи ће цијену рачуна који мора да се плати, ако не на мосту, онда на ћуприји”.

Ето. Нек ме мрзе сада још више. Рекох и спасих душу.