Представљамо награђене УНЦГ за ову годину: Признање за животно дјело- Емило Лабудовић!

УНЦГ представља добитнике овогодишњих признања: Награда за животно дјело – Марина Јочић
25/01/2022
Признања УНЦГ: Прва годишња награда – Драгана Мијушковић
27/01/2022
УНЦГ представља добитнике овогодишњих признања: Награда за животно дјело – Марина Јочић
25/01/2022
Признања УНЦГ: Прва годишња награда – Драгана Мијушковић
27/01/2022

Емило Лабудовић, рођен 04. 01. 1957. године, у селу Шекулар, општина Иванград (Беране), професионалну новинарску каријеру започео је 1984. године у Радио – телевизији Црне Горе. Прије тога, још као гимназијалац, сарађивао је у листу „Слобода” који је излазио у Беранама а онда, као студент Факултета политичких наука у Београду, у листу „Студент”.
Као новинар Телевизије, већ прве године награђен је годишњом наградом Удружења новинара Црне Горе за најбољег младог новинара. Годинама потом, опробао се у готово свим телевизијским новинарским жанровима, а посебно као уредник Тв дневника. Већ од првих емисија исказао се посебним новинарским изразом, језгровитошћу и стилом који је у себи садржавао значајне елементе књижевног. Бритког језика, храброшћу која га је красила у турбулентним годинама распада државе, бурних друштвених промјена, грађанског рата, НАТО агресије, као новинар – уредник стекао је име које је наилазило и на прихватање и на оспоравање а које, у сваком случају, никога није остављало раводушним. Ипак, лако је провјерљива чињеница да је не само у том периоду већ и задуго касније важио за прво лице Телевизије Црне Горе и био препознат на читавом С/Х телевизијско – новинарском простору ондашње државе. Осим тога, сарађивао је са бројним дневним и периодичним листовима тога времена, као што су „Политика”, „Вечерње новости”, „Политика експрес”, „Тв ревија”, „Борба”, „Дело”, „Вјесник у сриједу”, „Омладински покрет”, „Исток”, „Ауто – ревија” и другим. Након слома заједничке државе, био је један од покретача и оснивача дневног листа „Дан” и његов дугогодишњи сарадник. Својим јасним и недвосмисленим ставом и опредјељењем за новинарску истину, био је на мети оних који су друштвене токове хтјели и дуго времена успијевали да приватизују, што је резултирало његовим истјеривањем из Телевизије и полугодишњом робијом у Спужу.
Након тога, Емило Лабудовић се опредјељује да своје ставове и увјерења исказује и промовише као политичар. У више сазива био је посланик у Скупштини Црне Горе, али ни једног тренутка не заборавља на новинара у себи. Истанчаним новинарским нервом наставио је да прати, тумачи и жигоше друштвене појаве и девијације, објављујући своје текстове на тв – порталима „Ин4с” и „Борба”. Највећи број својих текстова и колумни сажео је и обавио у три књиге: „Лајах ја, а караван мину”, „Вечерњи дневник” и „Писма са села којег више нема”. Осим тога, опробо се и на књижевном пољу,  објавивши још седам књига поезије. Тренутно је директор инстутуције културе српског народа у Црној Гори, „Српске куће”, и наставља да слиједи своје животно опредјељење, бивајући изразит примјер старе истине: једном новинар, новинар до краја живота.
Имајући на уму све претходно, сматрам да би Удружење новинара Црне Горе додјелом Награде за животно дјело Емилу Лабудовићу, новинару и публицисти, учинило част и њему и награди, а тиме и Удружењу новинара Црне Горе.

Предлагач: Бећир Вуковић,  књижевник и публициста