Странпутице црногорског новинарства: Слобода и етика жртве станова и посланичких плата

Дописници и уредници: Добар или лош новинар се може бити у великом граду и у вароши!
10/11/2020
Ново суђење за убиство Ћурувије: Одбрана предложила сведока криминалне прошлости, познатог и по фалсификовању службених бележака
13/11/2020
Дописници и уредници: Добар или лош новинар се може бити у великом граду и у вароши!
10/11/2020
Ново суђење за убиство Ћурувије: Одбрана предложила сведока криминалне прошлости, познатог и по фалсификовању службених бележака
13/11/2020

Пише: Иван Милошевић

У Црној Гори новинари све чешће постају политичари, портпароли странака или државних установа. Обрнут процес мислим да до сада није забиљежен, а и зашто би било ко са бољег прелазио на горе радно мјесто. Новинарске домаће дилеме у том смислу покренуло је данашње напрасно именовање службеника Министарства спорта за главног уредника једног од програма РТЦГ. Тај појединачни случај није ни нешто интересантан, јер је клише ДПС-овског схватања не само новинарства, него и осталих јавних области. Све оне зависе од воље једног човјека и странке и скоро цјелокупан друштвени систем формиран је на тај начин да онај на врху буде задовољан.

Ипак, да се вратимо новинарству. Какав је то новинар који одлучи да постане политичар и то не обични, него онај елитнији који се смјести у посланичку клупу? Посљедњи пребјези из новинарства у политику су пикантерија ДПС-а и ево већ пар година гледамо бивше новинаре са шеширима и без шешира како ватрено бране принципе вође и ДПС-а.

У новинарском кодексу неспојиво је да новинар буде члан неке странке. То није случајно написано, јер новинар, ако је новинар, покушава да друштвене појаве посматра из више углова и у складу са својим образовањем и грађанском савјести. Партијска чланска карта све то већином онемогућава и широки новинарски поглед на свијет сужава на страначки поглед на свијет, који је по дефиницији једностран и дотиче само једну страну било којег друштвеног проблема.

Новинар уколико је новинар већином је критички расположен према свему што се око њега дешава, јер посматрање из више углова подразумијев слободу као онтолошку новинарску и људску обавезу. Поред слободе као онтолошке категорије, новинар мора да буде и јавна савјест оних које нико ништа не пита, а на које самопрокламоване друштвене елите већином гледају као на пуке бројеве, односно статистику. Етичка обавеза новинара је да буде на њиховој страни, да буде њихов глас и право на живот. Укратко, новинар, уколико је новинар, у својим текстовима мора да његује слободу и етику, а пошто су те категорије универзалне вриједности и људи као људи, новинар и у обичном животу мора бити слободан и моралан.

Чини се да су то превелики захтјеви за новинаре, али без слободе и етике, новинар и није новинар, него постаје портпарол, посланик са шеширом и без шешира, савјетник за медије или нешто слично. Закључци о онима који новинарство замјене поменутим професијама намећу се сами по себи и лако их је дефинисати.

Они који су прво тобож новинари, а потом тобож портпароли, заправи нијесу ни једно ни друго. Они су обични каријеристи којим су на памети дебљи новчаници, станови, односно материјална корист. Не кажем да новинар и уколико је новинар не треба и томе да тежи, али све то у нормалном друштву долази само по себи и додјељује се новинару на основу његовог опредјељења да буде слободан и моралан. Очигледно да не живимо у нормалној држави, па се многи који крену новинарском стазом након неког времена одлуче да пречицом стигну до материјалних вриједности. По цијену чега није тешко закључити!