Преполовљен број фоторепортера, професија деградирана

Фоторепортери у домаћим медијима примају ниске плате, суочени су с масовним кршењем ауторских права, а принуђени су и да финансирају дио опреме за посао. “Слободњаци“, пак, сами набављају и одржавају нимало јефтину технику, док су им примања несигурна, наводе из Синдиката медија Црне Горе (СМЦГ).

Фоторепортер и члан Главног одбора СМЦГ Борис Пејовић, описује положај своје професије као „веома лош“ и истиче да су фоторепортери занемарени и дискриминисани.

Додаје да им се крше радна права, да трпе цензуру због ограничавања приступа појединим институцијама, те да немају етички кодекс.

“Фоторепортери, као и новинари, могу слободно извјештавати само ако су адекватно плаћени за свој рад. Независност фоторепортера и новинара кључан је фактор за слободу медија у Црној Гори”, истиче Пејовић.

Према његовим ријечима, зараде фоторепортера у Црној Гори су знатно ниже од просјека.

“Наглашавам да су зараде фоторепортера из региона најмање двоструко веће него колегама у Црној Гори, што јасно указује на наш угрожен социјални статус који би могао да резултира даљом деградацијом професије, па и њеним нестанком”, упозорава Пејовић.

Његов колега, фотограф Ристо Божовић, сматра да је слобода у одлучивању велика предност самосталног бављења фотографијом.

“Није пожељно бирати клијенте по личним, политичким или друштвеним убјеђењима, јер као професионалац требало би да одговорите на све изазове”, поручује Божовић.

Објашњава да “слободњаке” чешће ангажују инострани медији.

“Разлог је једноставан, а то су трошкови којима би били изложени у случају да шаљу свог фоторепортера. Трошкови пута, дневнице и смештај вишеструко превазилазе цијену ангажовања фриленсера”, наводи Божовић.

“Дискриминаторан грански колективни уговор”

Пејовић истиче да фотографија није занатска радња, већ креација ума, па да тако и треба да буде третирана.

“Грански колективни уговор није препознао значај нашег посла, нити га адекватно третирао кроз коефицијенте, већ смо тим уговором унижени, као и наша професија. Фоторепортери у другим државама су изједначени с новинарима, а у некима имају и веће зараде. Такође, дискриминаторно је то што је гранским колективним уговором за област медија новинарска професија третирана као академско занимање, а фоторепортерима је додијељен статус занатлија, односно нижи коефицијенти и много мања плата за исти рад”, објашњава Пејовић.

Он додаје да су фоторепортери дискриминисани и актима о систематизацији радних мјеста, те да медији и институције често не разликују фоторепортере и “маркетиншке” фотографе.

“Фоторепортер је дужан да путем фотографије информише јавност о догађају од јавног значаја. Маркетиншки фотограф нема за задатак објективно информисање јавности већ је његова обавеза да на афирмативан начин представи и промовише неку институцију”, наводи Пејовић.

Према његовим процјенама, у посљедње четири године број фоторепортера у медијима је преполовљен.

Божовић, с друге стране, указује на то да се свако ко има опрему и бави се фотографијом данас може сматрати “слободњаком”.

“Неки од нас су се регистровали као предузетници, јер је то био једини начин да остваримо нека права и да нас систем види. Држава нас је ту сврстала у категорију простих заната, иако радимо с веома софистицираном и скупом опремом, а и познавање рада на рачунарима је неодвојиви дио нашег посла”, каже Божовић.

Он додаје да су фриленсери извозници знања, а увозници девизних средстава.

“Начин опорезивања предузетника је прилично ригидан, тврд и нереалан. Исто тако би требало да се направи законски облик кроз који би се плаћао порез и остваривала сва права – здравствено, социјално пензионо, али либералније и реалније него што је то случај сада”, предлаже Божовић.

Додаје да би стимулативна мјера за фриленсере могла би да буде ослобађање од плаћања дијела пореза и царине на набавку фотографске и пратеће опреме.

“На примјер, много би значило када бисмо сваке друге године имали право да увеземо опрему с бенефицијама у одређеном износу као основно средство за рад”, каже Божовић.

Он тврди да је промет због епидемије пао и до 80 одсто.

Потребан етички кодекс

Пејовић сматра да би било добро усвојити етички кодекс фоторепортера, али и измијенити постојећи Кодекс новинара, тако да у њему буду препознати и фоторепортери.

„Такво рјешење имају државе окружења”, истиче он.

Божовић и Пејовић су сагласни да се ауторска права најчешће крше на порталима.

“Закон о ауторским правима је добар што се тиће нас слободњака, јер јасно прописује која су права, а шта су кршења права. Добар дио домаћих медија се понаша као да тај акт не постоји, али када су они у питању ‘пуна су им уста’ закона”, оцјењује Божовић.

Пејовић сматра да фоторепортери не подносе тужбе за крађу ауторских права због притиска матичне редакције, те високих судских такси.

“Томе доприноси и оскудна судска пракса”, додаје.

Божовић објашњава да потписи попут “принтсцреен”, “фацебоок” или “читалац” нијесу коректни.

“Свако ко је направио ту фотографију има име и презиме, а ви као одговоран медиј сте дужни да потпишете аутора. На тај начин потврђујете аутентичност, а и сам аутор сноси одговорност за пласирани садржај. И ако нијесу професионалци, и на њих се односи Закон о заштити ауторских права. С друге стране, имају право и на потпис и праведну новчану надокнаду. Медији на западу не могу себи да приуште луксуз да се овако понашају, јер су казне огромне”, истиче Божовић.

Док је Пејовић песимистичан кад је у питању утицај нових технологија на професију, Божовић сматра да „’смартфоновска’ конкуренција по квалитету и суштини није ни примаћи професионалним фоторепортерима”.

Сагласни су, ипак, да су етика и професионализам кључ за рјешење бројних проблема.

“Једна ствар је за утјеху – ако икад уђемо у ЕУ, медијска област ће морати да се регулише и да се сви понашају по неким правилима”, увјерен је Божовић.