Три деценије “Светигоре”, Иван Милошевић: Опомена да је писање откривање неоткривеног

Округлим столом “Светигориних тридесет година – вријеме стварања и обнове” у библиотеци Његовог преосвештенства Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, данас, 12. марта, након Свете литургије у Цетињском манастиру, почео је дводневни програм обиљежавања великог јубилеја 30 година “Светигоре” и изласка из штампе њеног 300. броја.

Скуп у организацији Митрополије црногорско-приморске, Издавачко-информативне установе “Светигора”, почео је благословом Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, а у разговорима о тродеценијском путу “Светигоре” учествују и Епископ пакрачко-славонски Јован, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, Мирко Тољић, Андрија Радуловић, Милутин Мићовић, Живојин Ракочевић, Будимир Дубак, Драга Бојовић, као и садашњи уредник образника ”Светигора”, Радосав Рајо Војиновић.

Прије 30 година, трудом и љубављу блаженопочившег Митрополита Амфилохија, из штампе је изашао први број “Светигоре”, образника за вјеру, културу и васпитање, из којег се развила велика издавачка дјелатност, затим Радио “Светигора” и читав један информативни систем Митрополије црногорско-приморске.

„Сам назив ’Светигора’ нас везује и за тло на коме живимо: То је име водопада који као да извире из темеља Морачке лавре Немањића, у чему има не мале симболике: Као што водопад Светигора јавља собом понорницу из које настаје, тако се и људски живот и људско стваралаштво темеље на вјери, као понорници свих понорница у нама. Управо тој ’вјери правој, кукавној сироти’ (Његош), вјери наших отаца и праотаца, вјери Православној, крајеугаоном камену нашег постојања и постојаности, биће посвећено највише страница овог листа Цетињске митрополије.”

Митрополит Амфилохије, из Уводне ријечи за први број „Светигоре”

Митрополит Јоаникије је у уводном слову истакао да је ”Светигора” била жива ријеч и жива струја која је обнављала духовни живот, не само Црне Горе, већ цијелог српства, а тиме и цијелог православља. ”У данашњим тешком временима скромно обиљежавамо 300. број образника ”Светигора” и тиме почињемо прославу ”Светигоре” која се разгранала у више праваца, а посебно истичемо Радио Светигору и Издавачку кућу ”Светигора”, данас ћемо поменути неколико ствари, а ако Бог да, овај јубилеј ћемо славити током цијеле ове године”, рекао је Митрополит, нагласивши да је све што је благословио и започео наш блаженопочивши Митрополит, цвјетало је и имало снагу да живи и да напредује, чему прије свега свједочи ”Светигора”.

Обиљежавање овог значајног јубилеја, 30 година “Светигоре” и изласка из штампе њеног 300. броја, биће настављено сјутра, 13. марта, свечаном академијом у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова.

Иван Милошевић, секретар УНЦГ о “Светигори”.

Обиљежавати 30 година излажења једног листа може изгледати као захвалан посао. За 30 година 300 пута се наћи у новом руху на киосцима и у домовима вјерника, али и лаика, није мала ствар. Посебно када се то односи на вјерску штампу у црногорским приликама. Човјек се пита да ли је то могуће, да ли у једној бесудној земљи каква је Црна Гора може да се деси да један вјерски часопис изађе по 300 пут. А, ето и то се десило и поводом тога данас треба нешто да кажемо.

Три деценије „Светигоре“ за нама је заправо 360 мјесеци борбе против једног система, једне идеологије, једне зачаране безбожне шуме са хиљаду урокљивих очију, гдје иза сваког стабла вребају атеистичке вјештице, безбожни вукодлаци и богоборачки вампири, који накачени на вратове овог несрећног народа и даље пију његову братоубилачку крв.. Три деценије „Светигоре“ заправо је једна сага о томе ко смо и шта смо били, а што смо постали и куда идемо. Три деценије тога листа заправо је успињање вјере, слободе и Српства из таме једног понора у којем је свако свакоме био крвник, заклети непријатељ, братски небрат и нежељени свједок једног духовног посрнућа и велике неправде према свему што је некада било, а што је у том понору нестало као да никада није ни постојало, као да се није ни родило, а уколико и јесте, боље да није и боље да је и нестало прије него што је угледало свјетлост дана. Три деценије „Светигоре“ заправо је још једно успињање на Ловћен, покушај да се додирне стара слава и окају гријеси због рушења капеле, односно саборног центра црногорских Срба без које Срби нијесу ни Црногорци ни Срби. Нико су и ништа, заглављени у блату и чами наших залудних нада и непристајања да будемо што јесмо, а да будемо што нијесмо.

Може ли једна новина, па и вјерског профила, да окаје гријехе нашег безбожништва, нашег отпадања од вјере и упадања у замке невјере, замке за вукове гладне братске крви, крвожедних звјери које не виде другог крвника до танких сјенки некадаше српске величине, српске вјере и наде да и за нас, потомке Немањића и Петровића, има спаса и мирне луке. Може ли једна новина да нас спаси од свих наших заблуда, од свих наших клечања пред боговима овога свијета и одрицања од јединог, непролазног и вјечног и једног и јединог Богочовјека – Исуса Христа! Може ли једна новина да нам одшкрине та врата ка непролазном свијету у нама који смо прекрили црвеним петокраким огртачима, оковали га са седам печата и 777 катанаца овоземаљске моћи и залудне жеље да је једино овај свијет прави свијет, да је једино Сунце које нас грије ово које сјаји из космоса и засипа нас својим олујама? Може ли једна новина да нам са леђа скине тај петокраки огртач, свуче са њега ту црвену боју братске крви и спаси нас од себе самих и сопственог духовног посрнућа и првороднога гријеха брато убиства и очеубиства? Уколико има такве новине, уколико има таквих страница које нам отварају заборављене стазе спаса од мрака и материјалног незнања, онда је то баш „Светигора“, онда је то баш тих 300 бројева благе вијести да нијесмо само оно што видимо да смо, него да смо у најдубљем смислу оно што не видимо и не препознајемо, али знамо да смо само у том непознатом и скривеном тек потпуно откривени, свучени до голе коже и представљени ономе из којег све происходи и коме се све враћа!

Иван Милошевић

Тридесет година „Светигоре“ заправо је тридесетогишња дуга прича о посрнулом сопственом трагању за самим собом. Када је прије 360 мјесеци са дијела овог нашег неба пала петокрака надали смо се да долазе боља и дубља времена, надали смо се да ћемо се вратити ономе што смо били, а што смо због залудних обећања једне идеје и њених сурових егзекутора, заборавили да смо били! Тристоти број „Светигоре“ још једном и по тристоти пут нам поставља то питање и тражи да по ко зна који пут одговоримо на то питање! Уистину јесмо ли оно што смо били или смо се заглавили у неком међупростору петокраке, српа и чекића, гдје чекичамо и српујемо, а не знамо ни зашто ни због чега? Јесмо ли и даље негдје заглављени и напуштени од времена и да ли смо и даље занешени једним невременом, једним временским ишчашењем и напуштањем сопственог пута до себе самих?

„Светигора“ је опомена за нас који преко штампе, преко вијести и осталих новинарских норми, трагамо за идеалом дневног писања. Она нас опомиње да писати није само овоземаљска обавеза, него да је ређање слова унутрашња, духовна обавеза да свједочимо истину, како своју, личну, тако и ону скривену и само на моменат откривену у саборном животу и исклесаном у језику, духу, народном предању и историји трагања једног саборног нрода за самим собом. Писати заправо значи сабирати и на личну истину калемити и ту скривену истину, без које и не постојимо као духовна бића, не постојимо као бића која мисле и која желе да буду слободна. Писати није обавеза само према онима за које се пише, него је то обавеза према самом себи да будеш оно што си, разумно и слободно биће, обдарено да препозна духовне путоказе допирања себе до самог себе и суочавања себе са самим собом, упознавања себе кроз самог себе и сопственог васкрснућа кроз истину која дише у теби самом, али превазилази тебе самог и узноси те у висине духа, божјег присуства и личног општења са једином, једном и недјељивом надтјелесном истином. Није писање, па и ово новинарско, само занат и преношење слова, запета и тачака, него је оно непресушно трагање за истином која нас чини јединственом и потпуним бићима спремним да се жртвују за сазнање о сопственој ништавности, али и сопственој наднаравној величини и васкрсењу.

Писање је својеврсни вапај душе да буде оно што мора бити, свједок дубоке истине да човјек није сам на свијету, да није усамљена барка која плови усталасаним морем са шансом да се сваки час разбије о хриди свакодневице и да потоне у дубину таме и празног бесмисленог очаја. Писање је и побуна против таквог обесмишљеног свијета, побуна против снаге бесмисла и увођење бесмисла у ред тајанственог законитог поретка који има своја правила, свије зарезе и тачке, своје оде и молитве ономе због кога смо овдје и због кога се трудимо, поред осталога, и да пишемо и да дајемо себи одушка и изазивамо своју слободу да нас уведе у рајске собе оностраног свијета који није са оне стране и негдје тамо далеко, него је ту, на дохват рузке, такорећи нам је међу прстима, али који тако често не видимо или га прескачемо баш због тога што нам је толико близак, интиман, усађен у главу и записан у генетском коду наше личности и обавезе да будемо оно што јесмо и непристајања да будемо оно што нијесмо. Писати значи да не желимо да будемо само оно што видимо и што можемо опипати, него да смо много више од тога и да наш живот почиње тек онда када схватимо да јесмо баш оно што не видимо и што не можемо опипати, али што је тако дубоко уткано у наше предкоморе и коморе мозга и дубоко уткано у откуцаје нашега срца. Писати значи осјећати те невидљиве дамаре невидљивог свијета, преносити га из области скривености у видљив свијет и наглашавати његов значај као пресудан за наше постојање као личности, за наше постојање као молитвених људи очараних невидљивим нотама невидљиве музике и невидљиве заповјести да се мора бити човјек, посебно Богочовјек, па и онда када ти се не да, када су сви против тебе, када сви желе да ти узму задњу запету унутрашњег смисла и задњи уздах задње капи мастила! Можда је највећи смисао писања схватање његовог бесмисла, односно схватања да је тајна у нама и ван нас неописива, несазнајна и недокучива! Да није можда смисао писања одустајање од писања и предавање наше личности невидљивим суштинама које лете око нас, а да их нијесмо ни свјесни и да не знамо ни да постоје и да се ковитлају око нас и да их је све више што се више трудимо да их опишемо и пренесемо другима, умјесто да их пригрлимо и пустимо да оне пишу своја писма и да нам их шаљу директно у скривене кутке нашега духа и да тамо исписују суштину своје суштине и тако дефинишу себе, али и све нас! Да није суштина писања у стварању збрке од придјева, именица, глагола, запети и тачки, гдје се више не зна ни шта ко пише и коме пише и успостављање нвидљивог реда у том нереду, који ве доводи на своје мјесто, одређује му значај, тежину и мјесто у духовном свијету!

Тако често се нађе новинар, као свакодневни писац и зачарани обожавалац запети и тачки, пред питањем смисла свога писања. И баш када постави то битно питање и када напише задње слово питања смисла задњега слова, негдје, као из неке музичке радионице из његовог срца и са језика отпадају ријечи о свијету невидљиве тајне, невидљиве оазе језикословља и слвословља гдје више не владају језичка правила, него се она стапају са тајнама тог невидљивог језика о којем се ништа не зна, али када се њиме проговори и начне његова језичка структура, читав свијет постаје један саморазумљии свијет духовних суштина, бестјелесних сила, гдје се снази језика претпоставља музика тајанствених и богоугодних сфера! Када писање пређе у музику, можда је тек онда писање остварило своју мисију и постало оно што је одвајкада било, бестјелесни сан наших свакодневних снова да нијесмо сами на свијету, да смрт није крај и да је молитва наш улазак у свијет вјечних запета и тачки, гдје нам више оне нијесу ни потребне, јер у том свијету све пјева и слави суштину наше суштине и суштину саме суштине. Је ли суштина писања музика наше суштине, њена ријешеност да нам растури дар и чар писања тако што ће га претворити у нови језик, овога пута невидљиви језик музике и сазнања да ријечи нијесу довољне нити толио јаке и дубоке да нас доведу пред свршен чин и натјерају да све почнемо одпочетка!

Читати „Светигору“ понекад је као читати невидљива слова невидљивога свијета који се претварају у музику или неку другу форму. Која је форма ближа Богу тешко је одгонетнути, али онај који пише има ту обавезу да преиспита ту дилему, понуди свој одговор и крене даље или се укопа у мјесту, пусти коријене и дозволи да остане тако укопан док му се суштина писања сама не открије и уведе га у свијет о којем није ни сањао да постоји.

Тако често се у новинарству помиње етика, обавеза да се пише истина, да се чује друга страна, да се ослушне не само форма, него и суштина, да се неко не провриједи, а да се нешто о њему каже, да се неко суочи са самим собом и да не бјежи од себе и од других. Новинари то често називају својим кодексом, али тај кодекс и није неки кодекс уколико није осмишљен дубљим схватањем писања и посезањем за недодирљивом тајном. Човјек и пише и то што више и боље што је ближи тајни, а што је њој ближи, ријечима све више недостаје смисао и претијесне су за оно што треба да се каже. Пред тајном све тајне писања се открију, све маске падну као да никада нијесу постојале и све се само од себе уруши и постане прашина. Али није то нека празна безлична прашина, него она постаје обитавалиште некога тајнога неизрецивога смисла, односно постаје пралик јединог лика који има свој лик и по којем је човјек и створен. И тек у подножју тога лика почиње своју причу један нови језик, ствара се један нови смисао и један нови позив да човјек не буде само човјек, него Богочовјек!

И тако ми некако изгледа овај 300 број „Светигоре“. Памтим и његов први број и благослов митрополита Амфилохија, без којега „Свтигоре“ не би ни било, као што не би било ни нас оваквих какви смо да није било митрополита. Покушавали смо да пишемо у његовој сјенци, да га тумачимо као да је њему требало тумачење, да га допуњујемо као да је њему требало да се нешто дода или одузме или претвори у нешто друго. Митрополит Амфилохије је дефинисао како први број „Светигоре“ тако и овај потоњи, 300-ти! Ни оних између не би било да није било вјерног божјег пута митрополита Амфилохија који нас је окупљао око себе као своју дјецу и преносио нам тајне знаке знаковитог писма овога и онога свијета. И када изађе 600-ти или 900-стоти број „Светигоре“ сви ће знати да је све одреда утемељио митрополит Амфилохије, односно Онај којем је митрополит вјерно служио током свог овоземаљског живота. Стога је и порука у том стилу. Да треба да служимо митрополиту, односно оном коме је и он служио. Тада нећемо погријешити и знаћемо да није залудно писати и штампати нове и нове бројеве. Са сваким бројем ваљда сми ближи суштини и смислу. А када смо томе све ближи онда све постаје мање важно, односно ништавно, као што је ово моје слово о 300-том броју „Светигоре“!