Никола Марковић: Тужбе и казне не чине медије бољим

Тужбе и казне не чине медије бољим, и могу довести само до одређене врсте цензуре или самоцензуре, оцијенио је дугогодишњи новинар Никола Марковић, наводећи да медији, без обзира на све међусобне разлике, треба да ускладе своје уређивачке политике са кодексом новинара.

Марковић је казао да свако друштво које обилује тужбама против новинара ограничава медијске слободе и указује на један степен неразумијевања и нетолеранције.

Наравно, како је навео, међу тим тужбама има и оних које су оправдане, јер постоје новинари који неетички раде и извјештавају, због чега је важно видјети каква је структура тужби против новинара.

„Ако је доминантан број тужби од грађана, који нијесу јавне личности и нијесу дужни да имају већи степен толеранције према медијском извјештавању, онда медијска заједница треба да се забрине“, казао је Марковић.

Међутим, појаснио је он, ако су тужбе доминантно од политичких или других јавних личности, што је углавном случај у Црној Гори, онда се ипак може говорити о друштву које има ограничен степен медијских слобода.

Говорећи о тужбама са којима се суочавао током дугогодишње каријере у листу Дан, Марковић је казао да се ту морају разликовати двије фазе – до укидања клевете као кривичног дјела, и након њеног укидања.

Како је навео, што се његовог искуства тиче и медија у којем је радио, тужбе су углавном долазиле од политичара, њихових сродника или пословних партнера, кумова и пријатеља.

„Дакле, од оних који би, по свим међународним конвенцијама, према искуству Европског суда за људска права, морали да имају већи сензибилитет када је у питању извјештавање медија о њима“, додао је Марковић.

Према његовим ријечима, бројне тужбе завршавале су се високим новчаним казнама које су износиле и по 30 хиљада ЕУР.

„Што се тиче укупне суме, не бих могао тачно да кажем, али знам да су укупни одштетни захтјеви у Дану достизали милион ЕУР“, казао је Марковић.

Он је рекао да је било ситуација гдје су јавне личности тужиле медије, иако су они отварали релевантна друштвена питања.

Марковић је као примјер навео Телеком, гдје је сестра предсједника државе Ана Коларевић, сада Ђукановић, тужила Дан, али и остале медије, због писања о тој приватизацији, „иако је неспорно утврђено да се њено име помиње у документима америчких државних органа, баш у контексту у којем су медији у Црној Гори о томе извјештавали“.

„И ту имамо ситуацију да су медији за то кажњавани, па онда те пресуде обаране, па се опет тужимо и судимо. Тако да је судска пракса у Црној Гори, кад су медији у питању, доста лоша“, навео је Марковић.

Он је додао да посљедњих година, додуше тек у назнакама и скромно, почињу да се примјењују судске праксе из земаља Европске уније, али, како је казао, то још није на нивоу на којем би требало да буде.

Упитан да оцијени на ком нивоу су независно, одговорно и професионално новинарство у Црној Гори, Марковић је нагласио да се не могу сви медији посматрати из једног угла.

„Када су у питању традиционални медији, ту мислим на дневне новине, радио станице, телевизије са националном фреквенцијом, агенције попут ваше, мислим да је ту један коректан ниво и медијске писмености и и придржавања етичких норми наше професије“, казао је Марковић.

Он је оцијенио да је, кад су ти медији у питању, ситуација много боља него у неким земљама у региону.

„И ја сам срећан што су традиционални медији у Црној Гори, без обзира на различите уређивачке политике, успјели да се сачувају од медијског талога који долази из окружења“, додао је Марковић

Он је, међутим, упозорио да се не поклања довољно пажње чињеници да се са технолошким развојем људског друштва развијају и нове врсте медија.

„Хтјели ми то да признамо или не, друштвене мреже су такође једна врста медија, без обзира на то како су регистроване. Највеће медијско загађење, и у смислу говора мржње, и свега другог, долази управо са друштвених мрежа“, сматра Марковић.

Према његовим ријечима, посебан проблем је то што друштвене мреже нијесу законски дефинисане, и што постоји та правна и законска празнина која дозвољава да се свашта о свакоме пише.

Марковић је подсјетио да је, као члан Радне групе за израду закона о медијима, предлагао претходној Влади да се то законски уреди.

„Свакако да ми, као мала земља, не можемо утицати на то како ће функционисати Фејсбук или Твитер, али можемо регулисати понашање људи из наше државе, са ИП адреса које долазе из нашег друштва. Наравно, при томе треба пазити да се не пређе граница, па да то буде спутавање слободе говора“, навео је он.

Марковић је казао да од нове Владе очекује да на коректан и професионалан начин, уз помоћ међународних експерата, регулише питање и тог дијела медијске заједнице.

„То што се ми правимо да друштвене мреже нијесу дио медијске заједнице, не рјешава проблем, него га само продубљава“, упозорио је он.

На питање колико, по његовом мишљењу, сами медији, односно новинари, својим непрофесионализмом и кршењем новинарског кодекса утичу на појаву и бројност тужби, он је одговорио да се може говорити и о томе али, како је навео, такве тужбе нијесу доминантне и референтне.

„Ми треба да говоримо о томе да јавне личности морају имати већи праг толеранције и да оне не подносе тужбе против медија. А, наравно, сваког грађанина чија су права угрожена од непрофесионалног поступања било ког медија, треба охрабрити да затражи своја законом загарантована права“, навео је Марковић.

Он сматра да се проблем неће ријешити тужбама и казнама, и да то може да доведе само до одређене врсте цензуре или самоцензуре.

„Казне не чине медије бољим. Мислим да то чини један општеприхваћени друштвени дијалог, да ми из медијске заједнице, без обзира на све наше разлике, ускладимо наше уређивачке политике са кодексом новинара и осталим правилима наше професије“, закључио је Марковић.

Извор: Мина