Слобода као право на стрељање или како су новинари „Слободног тједника” замрачивали слику убиства да се она никад не би развила до краја

Владан Павићевић: Убиство Душка Јовановића државни тероризам са политичком позадином
16/04/2024
Представљено истраживање УНС-а о убијеним и несталим новинарима: Без УНС-овог истраживања у јавности би постојале само неистине „Слободног тједника“
18/04/2024
Владан Павићевић: Убиство Душка Јовановића државни тероризам са политичком позадином
16/04/2024
Представљено истраживање УНС-а о убијеним и несталим новинарима: Без УНС-овог истраживања у јавности би постојале само неистине „Слободног тједника“
18/04/2024

Аутор: Драгана Бјелица, Филип Мириловић

УНС-ово истраживање убиства шабачке екипе РТС-а: Зорана Амиџића, Боре Петровића, Дејана Милићевића и мобилисаног Сретана Илића на Банији 1991. године (2. део)

Бела подебља коверта стигла је у породично поштанско сандуче Амиџића у Шапцу. Убијени Зоран Амиџић већ је био сахрањен. Супругу Снежану полиција је већ упозорила да би могло бити провокација, позива, чудне поште. Требало би да их обавести ако се тако нешто деси. То је и урадила.

Шта се налази у писму на ком је био исписан прималац, али не и ко шаље, први су сазнали полицајци.

Зоран Амиџић био је шеф РТС-овог дописништва у Шапцу и врстан репортер рекле су УНС-у колеге. Убијен је 9. октобра 1991. године. ФОТО: Архива УНС Зоран Амиџић био је шеф РТС-овог дописништва у Шапцу и врстан репортер рекле су УНС-у колеге. Убијен је 9. октобра 1991. године. ФОТО: Архива УНС

Била су то три папира великог формата пресавијена више пута. Копија насловнице и текста на две стране из хрватског недељног таблоида Слободни тједник (СТ).

До данас овај текст остаће највреднији доказ за истрагу убиства шабачке екипе тада Радио-телевизије Београд, данас Радио телевизије Србије, која никада није вођена.

Добри људи

Текст послат породици Амиџић у руке полиције је доспео крајем октобра 1991. године.

Млада шабачка медијска екипа ликвидирана је из заседе 9. октобра 1991. На банијском ратишту у Хрватској, у изрешетаном аутомобилу, били су новинар Зоран Амиџић (41), сниматељ Бора Петровић (32) и помоћник сниматеља Дејан Милићевић (24). Пут им је показивао мобилисани уредник у Радио Шапцу Сретан Илић (42).

Мало је било вероватно, да ће ико у Србији у ратно време, скоро па истовремено, имати прилику да прочита текст објављен у хрватској штампи 17. октобра 1991.

„Увек је било добрих људи“, каже Снежана Амиџић више од три деценије после.

Она сматра да је особа која је до данас остала непозната хтела да помогне. И то је тачно, јер се ради о највреднијем трагу који је истрага могла да има.

У СТ-овом тексту под насловом „Пуцати на шпијуне без заустављања!“ пуном неистина, показало је истраживање УНС-а, објављени су и оригинални документи.

Један документ садржао је двадесет имена шеснаестогодишњака из рукометног клуба „Металопластика“ из Шапца поред којих су били писаћом машином откуцани кућни телефони и он се налазио у Амиџићевој торбици.

Ипак, није тако приказан. Уметнут је лажни потпис који дословце гласи: „Списак двадесет шабачких четника у Глини: је ли то повод доласка новинара и убојства?“

Оригинални документ као илустрација са подметнутим лажним описом у већ конструисаном тексту требало је читаоца да увери да се све слаже и да управо гледа имена „четника“ који су дошли у Глину да ратују против хрватских снага.

Оригинални документ који је објављен у Слободном тједнику, из Амиџићеве торбице која никада није пронађена. Стварно рукометаши - за СТ  Оригинални документ који је објављен у Слободном тједнику, из Амиџићеве торбице која никада није пронађена. Стварно рукометаши – за СТ “четници” Фото: Архива УНС

У својој торбици Зоран Амиџић је имао лична документа, међу којима и тај папир, а он је садржао и име његовог малолетног сина, такође играча „Металопластике“. И уз његово име, као и код свих, био је кућни телефон.

Особа која је послала писмо можда је баш преко телефона дошла до наше кућне адресе, износи претпоставку Снежана.

Торбица њеног супруга, из које је Слободни тједник објавио два документа, никада није пронађена.

Огромно време које је прошло од када је текст који је уместо новинарства пружио измишљотине, укључујући и потпис аутора Јована Кубуре, који не постоји, о чему је УНС писао, није умањио његову важност. Управо супротно, у недостатку званичне истраге, остао је једина веза са убицама.

Високотиражни СТ објавио је документа из мале, личне, ташне Зорана Амиџића, коју је носио са собом када је убијен. Ко им је то доставио?

Да УНС није објавио да на основу обдукционих налаза, који су такође откривени у овом новинарском истраживању, колеге из шабачке екипе нису носиле војне униформе, можда би остала исписана само верзија догађаја коју је понудио СТ – четници, аутоматске пушке, СМБ униформе.

Зли људи

За мање од годину дана од убиства српских новинара на Банији Вечерњи лист објавиће „ексклузиву“ у којој један од најпознатијих новинара СТ-а Роберт Паулетић пише о невероватној пракси за дотадашњу штампу.

Заправо, он ће као некадашњи заменик главног уредника СТ-а, из прве руке исписати у јуну 1992. године за неке покајнички, за друге осветољубиви фељтон, који је већ у наслову гађао бившег шефа. Звао се: „Сто лажи Маринка Божића“.

Праву буру на хрватској медијско-политичкој сцени изазвало је Паулетићево писање у ком прозива саветнике председника Фрање Туђмана за сарадњу са овим таблоидом, пише о страху новинара да напусте Божића који се са свима поиграва, поседује податке из прватних живота људи, вара пословне партнере, још горе, свог оца, измишља ауторе у новинама, има довољно моћне савезнике да не заврши на суду, води промискуитетан живот и не преза да чини зло.

Фељтон некадашњег уредника Слободног тједника излазио је у Вечерњем листу у јуну 1992. године ФОТО: Архива УНС Фељтон некадашњег уредника Слободног тједника излазио је у Вечерњем листу у јуну 1992. године ФОТО: Архива УНС

Једна од Паулетићевих реченица са самог почетка четвртог наставка Вечерњаковог фељтона коју пише испод наслова „Лаж најтиражнија роба“ даје оквир за разумевање бројних текстова СТ-а. Па тако и исконструисане приче коју су објавили након убиства шабачких новинара.

„Само изузетно новинска неистина може бити дјелимице оправдана. Ријеч је о тзв. ратној лажи, кад се помоћу неке неистине или конструкције ослабљује непријатељ“, написаће Паулетић.

Пре ње написаће још неколико реченица са којима отвара причу о лажима које продају тираж.

Ево како гласе:

„Што је СТ-у лаж, а што истина? Колики је постотак вјеродостојних информација? Како уопће настаје новинска лаж? То су питања на која није лако кратко одговорити, јер је ријеч о комплексном проблему с којим се до појаве Божићева листа никада прије није сусрела хрватска журналистика, а дубоко сумњам да игдје у свијету постоји часопис који толико лаже.“

Људи који се сећају

Југословенској јавности дипломирани новинар Роберт Паулетић постао је познат као најмлађи победник чувеног квиза „Квискотека“.

На његову новинарску прошлост као СТ-овог уредника подсетио је и Хрвоје Шимичевић који је у загребачким Новостима, исто у јуну, али 2016. године, пустио свој „мали фељтон“ од три наставка.

Као окидач послужило је то што је почетком 2016. године Паулетић у 51-години изабран за заменика министра туризма у Влади Хрватске.

„Како је стријељао Роберт Паулетић“ наслов је првог дела те трилогије у ком новинар читалаштво подсећа да су док је човек из наслова био заменик, а потом и главни уредник Слободног тједника, објављени „хушкачки пописи с именима, адресама и телефонским бројевима најмање 200 грађана“.

„Проказивани су као наводни `КОС-овци`, `четници` и `унутрашњи непријатељи`, што је резултирало уличним насртајима, избацивањима из станова и с радних мјеста, премлаћивањем и смртним случајевима“.

На причу коју је претходно објавио осијечки новинар Драго Хедл о оцу који се убио после малтретирања околине због лажне објаве СТ-а да му је син на српској страни, надовезао се Шимичевић. Срео се 25 година после објаљеног списка у СТ-у са некадашњим официром ЈНА из доба СФРЈ, затим војником хрватске војске, и његовом супругом. Оно што су говорили објављено је под неким другим именима, ради заштите. Некадашњи војник није се вољно сећао и желео је пре заборавити, док је супруга сачувала примерак СТ-а.

Баш као и код убиства шабачке екипе, где се као потписник текста појавио измишљени Јован Кубура, и у овом случају непостојећи новинар Звонимир Хрпка преузео је одговорност за написано.

Истраумирани људи

Шимичевић пише да је истражујући судбине људи са спискова открио како је више њих убијено након што су им имена осванула у СТ-у.  Пензионисани радник сисачке рафинерије Драган Рајшић нестао је у августу 1991. године, пошто је освануо на СТ-овом попису КОС-оваца у Сиску. Осим на овај, новинар загребачких Новости, подсетио је и на случај прогона судије у Сплиту.

Списак из Слободног тједника у ком је именован Драган Рајшић, објављена му је адреса и број кућног телефона. Убрзо је према писању загребачких Новости нестао. ФОТО: Архива УНС Списак из Слободног тједника у ком је именован Драган Рајшић, објављена му је адреса и број кућног телефона. Убрзо је према писању загребачких Новости нестао. ФОТО: Архива УНС

„Имала сам силних проблема због објаве имена у СТ-у, од пријетњи до других облика застрашивања. Не само због тога, јер знате каква је тада била клима, али то је у сваком случају допринело свему. Испало је да сам вођа четничког покрета, а да ми је брат достављао некакве информације на барикаде“, рекла је Шимичевићу, између осталог, судија Совјетка Режић.

Она је испричала да јој је на суђењу, јер је тужила СТ, млади новинар добронамерно рекао како је добро прошла јер је било оних који су „пливали Дравом у Осијеку због пописа СТ-а“.

Србина из Дубровника, који је, после 25 година, говорио са Шимичевићем за Новости такође не желећи да му се помиње стварно име, испребијали су и разбили кућу, пошто је освануо на СТ-овом списку четника. У тексту „Због писања СТ-а поломили су ми ребра“ причао је о нападима и малтретирању кроз које је прошао. Трауми коју носе деца.

Страх да нешто може да се догоди деци држао је и Снежану Амиџић подаље од идеје да покрене поступак у Хрватској због убиства супруга. Остала је сама да одгаја двоје деце. Информативно новинарство којим се бавио Зоран, дипломирани историчар и изузетно талентовани репортер по сведочењу колега,  више није била опција уколико би син кренуо очевим стопама.

Ипак, све време, веровала је у истрагу. Ако ништа, бар у новинарску. Од ње је УНС давних година и добио копију текста из СТ-а, од ког све и креће.

(Наставиће се)

извор: унс