Представник УНЦГ на округлом столу о попису: И медији да омогуће слободно изјашњавање!

Пише: Иван Миошевић

Попис и Срби? Та тема поставља се као камен темељац нових односа у новој Црној Гори, уколико је посматрамо из угла смјене власти. Један статистички посао, демографско пребројавање имена и презимена, језика и вјере, медијским и политичким марифетлуцима покушава се представити као историјски и судбоносни тренутак за Србе. Уколико нас буде више, то боље за нас, уколико буде мање, то боље за наше притивнике. Нијесам присталица таквих баналних уопштавања, јер сматрам да како год Срби прођу на попису, суочиће се са истим недаћама, а посебно ће бити тешко да сами себе погледају у очи. Уколико су и елементарно способни да то ураде, јер њихова судба тумачи се кроз толико углова и разних наочара, да ни они сами не знају шта им је чниити. Ипак, јесте попис важан, јер као што је важно увијек са собом имати линчу карту, тако је важно да и Срби имају своју пописну личну карту и да знају колико их има. И то не због тога да би се мобилисали против било кога, него да би знали да морају и требају да живе у Црној Гори и да под овим кровом треба д буду третирани како ваља и како доликује њиховој улози у стварању Црне Горе. Дакле, сматрам да је важније од пописа и то баш уочи пописа скенирати тренутну политичку, духовну и економску српску слику, како бисмо знали шта нам је чинити, па како се, између осталог, односити и према попису.

Срби у Црној Гори више пута су били на националној раскрсници и по правилу бирали су погрешне правце. Због тога су се таман толико пута и враћали на почетак и покушавали да осмисле нови политички и идеолошки оквир који би био прихватљив за њих, али и за остале у Црној Гори, који већином Србе препознају као сметњу у сопственом развоју. Од слома старе социјалистичке и велике Југославије, Срби у Црној Гори траже своју собу под кровом Црне Горе, али након 30 година још увијек се налазе негдје на почетку. Има ли, дакле, наде да Срби коначно осмисле свој национални програм и представе га осталима у Црној Гори?

Као никоме у Црној Гори Србима се пред носом затварају бројна врата. Ма колико они куцали тражећи од осталих минимум разумијевања често остану и без куртоазног пријема.  Срби су већином непожељни и непријатни саговорници који се непрекидно осврћу уназад и у прошлости покушавају да пронађу рјешења за будућност. У општој постсоцреалистичкој идеолошкој офанзиви неолибералног и примитивно капиталистичког система, српска опсједнутост прошлошћу и преданост традицији и митовима, изгледа као грубо ишчашење времена и деградација модерности.

И данас су Срби пред новом раскрсницом. Знакове на њој данас су поставили задњи избори, гдје су успјели да са врата скину режим који су добро препознали  још прије 30 година и од тада се против њега упорно боре. До 30. августа, безуспјешно!

Иновација у данашњем српском осмишљавау српског живота у Црној Гори долази из редова оних који су до прије пар мјесеци на Србе гледали као на страни реметилачки елемент, али натјерани личним анимозитетима према ДПС-у и грамима срама монтенегринске ујдурме са ковертама, данас покушавају да сједну на српска леђа и да на њима упарадирају на нову политичку сцену без ДПС-а. А када би се смјестили на њој, нема сумње да би заборавили чијом заслугом су тамо дошли и од те чињенице бјежали би као ђаво од крста. Србима не би било први пут да се налазе у таквој ситуацији, јер су и Милова идеологија и господарство дошли преко њихових леђа, да би потом били проглашени непожељним свједоцима. Могу ли и након ових избора Срби нешто слично да очекују?

По томе ко се тренутно кандидује за идеолошке организаторе нове политичке сцене остварене српским бунтом,  нема сумње да Срби треба добро да пазе шта раде и да не понове старе грешке. Екипа из такозваног концерна „Вијести“ и њени политички љубимци истакли су кандидатуру за постдпс-овско вријеме, али Срби треба добро да размисле да ли је то и њихово вријеме? У „Вијестима“ и њиховој дружини налазе се правовјерни Антисрби који не крију да им је традиције, прошлости и Срба, преко главе и да са њима могу само ако се мора и нема другог излаза. ДПС-овци су Антисрби већином из интереса, а интереси су промјењљива категорија, а Антисрби из „Вијести“ и њених политичких структура, то су из увјерења која немају намјеру да ни у каквим околностима мијењају, што је много тежа и опаснија антисрпска варијанта.

Углавном, данас Срби имају против себе Антисрбе из „Вијести“ и Антисрбе из ДПС-а, а данас су им се придружили и антисрби из УРЕ. И једни и други и трећи  радо би их злоупотријебили и са њима играли жмурке, али ваљда је Србима јасна та прича и ваља се надати да ће знати да пронађу прави одговор на њу. Јер, више је вријеме да Срби почну да спроводе свој програм и национални развој, а не да се као стидљива млада крију иза набуситог младожење који више води рачуна како ће се свидјети гостима, него што ће водити рачуна о сопственој породици! Негдје у ту слику, нажлост, уклапа се и нова власт. Колико ће она бити српска остаје да се види и по њеним првим корацима рекло би се да и они сумњиво гледају на три прста, тробојке и остале српске приче. Апсурдно је да то они раде иако су на гласовима Срба дошли у прилику да управљају овом државом.

Али да се још мало вратим тој смсрзнутој српској самоћи у Црној Гори. Већ сам рекао да претходних двадесетак година са Србима у Црној Гори мало ко хоће да сарађује. Због тога им и не преостаје ништа друго него да сами нешто ураде како би барем тамо гдје могу осмислили ваљане пројекте. Када се тиче сјевера, Срби и њихове политичке организације умјесто што се муком муче како да дођу до централне власти или барем да учествује у њој, требало би много више да се потруде за освајање власти у градовима гдје имају већину. То се посебно односи на Беране и Андријевицу, гдје би ваљало да нека нова српска власт не обавља само градске послове, него и да уложе новац у кредитирање малих или средњих домаћинстава и отварање већих погона. За сада општине већином узимају кредите да врате дугове или да исплате плате, а требало би нека српска власт у ова два града да кредит подигне како би помогла младима да се врате сточарству или пољопривреди и да од својих руку створе боље услове за живот. Зашто та два града не би и отворили погон за прераду и откуп хране и умјесто што размишљају како да живе од одвајања из републичког буџета, постану менаџери појединаца којима су дали новац за почетак неког посла и на околним тржиштима пронађу купце за те производе.

Српске општине, уколико би се након неких избора формирале у Црној Гори, требало би много више да искористе предности децентрализације власти и да се подухвате и искористе оно што им је Бог дао, а не да молећиво гледају на Подгорицу и са те стране очекују помоћ. Наравно, све то није лако и до сада то нико није покушао, али за сваки почетак постоји вријеме, а Срби би ваљало да то вријеме некако убрзају и сами себи створе боље услове за свакодневни живот.

Овако, сјевер, а посебно Беране и Андријевица, геометријски пропадају и масовно се исељавају. Да ли је то будућност коју Срби прижељкују у Црној Гори или се томе треба супроставити властитим ентузијазмом и идејама, на њима је да одлуче!

Наравно, одмах се поставља питање о парама? Ето, предсједник Србије се хвали како је покренуо производњу, како економија у Србији крупним корацима граби напријед, а и у Републици Српској више не кукају, него, кажу они, раде и зарађују. Не треба овој шачици Срба у Црној Гори грдни милиони, тек неких једноцифрених, да се барем нешто покрене, врати нада да има спаса и да је он у нашим рукама. Уколико тај спас не могу да покрену српске вође у Црној Гори ( а можда би и могли), ваља тражити братску помоћ, па ће и она доћи и стићи до несрећних домаћих и обичних Срба, који добра и неке конкретне помоћи не видјеше већ годинама. И у наше вијеме читали смо о значајним улагањима из Србије у Црну Гору, помињу се милиони, али већини Срба је нејасно гдје су они завршили. У рукама уског круга људи, претпостављам, јер не видим да је тај новац изашао из тога друштва и дошао до обичних Срба који једва састављају крај са крајем. Да ли смијемо да се тако и даље односимо према српским парама из Србије? Претпостављм да паметноме не греба сугерисати одговор.

Наде и посла Србима треба. Па нека се онда дувају ови Монтенегрини колико хоће. Ваља их побиједити српском слогом, разумом и новим идејама, а сматрам да када Срби стану на своје ноге и у оваквој Црној Гори нема те силе која их може побиједити и понизити. Један сегмент тог усправљања је и предстојећи попис. Наравно, нико не треба по Црној Гори било кога убјеђивати да је Србин и да треба да се тако изјасни. Уколико треба послати неку поруку онда се она садржи у ријечима да свако може да каже како се осјећа, којим јзиком говори и како се крсти. То је вјероватно најбоља препорука и савјет Србима да и они кажу шта мисле о томе и да од тога не стварају неку велику галаму. Мислим да је слобода као метафизичка категорија још од Косова, па наовамо, толико уткана у српско биће, онтологију и свакодневни живот, да је Србин понајвише Србин онда када је слободан. Због тога и атмосферу око пописа или уочи поиса траба градити на том елементу слободе и одуству било какве принуде или медијске и остале кампање да по сваку цијену Срба треба да буде што више. Па чак и да нас буде мање, уколико се радо и Србима који знају шта раде и шта им је чинити, мислим да је боље за њих и да је то највећи допринос нашем опстанку!

Не мислим да медији у ово вријеме уочи пописа треба да раде нешто што до сада нијесу радили. Треба само да отворе своје странице и студије за оно што је Црна Гора била и што је истина, па да буде довољно за подршку Србима, као и свима осталима, да изађу на тај попис и слободно кажу шта су,  ко су и о чему сањају. Дакле, новинари, барем они који су још увијек новинари, а не послуга бивше власти, па и ове садашње, укључите доктафоне, прелистајте црногорску историју и пренесите шта у њој пише. Мислим да тамо има и више него довољних доказа да су Срби у Црној Гори на своме и да не припадају извањцима.

Желио бих да поменем још један сегмент значаја српског пописа. Он се односи на попис жртава комунистичког терора у Црној Гори од 1941. године, па наовамо. Још увијек немамо прецизан податак о томе и још увијек немамо приближан број страдалих током и након рата од комунистичког ножа и метка. Од Пасјег гробља, преко Острога, бројних јама око Никшића, Дниловграда, а посебно гробница у Словенији, не знамо колико је наших предака тамо сатрвено и бачено без суда и на правди Бога. У Црној Гори још увијек немамо ваљани број припадника бивше ЈВуО који су нетрагом нестали на путу од Везировог до Зиданог моста. Још увијек са шапатом о њима говоримо и још увијек се њих стидимо. Овај попис треба искоростити, ваљда је дошло вријеме за то, да свака породица у Црној Гори каже колико је чланова њихових породица страдало од комуниста и њиховог револуционарног терора. Ту стављам и заточенике Голог Отока, те монструозне комунистичке машине за мљевење људских душа и утјеривања батина и нове свијести у човјека. Морамо знати размјере комунистичког злочина и геноцида да бисмо знали кроз које смо идеолошко и братоубилачко зло прошли и то не да би се некоме светили, већ да би схватили суштину идеологије која нас је све пресвукла у црно, али и даље влада нашим умовим, традицијом и културом. Као озбиљан народ све злочине морамо извести на чистац, а вријеме је да се и ови комунистички попишу, обраде и саопште. Не сумњам да би они отрежњавајуће дјеловали на посткомунистичку црногорску сцену и да би били добра припрема за коначно разрачунавање са комунизмом. Сви су то урадили, па треба и ми и у том погледу сматрам да овај попис поред слободе треба Србима да донесе и моралну и националну катарзу која ће пребројити четничку крв и вратити је тамо гдје припада. Четничким потомцима!