Тема: Црногорски закон да препозна фриленсере

Слобода у избору тема и писању текстова највеће су предности, а нерегулисан радни статус, без осигурања и доприноса – највеће мане слободног бављења новинарством, сматрају млади фриленсери Миљана Дашић и Иван Чађеновић.

Слободни новинари или фриленсери немају матичну редакцију већ самостално пишу и нуде текстове различитим медијима. Дашићева и Чађеновић, ипак, нијесу бирали статус фриленсера као прву опцију.

Чађеновић је прије годину остао без посла у једном од утицајнијих медија, након чега је био приморан да зарађује као слободни новинар.

“Сумњам да у Црној Гори постоје млади људи којима је то први избор”, оцјењује он.

И Дашићевој је слободно новинарство било опција која је искрсла након губитка посла у редакцији.

“Међутим, чини ми се да постоје бројне предности у односу на запослење у једном медију. Прије свега, ту је слобода приликом избора и приступа темама, што често изостане у зависности од уређивачке политике медија за који радите. Приликом фриленс бављења новинарством, избор је на вама: ви одлучујете да ли и на који начин желите да радите на некој причи. Такође, у зависности од обима посла и прилика које се нуде, често мјесечна зарада може бити већа у односу на просјечну фиксну плату у медијима”, сматра она.

Чађеновић додаје још предности.

“Не ограничавају вас воља уредника, пословни аранжмани медија за који радите… Такође, уколико посједујете знање језика и имате технолошке вјештине, не морате се ограничити на Црну Гору, већ можете радити за компаније широм свијета, а новац примати посредством тзв. интернет банака”, каже он.

Ипак, мане слободног бављења новинарством су несталност и несигурност.

“У једном мјесецу можете зарадити веома много, а већ у наредном четвороструко мање. Немате сталан посао, па се много теже можете кредитно задужити, због чега не рачунате на стамбено или било које друго материјално обезбјеђење. За мене је највећи проблем што немам доприносе, а закон ми не дозвољава да сам себи уплаћујем осигурање, већ сам принуђен да то радим приватно, посредством осигуравајућих кућа”, истиче Чађеновић.

Дашићева додаје да ангажман углавном зависи од пројеката и актуелних конкурса.

“Такав начин рада искључује третирање новинара као запосленог. Такође, ту је ризик да останете без примања јер често нијесте сигурни да ли ћете бити прихваћени или одбијени за неки ангажман”, наводи она.

Чађеновић истиче и социјални аспект.

“Можете упасти у замку да себи ‘набаците’ толико посла да радите цијели дан, немате осјећај за радно вријеме, чак да ‘не излазите из пиџаме’, због чега се, наравно, социјално удаљавате од породице, друштва, а значајно губите и на пословним контактима”, објашњава Чађеновић.

Његова предност, како каже, било је пређашње искуство, због чега није дуго био без посла.

“Али, ако неко тек почиње као фриленсер сигурно не може лако да пронађе ангажман”, тврди Чађеновић.

Оцјењује да се од слободног новинарства може живјети, ако иза себе имате каријеру.

“Млађи фриленсери, с којима сам у контакту, једва састављају крај с крајем, а скоро да немају слободног времена”, истиче Чађеновић.

Дашићева је, пак, ближа ставу да фриленс новинарство у Црној Гори може бити само додатни извор прихода.

“Мислим да би држава, кроз финансирање пројеката за медије у Црној Гори, утицала на већи ангажман фриленсера, чиме би их подстакла на самостално уплаћивање пореза и доприноса”, предлаже она.

Чађеновић додаје да би Закон о раду требало да препозна фриленсере.

“Закон би требало да дефинише њихова права и обавезе, као што су плаћање доприноса и здравственог осигурања. Да ли ће то бити кроз могућност регистровања као самосталног дјелатника, као што раде адвокати, таксисти, занатлије, или на други начин, то је на законодавцу”, каже Чађеновић.

Наши саговорници су најчешће ангажовани по основу уговора о дјелу, али им је познато да се фриленсери понекад исплаћују и “на руке”.

До посла најчешће долазе преко познанстава и препорука ранијих послодаваца. Пријављују се на конкурсе за грантове и пројекте у области новинарства. Истичу и могућност ангажовања преко иностраних веб платформи.

Дашићева је радила, углавном, за електронске медије.

“До сада нијесам имала лоших искустава јер, када конкуришем, отприлике знам шта да очекујем уколико прихвате оно што кандидујем. Осим зараде, често сте у прилици да стекнете јако квалитетна искуства и познанства, поготово када је ријеч о иностраним медијима”, каже она.

Чађеновић је радио за недјељнике, портале, агенције, магазине, билтене невладиних организација…

“За сада су сви испоштовали договор и моја искуства су мање-више добра. Али ја познајем закон и своја права, док сам видио, на примјер, да исти послодавац који мене испоштује веома лоше третира другог колегу који, рецимо, нема довољно искуства и не зна како да се постави у послу. Такав однос одлика је послодаваца који воде ‘мале’ портале и већином ангажују младе људе с мање искуства за, такође, много мање новца”, закључује он.

Пишу и за 15 еура по тексту

Предсједница Синдиката медија Црне Горе (СМЦГ) Маријана Цамовић Величковић, указује да је мало домаћих медија који ангажују слободне новинаре и новинарке да нешто напишу.

“То обично раде медији из региона и то понекад и за мизерну цијену од по 15 еура по тексту”, каже Цамовић Величковић.

И она проблематизује начин ангажовања слободних новинара.

“У том статусу није могуће остварити пензионо и здравствено осигурање и они остају ван система, односно и кад их неки медиј ангажује то буде хонорарно, по уговору о дјелу, и добију само нето зараду без пореза и доприноса”, истиче предсједница СМЦГ.

Према њеним ријечима, ријетки су они који пишући за стране или регионалне медије, без сталног ангажмана, могу од тог рада да живе.

“То је, у великој већини случајева, само покушај да се премости период између два конкретна посла. Бити слободан новинар/новинарка у Црној Гори најчешће значи бити незапослен и из тог статуса покушавати нешто да зарадиш за живот”, закључила је Цамовић Величковић.