УНС објавио истраживање о медијским слободама на Балкану: У раљама политике, професија на искушењу

У Београду: УНС организује регионалну конференцију “Под притиском”
07/12/2021
Новинар о УНЦГ или послије 150 година: Комунисти још увијек јашу за пропаст нашу!
08/12/2021
У Београду: УНС организује регионалну конференцију “Под притиском”
07/12/2021
Новинар о УНЦГ или послије 150 година: Комунисти још увијек јашу за пропаст нашу!
08/12/2021

Удружење новинара Србије

ПОД ПРИТИСКОМ:
Истраживање о медијским слободама, притисцима и нападима на новинаре и медије

Србија, регион, истраживачи:
Марија Мисита
Бојан Беднар
Матеја Агатоновић

Београд, 2021.

Истраживање је настало у оквиру пројекта „Под притиском: Истраживање и регионална конференција о медијским слободама, притисцима и нападима на новинаре и медије“. Пројекат је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Садржај

Најважнији резултати 3
Увод − контекст 7
Шта кажу подаци? 9
Повећање броја СЛАПП тужби у Србији 10
Системска подршка за заштиту новинара 14
Матић: Важније да спречимо да до напада дође 17
Шта кажу новинари? 20
Милан Јовановић: Разочаран понашањем државних органа 21
Никола Стевановић: Приватна тужба као једина опција 22
Ненад Миљковић: Потребна озбиљнија подршка новинарских удружења 23
Резултати анкете 24
Врсте притисака 25
Напади и претње 26
Објективни медији 29
Највећи проблеми новинарства 30
Поглед ван дворишта − искуства колега из региона 32
Црна Гора 32
Босна и Херцеговина 34
Словенија 39
Хрватска 44
Северна Македонија 47
Закључак 52

Најважнији резултати
Најважнији резултати Истраживања о медијским слободама, притисцима и нападима на новинаре и медије које је спровело Удружење новинара Србије (УНС) су следећи:
1. У 2020. години, УНС-ова база бележи укупно 107 случајева напада, претњи и притисака на новинаре и медије, док је у 2021. години тај број нешто нижи и износи 74.
2. У јавним тужилаштвима је током 2020. године формирано 59 предмета, док је до 31. октобра 2021. формирано укупно 66 предмета о кривичним делима која су извршена на штету безбедности лица која обављају послове од јавног значаја у области информисања, а у вези са пословима које обављају. Од укупног броја предмета формираних у 2020. и 2021. години, укупно је донето шест осуђујућих пресуда, док је у два случаја примењен опортунитет.
3. Иако два највећа новинарска удружења редовно бележе случајеве репресије над новинарима, јединствена база о нападима на новинаре у Србији не постоји.
4. Према доступним подацима, у 2021. години, СЛАПП тужбе су поднете против пет редакција, док је укупан број активних стратешких тужби против јавног деловања немогуће утврдити.
5. Новинари који су учествовали у анонимној анкети УНС-а већински сматрају да на рад новинара у Србији убедљиво највише утичу економска несигурност, претње и притисци.
6. Готово петина учесника анкете је рекла да је константно цензурисана, а нешто мање од половине анкетираних су лично претрпели претњу, вербални или физички напад или били изложени некој другој врсти притиска у вези са обављањем новинарског посла.
7. Највећи број анкетираних није пријавио притисак или напад, углавном због одсуства поверења у државне органе.
8. Представници новинарских удружења и синдиката из региона кажу да и у њиховим земљама безбедност новинара зависи од сопствене заштите.
9. Ниједна од земаља у региону нема правни оквир који би осигурао потпуну заштиту новинарске професије.
10. Како у Србији, тако и у земљама у региону, повећан је број напада на новинарке. Они су углавном вербалне природе и дешавају се на друштвеним мрежама, али су забележени и физички напади.
11. Новинари са којима смо разговарали, а који су доживели неки вид напада или притиска због посла којим се баве, углавном немају поверења у институције.
12. Разједињеност медијске заједнице охрабрује оне који не желе да се направе помаци у заштити безбедности новинара.

Увод − контекст
Покушај убиства новинара Милана Јовановића: Спаљена кућа, пуцано на улазна врата. Јелени Зорић поново упућене претње. За два дана повређено је петоро новинара и фоторепортера Бете. „Треба вас обесити уз јавни пренос” поручено новинарима Јужних вести, претње испитује Тужилаштво.
Ово су само неки од наслова који су се појавили у медијима у последње три године. Да је ово само врх леденог брега показују и извештаји организација цивилног сектора, Европске комисије, Репортера без граница, Заштитника грађана… У њима се констатује да притисак на новинаре и медије расте, што константно урушава медијске слободе у Србији.
На ранг-листи слободе медија Репортера без граница, Србија бележи пад за три места у 2020. години. Тада се нашла на 93. месту од 180 земаља, а ту позицију је задржала и у 2021. години. Европска комисија је у свом извештају о Србији изразила забринутост због великог броја случајева напада, притисака и застрашивања новинара. Посебна пажња у извештају посвећена је поступцима власти током ванредног стања, нарочито случању хапшење Ане Лалић, као и више случајева ометања рада новинара локалних медија и одузимања опреме. Европска комисија није остала нема ни када је у питању случај из јула 2020, када је у јавност доспео списак 57 организација и појединаца из сфере медија и цивилног друштва које је проверавала Управа за спречавање прања новца и финансирања тероризма.
У Редовном годишњем извештају Заштитника грађана наводи се да су се физички и вербални напади, омаловажавање, понижавање и дискредитација новинара наставили и током 2020. године, а њихова евиденција, као и ранијих година, није јединствена. Истиче се да је на основу пријава новинара, Удружење новинара Србије забележило пораст броја напада на новинаре за око 20%. Према евиденцији УНС-а, само у јулу 2020. године током протеста у Београду, Нишу и Новом Саду нападнуто је и у раду ометано 28 новинара, сниматеља и фоторепортера који су извештавали са протеста. Њих 14 је повређено, од којих је шесторо захтевало хитну лекарску помоћ. У 2020. години, УНС је евидентирао укупно 107 случајева напада, претњи и притисака на новинаре и медије, док је у 2021. години тај број нешто нижи и износи 74.
Према подацима Републичког јавног тужилаштва, током 2020. године, у јавним тужилаштвима формирано је 59 предмета на основу поднетих кривичних пријава и извештаја о кривичним делима која су извршена на штету безбедности лица која обављају послове од јавног значаја у области информисања, а у вези са пословима које обављају. Од укупног броја предмета, одлука је донета у 31 предмету (52.54% укупног броја предмета). У пет предмета, извршилац је санкционисан одлуком суда или наметањем обавезе у складу са одредбама Законика о кривичном поступку о примени института одложеног кривичног гоњења (опортунитет). Од тог броја, у три предмета донета је осуђујућа пресуда, а у 2 предмета примењен је опортунитет. Тужилаштво је окончало 25 предмета решењем о одбачају кривичне пријаве или службеном белешком да нема места покретању кривичног поступка. У једном предмету, донета је ослобађајућа пресуда.
Када је реч о периоду од 1. јануара до 31. октобра 2021, јавна тужилаштва су формирала укупно 66 предмета о кривичним делима која су извршена на штету безбедности лица која обављају послове од јавног значаја у области информисања, а у вези са пословима које обављају. Од наведеног броја, одлука је донета је у 25 предмета (33.33% укупног броја предмета). У три предмета донета је осуђујућа пресуда, док је 22 предмета окончано одбацивањем кривичне пријаве или белешком да нема места покретању кривичног поступка.
Иако смо на адресу Републичког јавног тужилаштва послали питања у вези са поступцима решавања кривичних дела на штету новинара, одговоре на њих нисмо добили.
Некажњивост злочина над новинарима глобални је проблем. Уједињене нације установиле су Међународни дан борбе против некажњивости злочина над новинарима који се обележава сваке године 2. новембра. Први пут је обележен 2014. године, на прву годишњицу убиства двојице француских новинара који су извештавали из Малија.
Према подацима Унеска, током 2020. године убијена су 62 новинара. Од 2006. до 2020. године, иста агенција бележи да је 1,200 новинара изгубило живот, а поражавајући је податак да у девет од десет случајева убице нису кажњене. У Србији, пресуда за убиство Славка Ћурувије донета је скоро 23 године касније, околности смрти новинарке Даде Вујасиновић још увек нису разјашњене, док оптужница за убиство новинара Милана Пантића ни након 20 година није подигнута.
Концентрација медија је још једно погубно оружје које уништава независност медија. Последица приватизације је да се већина медија нашла у рукама неколико власника и власничких групација, што је директно довело до политизације и поларизације медија. Интереси власника испољавају се кроз уређивачку политику, што је противно Закону о јавном информисању и медијима, као и Кодексу новинара Србије.
Број стратешких тужби против јавног деловања, познатијих као СЛАПП тужбе (стратегиц лаwсуит агаинст публиц партиципатион), у последње време је повећан. Само у 2021. години, овакве тужбе су, према доступним подацима, поднете против пет редакција.
Колико је у овом тренутку активних СЛАПП тужби у Србији немогуће је утврдити. Иако је Виши суд у Београду једини надлежан за поступање по њима, закон не препознаје СЛАПП тужбе као посебан појавни облик. Њима се може сматрати сваки превисоко, али и прениско постављен тужбени захтев имајући у виду постојећу праксу. Милионски тужбени захтеви против медија носе и високе судке трошкове, а пре свега судске таксе које тужене медије исцрпљују финансијски. Адвокати са којима смо разговарали кажу да СЛАПП тужбе представљају злоупотребу права.
Све наведено су видови притиска на новинаре и медије који онемогућавају неометано извештавање и рад у јавном интересу.
У оквиру истраживања о притисцима на новинаре и медије, УНС је спровео анонимну анкету међу новинарима и медијским радницима која је показала да на рад новинара у Србији убедљиво највише утиче економска несигурност. Одмах иза финасија, као главне препреке у раду новинара истакнуте су и претње и притисци. Готово петина испитаника је рекла да је константно цензурисана, а нешто мање од половине анкетираних су навели да су лично претрпели претњу, вербални или физички напад или били изложени некој другој врсти притиска у вези са обављањем новинарског посла.
Дупло више је оних који напад или присак нису пријавили. Најчешћи одговор на питање због чега нису пријавили напад или претњу је да пријаве немају ефекта. Приметно је неповерење према органима чији је посао да процесуирају тужбе.
Слична ситуација је и у земљама у региону, сазнали смо од колега из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније, Хрватске и Северне Македоније. У одговорима на упитник који смо им послали, представници новинарских удружења и синдиката су навели да напади на новинаре углавном остају без судског епилога, а безбедност новинара и даље зависи од сопствене заштите. Новинари у овим државама деле судбину колега из Србије када су у питању видови притиска којима су изложени, од економских до политичких. Ниједна од земаља у региону не може се похвалити правним оквиром који би осигурао потпуну заштиту новинарске професије.
Шта кажу подаци?
Према подацима из базе коју води Удружење новинара Србије, у 2020. години забележено је 107 случајева напада на новинаре. Репресија над новинарима и медијима је спровођена на најразличитије начине, од искључења из кабловског система на северу Косова и Метохије (Телевизија Мир из Лепосавића), обијања просторија (Колубарске), до сајбер напада (Н1). У фебруару 2020. године, редакција Недељника саопштила је сумње о пресретању комуникације новинара након што је тадашњи министар одбране реаговао саопштењем на текст који није објављен.
Вређање, псовање, увреде, претње на друштвеним мрежама, етикетирање и таргетирање, али и физички напади, оштећење аутомобила и хапшења, само су неки од видова напада на новинаре због посла којим се баве.
Јул 2020. године био је нарочито изазован месец за новинаре у Србији који су пратили протесте против власти. База УНС-а бележи да је 28 новинара, сниматеља и фоторепортера од 7. до 10. јула физички нападнуто од стране полицајаца и демонстраната. Новинара Жикицу Стевановића и сниматеље Луку Пређу и Рељу Пекића претукла је полиција иако су показали прес картице новинске агенције Бета, док је Бетин фоторепортер Милош Мишков погођен каменом у главу. Екипи РТС-а у Новом Саду поломљена је камера, а сниматељу Лазару Вукадиновићу повређена рука, док је у Нишу је сниматељ РТС-а Иван Стамболић погођен у главу флашом или лименком, а камера је поливена течношћу.
Ни новинари локалних медија нису били поштеђени напада и претњи, па су тако двојица непознатих мушкараца из околине Бујановца упали у породичну кућу уредника портала ФОЛонлине Јетона Исмаилија из Великог Трновца и претили његовој супрузи због текста који је он објавио. Претило се смрћу и вешањем на Твитеру, упућиване су сексистичке увреде на телевизијама са националном фреквенцијом, сечени оптички каблови и бушене гуме…
Током 2021. године Удружење новинара Србије бележи 74 случаја напада, претњи и притисака на новинаре и медије. Сам почетак године обележиле су претње упућене новинарки Н1 Јелени Зорић. Испред врата новинарке, 2. јануара, пронађен је папир на коме је била исписана претећа порука: „Ово ће трајати док се не заврши. Од тога се побећи не може“. Претње су уследиле након што је новинарки само месец дана раније претње упутио и Светислав Бојић, адвокат оптуженог у предмету „Јовањица“ Предрага Колувије. Случај је пријављен полицији, али је одговор институција изостао, потврдила нам је Зорић. Када је реч о усменим претњама које су јој упућене у децембру 2020, надлежно тужилаштво је поднело оптужни предлог и судски поступак је у току.
У овој години појединим медијима и новинарима је онемогућено извештавање, забележени су вербални и физички напади на новинарске екипе и новинаре, али и хакерски напади на сајтове медија. Као нов начин за обрачунавање са професионалним медијима, у 2021. години забележен је и случај копије сајта Јужне вести, који визуелно подсећа на оригинални сајт, али садржајно нема са њим ништа заједничко. На плагијату Јужних вести објављено је чак и неколико текстова којима се дискредитује оригинални сајт.
Лажне објаве, увреде, претње, омаловажавање, кампање на друштвеним мрежама, етикетирање и приписивање страначке припадности само су неки од видова психичког насиља над новинарима. Случајеви психичког насиља били су најбројнији у 2021. години, а није изостало ни физичко насиље.
Најдрастичнији пример у 2021. години је напад на новосадског водитеља Дашка Милиновића. Он је претучен 16. априла у раним јутарњим сатима у Улици војводе Книћанина у Новом Саду када је одлазио на посао. Том приликом попрскан је сузавцем и нападнут шипком. Пред Основним јавним тужилаштвом у Новом Саду покренут је поступак против три особе које су осумњичене за напад на Милиновића, од којих су две ухапшене, док је трећа у бекству.
Ове године забележен је још један релативно нов вид притиска на медије, подношење такозваних СЛАПП тужби. Током 2021. године, СЛАПП тужбе су поднете против портала Југпрес, Инфоврањанске, ВОИЦЕ, Србин инфо и КРИК. Посебан део овог истраживања посвећен је СЛАПП тужбама које постају тренд широм Европе, због чега је Европски парламент на пленарној седници одржаној 11. новембра 2021. године великом већином гласова усвојио извештај о употреби СЛАПП тужби против новинара у ЕУ. Како је пренела Европска федерација новинара (ЕФЈ), са 444 гласа за, 48 против и 75 уздржаних, посланици Европског парламента направили су корак напред ка бољој заштити новинара усвајањем извештаја о све већој употреби увредљивих тужби чији је циљ да исцрпе финансијска средства и психолошке капацитете медија и на тај начин утишају критичке гласове.
База Независног удружења новинара Србије (НУНС) у 2020. години бележи 189 случајева напада на новинаре, од чега су 32 физички напади, 14 напади на имовину, 1 претња имовини, 92 се квалификују као притисак, док је вербалних претњи било 50. У 2021. години, у бази НУНС-а евидентирано је 95 напада и притисака на новинаре и медије. Највећи број случајева, 61, окарактерисан је као притисак, док је случајева вербалних претњи укупно 31.
Неуједначеност у подацима које су прикупила два новинарска удружења указује на различите приступе квалификацији случајева угрожавања безбедности новинара. Решење овог проблема била би јединствена база података која би систематизовала случајеве репресије над новинарима.
У јулу 2019. године, Заштитник грађана је најавио формирање платформе која ће евидентирати и систематизовати нападе на новинаре. Нажалост, ни две године касније ова платформа која би објединила све нападе на новинаре није заживела. У канцеларији Омбудсмана нам је речено да да чекају податке из евиденције НУНС-а.
„Платформа ће бити покренута чим добијемо систематизоване податке од НУНС-а, с обзиром на то да је технички завршена и да су систематизовани подаци УНС-а унети у њу”, поручили су из канцеларије Заштитника грађана.
У НУНС-у кажу да ова информација није истинита, јер у Платформи под покровитељством Омбудсмана не учествује само НУНС.
„Не може НУНС бити кочничар. Поред нас ту је још осам асоцијација и синдиката. Подаци о којима говорите јавно су доступни и налазе се у наше две базе базенунс.рс и сафејоурналистс.нет. Те податке може свако да преузме уз навођење извора. Што се тиче категоризације преузетих случајева, то нисмо урадили јер не постоји консензус/договор унутар те платформе на који начин ће се радити категоризација. Колико знам усвојена је категоризација, али није донета одлука ко одлучује који случај припада којој категорији,” рекла нам је Тамара Филиповић Стевановић, секретарка НУНС-а.
Повећање броја СЛАПП тужби у Србији
Стратешке тужбе против јавног деловања (стратегиц лаwсуит агаинст публиц партиципатион, акроним СЛАПП) нису новост у правној пракси Србије, али је у последње време учестао број таквих тужби, па се може рећи да постоји тренд повећања њиховог броја, рекла је за УНС адвокатица Круна Савовић.
Према њеном искуству, будући да заступа неке од тужених новинара и медија, поента оваквих тужби је да онај који тужи елиминише себе као некога ко ће бити тема интересовања и извештавања у јавности, а повећање броја СЛАПП тужби за њу је доказ да они који туже користе сва доступна средства, све што могу да искористе, у жељи да спрече новинаре да се баве неком темом.
Како је објаснила, када се судски поступак покрене, новинари и медији су у позицији да се бране од тврдњи које доводе у питање посао који су урадили, што посебно у случају истраживачких медија подразумева огроман посао трагања, упоређивања и сређивања података, и њихову каснију сублимацију у текстове који треба да послуже не само јавности него и као база података за даљи рад колега новинара.
Судски поступак најпре подразумева ангажовање адвоката, уколико медијски радници не заступају сами себе, а затим и одлазак на суд, што води ка адвокатским и судским трошковима, а то претпоставља да новинари и медији морају да обезбеде новац за те процесе.
Рок за одговор на тужбу је осам дана, што значи да уколико медији добију три или четири тужбе, уколико не дође до спајања поступка, морају на њих да одговоре у, за новинаре кратком року, јер имају и текуће послове, што према речима Савовић доводи до тога да „аутоматски имате ванредно стање у редакцији”.
Већ тиме је испуњен један од основних циљева СЛАПП тужби, а то је скретање пажње новинара са истраживања и стварања текстова или прилога.
Савовић наглашава да поред тога истраживачки медији имају посебну потребу да у судском поступку докажу да је оно што су написали и о чему су извештавали тачно, јер осим порива за успехом на суду имају и одговорност према читаоцима.
СЛАПП тужбе са собом повлаче и аутоцензуру, објаснила је Савовић, јер новинари из позиције када су тужени почињу да се преиспитују када пишу следећи текст о теми због које су се нашли на суду и „мере сваку реч”, питајући се да ли је таква реч прејака, да ли сме да се употреби, што може да доведе чак и до преиспитивања новинара да ли уопште смеју да извештавају док против њих постоји тужба.
Управо је аутоцензура још један од циљева СЛАПП тужби јер би на тај начин новинари требало да науче „да воде рачуна” шта и о коме пишу, односно извештавају.
Савовић објашњава да се тужени новинари преиспитују да ли ће и самим помињањем тужбе у јавности деловати да желе да злоупотребе позицију медија у којима раде, односно да ли ће изгледати да врше притисак на правосуђе уколико говоре о поступку којим су обухваћени.
Због свега тога тужени новинар може да развије аутоцензуру и за будуће текстове јер ради под оптерећењем да ли ће приликом извештавања урадити све како треба.
Додатни проблем за медије са седиштем ван Београда је у томе што је за тужбе надлежан искључиво Виши суд у Београду, што значи да новинари из других градова морају да путују на рочишта, што је додатан утрошак времена и новца.
Она је навела да ако новинар и успе да добије спор, на рефундацију трошкова може да рачуна тек након правоснажног окончања спора, што може да значи и неколико година, јер само првостепени поступак обично траје годину и по дана, али и то само у најједноставнијим случајевима.
Ако све ово не поколеба новинаре и медије, на сцену ступа најпогубнији елемент СЛАПП тужби − астрономски одштетни захтеви који би од истраживачког рада требало да одговоре и оне новинаре на које се СЛАПП тужбе директно не односе.
То посебно важи за свет истраживачких и независних медија који су у Србији ионако на ивици егзистенције, а заједничко таквим тужбама је и да су тужитељи, најчешће због објективно пренетих информација, по правилу осетили „душевну бол” због објављене истине.
Школски пример СЛАПП тужбе је случај компаније Миленијум тим која је тужила регионалну информативну агенцију Југпрес из Лесковца само због тога што је та агенција урадила оно што би медији иначе требало да раде − без коментара пренела оно што су представници једне опозиционе странке рекли на конференцијама за новинаре у Врањској Бањи и Лесковцу.
Уредница Југпреса Љиљана Стојановић објаснила је за УНС да су и сви други локални медији објавили исте изјаве, али да је тужба стигла само на њихову адресу.
То је због тога, оценила је, што Југпрес „ни у најмању руку није омиљени медиј локалних власти јер ради посао и поставља питања”.
Тиме је испуњен први критеријум за подизање СЛАПП тужбе, јер је одабран независан, а тиме, бар за српске услове, не баш платежан медиј, што доводи и до већ поменуте значајне карактеристике СЛАПП тужбе, а то је вртоглава цена коју би медиј требало да плати, што је у случају Југпреса 200,000 евра, односно по 100,000 евра за сваку, без новинарских квалификација и оцена, пренету изјаву.
Али ту није крај, јер су за њима уследиле и две тужбе директора компаније Миленијум тим за исте извештаје, са истих конференција, који тражи „само” два милиона динара.
Уз оцену да „неко озбиљно жели да угаси малу редакцију из унутрашњости” чији чланови никада нису видели ни 100,000 евра, Стојановић наводи да се на Југпрес врши додатни притисак јер су обавештење о подизању исте тужбе добили чак пет пута.
„Сваки пут када добијемо обавештење мислимо да је у питању нова тужба, а то је нови стрес, нови притисак, малтретирање и претња”, описује Стојановић стање у којој се налази њена редакција, што је управо оно што подносиоци СЛАПП тужби желе да постигну − да уздрмају самопоуздање независних новинара, максимално им отежају ниским примањима ионако тежак рад и одузму им време које би, да није тужби, користили за извештавање и истраживање.
Ипак, Миленијум тим је својом тужбом, према речима Љиљане Стојановић, направио „невероватну ствар” јер Југпресу сада „на сваком кораку пружају подршку чак и они људи за које се не би могло рећи да гледају ишта друго осим медија на позицији”.
Стојановић подсећа да је Југпрес тужен јер је својим извештавањем наводно умањио пословни углед компаније Миленијум тим, али да од грађана стижу коментари да су они сами себи умањили пословни углед управо тим тужбама, „јер се прича да они желе да угасе малу редакцију”.
Због тога, али и због подршке новинарских удружења, Миленијум тим је свој одштетни захтев смањио са 100,000 евра на 100 евра по тужби.
Који је разлог за овако драстичну промену висине одштетног захтева није јасно, али адвокатица Савовић напомиње да правна лица не могу да туже за повреду части или душевне болове него за материјалну штету „која мора да се докаже”.
Она каже да не зна да ли постоји неко вештачење које заиста може да докаже да је настала штета од баш 100,000 евра и то баш због писања једног медија.
Савовић указује да суд мора да има доказ колика је материјална штета „сасвим прецизно, у пару”, као и доказ да је баш тужени изазвао ту штету.
У конкретном случају, ако је са конференције за штампу извештавало неколико медија и ако је вредност жига компаније која тужи пала за неки износ, питање је како ће бити доказано да је за ту штету одгворан појединачни, конкретан медиј.
Све ово, али на разноврсним примерима, све учесталије, јер је намена СЛАПП тужби и изнуривање медија, на својој кожи већ извесно време осећају новинарке и новинари Мреже за истраживање криминала и корупције, међу владајућим структурама озлоглашени КРИК.
Последњу такву тужбу против КРИК-а и уредника Стевана Дојчиновића поднео је власник компаније Јовањица Предраг Колувија јер је у вести о суђењу коју је објавио КРИК означен као „оптужени нарко-бос” због чега тражи да му се на име душевног бола исплати 400,000 динара.
У тужби је наведено Колувија није оптужен да је „нарко-бос”, да Кривични законик не познаје то кривично дело, да нико нема право да га тако назива пре правоснажне пресуде и да се објављивањем оваквих тврдњи подстиче мржња према Колувији.
Како Дојчиновић каже за УНС, „то није тужба којом Колувија жели да се избори за правду, јер му није нанета неправда, већ је њен циљ да нас притисне и СЛАПП тужбама затрпа редакцију”.
Дојчиновић подсећа да је за сваку тужбу потребно време да се састави одговор на њу, и да истовремено морају да се плаћају трошкови, а да је циљ да се редакцији КРИК „отежа посао”.
Када је реч о изнуривању, које је карактеристично за СЛАПП тужбе, Дојчиновић напомиње да је Колувија тужио КРИК за најстарију вест коју је тај медиј објавио о том процесу и којом се само најављује почетак суђења.
Тужба је поднета скоро шест месеци након што је вест објављења, пред сам крај истека законског рока за подношење тужбе, и то је, како се Дојчиновић изразио „најминорнија вест икада коју смо објавили о њему”, након које је уследило још десетак текстова.
То може да значи, упозорава Дојчиновић, да се Колувија спрема да подигне „серијал оптужби” против КРИК-а.
Уколико се то догоди редакцију КРИК очекује огроман напор који нема никакве везе са њиховим превасходним послом, истраживачким новинарством, а то бирократско замајавање новинара пред судовима и одвлачење пажње од извештавања у интересу јавности управо је један од најважнијих циљева СЛАПП тужби.
Редакција КРИК-а, каже Дојчиновић, сваког месеца добија понеку тужбу која у себи садржи елементе СЛАПП тужби и подсећа да је директор Безбедносно-информативне агенције (БИА) Братислав Гашић тужио КРИК јер је објавио детаље прислушкиваних разговора који су емитовани на суђењу Зорану Јотићу Јотки и које је било отворено за јавност, али коме је присуствовао само извештач КРИК-а.
Гашић због душевног бола од КРИК-а тражи пола милиона динара одштете.
Да ни медији нису гадљиви на то да буду СЛАПП тужитељи говори случај компаније која издаје дневни лист Курир који је тужио КРИК јер је објавио текстове у којима се наводи да Курир често објављује „лажне и манипулативне вести и да системски негује говор мржње као део своје уређивачке политике”.
У тужби се наводи да је тиме КРИК поступио супротно нормама Кодекса новинара Србије и Кодекса пословне етике и да је нанео нематеријалну штету Куриру која се огледа у „значајној и трајној повреди пословног угледа” дневног листа Курир, а тиме и материјалну штету, имајући у виду да је пословање Курира уско повезано „са пословним угледом који ужива”.
Све то могло би да кошта КРИК 11 милиона динара.
Будући да, као што је предочено, доказивање навода у СЛАПП тужбама није једноставан посао, поставља се питање да ли су тужитељи спремни да туже новинаре и медије по сваку цену, макар постојало предзнање да ће тужба „пасти” на суду.
Адвокатица Савовић каже да је врло могуће да се међу онима који би да ућуткају медије развија логика да је корисније подносити тужбе макар оне унапред биле осуђене на пропаст јер, како се изразила, „док се стигне до судског епилога да се тужбени захтев одбије као неоснован, на крају новинар нема сатисфакцију, он је самлевен”.
У већини европских земаља установљена је судска пракса која моћне и наизглед недодирљиве подстиче да озбиљно размисле пре него што се упусте у авантуру СЛАПП тужбе, а неке државе имају прописе који поспешују незаинтересованост за њихово подношење.
Европски парламент је на пленарној седници 11. новембра 2021. великом већином гласова усвојио извештај о употреби СЛАПП тужби против новинара у Европској унији.
Европска федерација новинара (ЕФЈ) поздравила је амбициозан текст који препознаје величину проблема, његов штетан утицај на демократију и предлаже свеобухватан сет мера за његово решавање.
Сходно својим ингеренцијама такву праксу би у Србији могли да установе политички функционери, али баш они или њима блиски људи често користе СЛАПП тужбе да би извршили притисак на медије и новинаре.
Докле може да се иде у подношењу тужби злонамернима би могли да објасне и судови својим пресудама у корист оних против којих су поднете СЛАПП тужбе, али је предуслов за то независно правосуђе.
Адвокатица Савовић подсећа да суд суди на основу слободног судијског уверења, и да ће судија када откуца одлуку о тужби морати да се запита ко је заиста у праву, да ли је неко покретањем тужбе показао да је злонамеран, односно да ли је новинар урадио посао како треба, јер у Србији, подсећа, има таблоида који крше Кодекс новинара и из чијег се извештавања види да то није одговорно новинарство.
„Желим да верујем да се та врста манипулације може решити тако што ће суд схватити ко је у праву на основу исказа и држања током поступка. У случају оваквих тужби држање тужених током поступка се не узима као олакшавајућа или отежавајућа околност као у кривичним поступцима, али ствара некакав утисак. Ствара утисак и ако политичар поднесе четири тужбе и тражи много новца, али се не појављује на суђењима и за то доставља увек слична, готово иста оправдања. У таквим случајевима суд је свестан о чему се ту ради”, закључила је Савовић.
Системска подршка за заштиту новинара
У Србији постоје две радне групе које се баве заштитом и безбедношћу новинара. У 2016. години формирана је Стална радна група за безбедност новинара. Њу чине представници новинарских удружења, Републичког јавног тужилаштва и Министарства унутрашњих послова. У децембру 2020. Влада Србије формирала је Радну групе за безбедност и заштиту новинара, тело које је у тренутку оснивања бројало 19 чланова.
Према акту који успоставља Владину радну групу, њен задатак је да подигне ефикасност реаговања у случајевима напада на новинаре, али и да прати радње предузете у циљу заштите њихове безбедности. Међутим, само четири месеца касније, у марту 2021. године, Независно удружење новинара Србије (НУНС), Независно друштво новинара Војводине (НДНВ), Асоцијација онлајн медија (АОМ), Асоцијација медија и Пословно удружење Асоцијације независних локалних медија Локал прес напустили су ову групу због, како су навели у заједничком саопштењу за јавност, игнорисања озбиљних напада и угрожавања сигурности новинара и медија у Србији.
Како су тада навели представници ових удружења и организација, представници институција који учествују у раду овог тела не желе да се суштински баве безбедношћу новинара. У саопштењу за јавност се каже да упркос њиховим позивима да радна група хитно реагује и покуша да спречи опасно угрожавање безбедности новинара редакције КРИК из Београда, нико од владиних чланова није реаговао на те позиве. До данас, ниједно од ових удружења се није вратило у радну групу коју је основала Влада Србије. Тадашњи председник УНС-а Владимир Радомировић изјавио је том приликом да ово удружење остаје у Радној групи Владе због 17 новинара убијених на Косову и Метохији, 16 медијских радника Радио-телевизије Србије који су страдали током НАТО бомбардовања, али и напада на колеге у мањим, локалним срединама.
У НУНС-у кажу да о повратку у радну групу не размишљају, бар не у формату у ком она сада постоји и са мандатом који је и даље нејасан.
„Одлуку о изласку из Радне групе за заштиту и безбедност новинара донела су удружења која су део Коалиције за слободу медија. Неки од захтева које смо изнели приликом изласка из радне групе и даље нису испуњени и стога тренутно не разматрамо ту могућност”, рекла је секретарка НУНС-а.
Она је подсетила на захтеве које су изнели том приликом, а којима траже да се тужилаштво изјасни да ли постоје било какве индиције да су новинари КРИК-а умешани у криминалне активности које су наведене у таблоидима и електронским медијима, односно да ли се против било ког новинара из КРИК-а води кривични поступак или је у току истрага о наводима који су пласирани у јавност.
Коалиција за слободу медија такође захтева да Регулаторно тело за електронске медије спроведе контролу медијских садржаја и да се изјасни у вези са коришћењем националних фреквенција за ширење дезинформација о новинарима, да се колегијум Скупштине Србије изјасни и јасно осуди злоупотребу скупштинске говорнице за нападе на новинаре, као и да Министарство културе и информисања и Министарство за локалну самоуправу кроз јасне инструкције комисијама за доделу средстава за програмске садржаје спрече да медији који константно крше кодекс новинара Србије и даље имају приступ јавном новцу на републичким, покрајинским и локалним конкурсима за медијске садржаје.
У међувремену, Републичко јавно тужилаштво отворило је на свом сајту рубрику Безбедност новинара. На овој страници могу се наћи Споразум о сарадњи и мерама за подизање нивоа безбедности новинара, Споразум о сарадњи РЈТ и МУП, Статистички извештај о поступању јавних тужилаштава, Закључак радне подгрупе за анализу Кривичног законика, али и скенирано Обавезно упутство којим се јавним тужилаштвима налаже хитно поступање по кривичним пријавама за кривична дела учињена на штету лица која обављају послове од јавног значаја у области информисања, а у вези су са пословима који обављају.
У уводном тексту, РЈТ наводи да су се, заједно са МУП-ом, обавезали да ће посебно евидентирати кривична дела извршена на штету безбедности новинара. Поменутим Обавезним упутством Републичког јавног тужиоца из децембра прошле године, у свим јавним тужилаштвима успостављена је мрежа од укупно 115 заменика јавних тужилаца, од којих је 88 одређено за примарне контакт тачке (4 заменика у апелационим тужилаштвима, 25 у вишим, 58 у основним и 1 заменик у Посебном тужилаштву за високотехнолошки криминал), док је 27 заменика јавног тужиоца одређено за секундарне контакт тачке. Листа контакт тачака доступна је на порталу Безбедни новинари. На овом порталу који је покренула Асоцијација независних електронских медија постоји СОС линија, као и информације које новинарима могу да помогну да процене да ли им је угрожена безбедност и да пријаве нападе.
Републичко јавно тужилаштво на месечном нивоу објављује билтен са информацијама о поступању јавних тужилаштава у вези са кривичним делима извршеним на штету новинара који доставља свим члановима Сталне радне групе.
Заштитник грађана је још једна институција која се у Србији бави безбедношћу новинара. У мају 2020. године, потписан је Споразум о успостављању платформе за евиденцију случајева угрожавања безбедности и притисака на новинаре и остале медијске актере. Том приликом, омбудсман Зоран Пашалић потписао је споразум са представницима Удружења новинара Србије, Независног удружења новинара Србије, Независног друштва новинара Војводине, Асоцијације независних електронских медија, Асоцијације медија, Асоцијације онлајн медија, Пословног удружења асоцијације локалних и независних медија Локал прес, Синдиката новинара Србије (СИНОС), Гранског синдиката културе, уметности и медија Независност и Самосталног синдиката запослених у графичкој, издавачкој, информативној делатности и кинематографији Србије. Као што смо навели раније, ова платформа до данас није заживела.
На питање како оцењује сарадњу са новинарским удружењима, Заштитник грађана је УНС-у одговорио да са новинарским удружењима има веома добру сарадњу. Како нам је речено у канцеларији омбудсмана, до сада, Заштитнику грађана се нису обраћали новинари који су били изложени вербалним или физичким нападима, већ су за све случајеве сазнали из медија.
Упитан на који начин институција омбудсмана може да допринесе подизању нивоа безбедности новинара, Заштитник грађана је рекао да инсистира на проширењу казнених одредби за вербалне и физичке нападе и притиске на новинаре. Предложиће прекршајне санкције које ће се извршавати одмах јер је приметио да је неефикасност у кажњавању и узрок нових напада, чији је број прошле године повећан.
Установљавање система мера који би обезбедио ефикаснију кривично-правну заштиту новинара један је од најважнијих циљева Сталне радне групе за безбедност новинара. Ово тело бавило се анализом Кривичног законика, након чега је донет Закључак о кривичним делима која могу бити извршена према новинарима. Анализа је показала да оваквих кривичних дела има укупно 35, а не три, како се раније мислило.
Радна група је закључили да судска пракса одбацује кривичне пријаве у случајевима угрожавања безбедности новинара јер услови за постојање кривичних дела нису предвиђени постојећим законом. Због тога је Радна група за заштиту и безбедност новинара покренула иницијативу за измене Кривичног законика и предложила их професору Правног факултета Зорану Стојановићу. Стојановић је експерт у области Кривичног права, чије је ангажовање на изменама Кривичног законика предложио ОЕБС.
Након што су представници Радне групе изнели предлоге професору Стојановићу, усагласили су се да не би требало уводити посебан члан који ће штитити новинаре као адвокате. Нацрт измена Кривичног законика израдило је Министарство правде Србије у сарадњи са Радном групом за безбедност и заштиту новинара.
Предложене измене и допуне закона обухватају три постојећа кривична дела: принуду, угрожавање сигурности и спречавање штампања и растурања штампаних ствари и емитовања програма. Измене предлажу затворску казну за лице које принуди новинара да нешто врши или не врши када је у питању област јавног информисања. Када је реч о угрожавању сигурности, измене предвиђају да осим претње за напад на живот и тело новинара, буде кажњива и претња за имовину веће вредности, као што је паљење куће, претња члановима породице или слично.
Измене се односе и на кривично дело спречавања штампања и растурања штампаних ствари и емитовања програма. Овом члану закона додаје се и објављивање информација. Други став овог члана којим се кажњава неовлашћено спречавање или ометање радио и телевизијског програма проширује се на објављивање информације од јавног значаја путем медија. Такође, измене и допуне предвиђају да буде кажњено лице које због објављивања такве информације или мишљења грубим вређањем или злостављањем, дрским или безобзирним понашањем значајно угрози спокојство лица које је информацију или мишљење објавило. За ово кривично дело предвиђена је новчана казна или затвор до једне године.
Јавна расправа о изменама и допунама Кривичног законика првобитно је требало да траје од 7. до 27. октобра. Међутим, крајем октобра више новинарских удружења и невладиних организација окарактерисало је предложене измене и допуне Кривичног законика као нови напад на слободу говора и медија. Изречене критике односиле су се на допуну члана 149. којом се предвиђа казна за угрожавање спокојства лица које објави информацију од јавног значаја или мишљење.
Министарство правде продужило је јавну расправу о изменама и допунама Кривичног законика до 2. децембра. То је саопштено на округлом столу који су заједно организовали Удружење новинара Србије и Независно удружење новинара Србије. Том приликом, помоћник министра правде за нормативне послове Јован Ћосић навео је да је стигло 11 коментара на Нацрт закона. Поднели су их, између осталих, Друштво судија Србије, Ал Џазира, Национални конвент о Европској Унији, Удружење Народни парламент, ЈУКОМ, Партнери Србија, НУНС, Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС) и удружење Грађанске иницијативе.
Професор Кривичног права Зоран Стојановић, који је учествовао на округлом столу, рекао је да је један од проблема у заштити новинара недовољно ефикасна и ефективна примена оног што већ постоји у Кривичном законику. Он је негирао да се допуном члана 149. уводи деликт мишљења, што се могло чути од критичара измена закона. Ипак, додао је да је у дилеми да ли треба изоставити реч „мишљење“, те да би изрази код формулације тог кривичног дела можда могли бити и бољи.
Матић: Важније да спречимо да до напада дође
Председник АНЕМ-а Веран Матић нагласио је да до одбачаја кривичних пријава у случајевима угрожавања безбедности новинара долази управо због мањкавости у постојећем Кривичном закону. Као пример за то навео је претње, нарочито на друштвеним мрежама, које због финеса у језичком смислу није могуће процесуирати. Према његовима речима, Нацрт закона о којем се расправља подржала је Стална радна група, а надлежни одбор Владе није унео никакве измене у текст.
У наставку текста доносимо интервју са Вераном Матићем, који је и члан Сталне радне групе за безбедност новинара и Радне групе за безбедност и заштиту новинара.
УНС: Како у овом тренутку оцењујете безбедност новинара у Србији?
Матић: Јако је важно да прво констатујемо општи оквир у ком тренутно раде новинари у Србији. Драстично се смањио број медија који раде на професионалан начин, због чега се смањио и број новинара који се баве професионалним извештавањем. Насупрот томе, имамо доминацију таблоида, медија који су у потпуности посвећени остваривању прихода, потпуно невезаних за новинарске принципе и кодексе. Бележимо и страшно повећање броја кршења кодекса на који нико не реагује.
Када упоредимо са деведесетим годинама, у којима је такође био ограничен број медија који су радили професионално, уз поштовање кодекса, ипак смо бележили раст и развој. Асоцијација медија је на свом основању 1994. године окупљала прво седам радио-телевизијских станица, а 5. октобра, када је на миран начин пао режим, имали смо 100 емитера.
Тада смо унутар заједнице имали једну озбиљну стратегију самозаштите и солидарности, која је значила јединствен иступ и према притисцима власти и према међународним институцијама, од које смо имали изузетно велику подршку. За тако нешто је потребно јединство.
УНС: А каква је ситуација данас?
Матић: Данас имамо обрнут процес, негативну спиралу, смањивање броја медија и новинара, који годинама одлазе из професије, не само због безбедности, већ и због егзистенцијалних питања, да не кажемо малих плата.
И то је безбедносни проблем. Нису претње, напади и притисци драматичан проблеми због учесталости или интензитета, већ и због саме позиције новинарства данас. Новинари који се баве заштитом јавног интереса су много угроженији него пре десетак година. Често имамо ситуацију да се напади који нису драстични тако доживљавају, јер долази до акумулације претњи према појединцима. Тако имате ситуацију да неки новинар претрпи 50 претњи, а он се тек 51. пут одлучи да то пријави, што се онда бележи као један напад.
Парадоксална ситуација је да небезбедност новинара не производи довољно емпатије шире заједнице, али чак ни других новинара, што смањује њихову међусобну солидарност. Ситуација је доста тешка, због чега су подаци, бројке још релевантнији. Према њима, тренд се погоршава из године у годину и то је забрињавајуће.
УНС: Кажете да је и материјални положај новина безбедносно питање, али је у целом свету новинарство угрожено – приходи од оглашивача падају, традиционални медији губе трку са Фејсбук групама… Да ли по питању безбедности новинара ипак постоји квалитативна разлика између Србије и остатка света?
Матић: Новинарство које се придржава кодекса и покрива суштинска питања постаје све мање релевантно, свуда у свету. Информативном сфером доминирају друштвене мреже, а медији све чешће служе као подлога за развој тема по алгоритмима и и протоколима мрежа. Ни таблоиди сами по себи не рачунају на број продатих примерака, чак и по ценама које умеју да буду апсурдне, већ служе за производњу наслова или слогана за „кликбејт“ процес. Али, то значи и да се претње новинарима на исти начин генеришу и постају драматичне.
Када, на пример, политичар осуди извештавање неког новинара, није толико претња та основна информација, она не мора да значи сама по себи угрожавање безбедности, али таква изјава има своју тежину. Потом уследи хајка, новинар добија бројне претње кроз коментаре (на друштвеним мрежама)… То, када погледате акумулирано, постаје ноћна мора за новинара и за његову породицу, јер не знате ко је „бот“, ко вас плаћено или по аутоматизму вређа, а ко је поремећена личност која може да вас и нападне.
УНС: Поларизација јавности и претње на мрежама су шири друштвени проблем, њима нису изложени само новинари, али бих рекао се медијски радници ипак налазе у специфичној ситуацији. Како бисте оценили постојеће механизме заштите безбедности новинара у Србији? Да ли и колико они обављају своју функцију, заштиту слободе штампе?
Матић: Ми већ четири године имамо Сталну радну групу за безбедност новинара, која је развила, ја верујем, пристојан механизам за пријављивање претњи и реаговања на њих. Оквир је Кривични закон.
Стална радна група садржи сва струковна удружења, али и Републичко јавно тужилаштво и МУП, који су такође развили разумевање проблема са којима се новинари суочавају. Сада имамо око 100 контакт тачака у МУП-у, где можете пријавити ваш случај.
УНС: Учествовали сте у покретању портала Безбедни новинари који је активан скоро пола године. У оквиру сајта постоји и сигурна линија. Колико је новинари препознају као адресу на коју могу да се обрате за подршку и помоћ?
Матић: И СОС телефон, односно сигурна линија, је направљена јер сам кроз ангажовање у радним групама схватио да новинари често не познају ни Кривични закон ни своја права, да постоји гомила случајева који се не пријављују, или случајева подношења погрешних, непрецизних пријава.
Деси се да постоји драстична претња по безбедност новинара, која је одбачена само зато што неко није умео да попуни кривичну пријаву. Мислим да тај систем пријављивања тренутно није нарочити проблем. Главни проблем је у сфери превенције.
Океј, развили смо механизам реаговања када се нешто догоди, али је важније да спречимо да до напада дође. За то је важан правосудни систем, унутар ког је проблем понекад директно везан за некажњивост претњи или других напада. Имамо јако велики број случајева када због лоше судске или тужилачке праксе, али и недовољне подршке новинара у процесу пријављивања, то не буде кажњено.
Тренутно, ако на пример шеф парламентарне већине у Скупштини изнесе низ тешких оптужби на рачун неке организације или новинара, онда ситуација постаје нерешива, јер су они заштићени имунитетом. Или у случају претњи на друштвеним мрежама, ми делујемо само на последицу изјаве. Ако (претња на мрежама) није кривично дело, онда немате механизам да гоните починиоца, јер не можете да утврдите идентитет. Једино ако неко новинару каже „убићу га“, а не „треба га убити“, могуће је да тужилаштво ступи у акцију и од технолошких компанија добије идентитет иза претње. У случајевима који се не тумаче као директна претња, онда то иде само по приватној тужби, али новинар нема ниједан начин да сазна идентитет особе која му је упутила погрду или увијену претњу.
То је један од примера због ког смо предлагали да се прошири Кривични закон, како би у случајевима угрожавања безбедности новинари добили нову шансу да идентифкују починиоце.
УНС: Постоје примери колега који нису добили директне претње, већ су анонимни налози написали адресу где живе, уз опаску да „неко треба да уради нешто“ поводом њиховог писања, а ВТК није по службеној дужности деловало, јер се ово тренутно не дефинише као претња. Колико је за ове ситуације проблем у законском решењу, а колико у раду органа, неуједначене судске праксе? Шта очекујете од најаве измена Кривичног закона?
Матић: У том примеру нема речи о кривичном делу, међутим имамо ситуацију и на јаснијим случајевима да нема судских епилога. То драматично утиче на новинаре, због чега је неопходно да и такви случајеви буду обухваћени Кривичним или другим законом, да се не би све сводило на иницијативу самог новинара.
Оног тренутка када је судска пракса установила да се за гоњење мора изрећи директна претња „ја ћу те убити“, а не да те „треба убити“, на неки начин је дато упутство свим силеџијама, фашистима, борцима против слободе говора, како да заобилазе кривично гоњење.
Низ је таквих ситуација некажњивост очигледних претњи, које су увијене у различите форме. Због тога Стална радна група има јединствен став, тражимо да се инкриминишу дела која воде ка претњама или изазивању насиља, која до сада нису обухваћена законом. Мислим да је то нормално – из године у годину технологије и правни ситеми еволуирају, па је неопходно и да се прилагођава сам оквир закона и судска пракса.
УНС: Шта сматрате да се још може учинити на нивоу државе како би се заштита и безбедност новинара подигла на виши ниво?
Ту долазимо до пат-позиције у којој се налазимо – постоји низ реакција на предлоге измена закона, људи који тврде да је закон добар, али да се треба инсистирати да се он поштује. Да не треба да се траже нови правни оквири, односно да нова решења могу угрозити генералне слободе.
Потребно је да имамо општу друштвену дебату, једно озбиљно разматрање о слободама које постоје у нашем друшптву. Ја сам велики заговорник промена, а инсистирам на програмима који су примењени у Скандинавији.
Пре четири године, Шведска је направила обимно истраживање о говору мржње, слободи говора и слободама уопште. Онда су на основу истраживања, иза ког је стајала цела држава и новинарска удружења, направљен акциони план против говора мржње, претњи и насиља усмереног према јавно изабраним личностима, новинарима, радницима у култури, свима који учествују у јавној дебати. Дакле, то није било усмерено само на новинаре. То је нешто што нам у овом тренутку недостаје у иницијативи за промену законског оквира.
УНС: У овој ситуацији, када недостаје та шира друштвена дебата, колико новинарска удружења могу да помогну, јер је донедавно и око основних питања било несагласних ставова? Како да дођемо до јединства новинарских удружења по питању безбедности новинара и колико је то могуће у дубоко поларизованом друштву?
Матић: Ми имамо подељену медијску заједницу, то није нови феномен, постоји доста дуго. Чињеница да имамо и УНС и НУНС је нешто што озбиљно слаби медијску заједницу. У реду, поред та два удружења имамо асоцијације и удружења медија, али на еснафском, елементарном нивоу имамо два јака и могу да кажем сукобљена удружења, која често не могу да нађу заједнички именитељ око деловања.
Сарадње има на неким нивоима, али је и та разједињеност извор охрабрења за оне који не желе да се направе помаци (у заштити безбедности новинара). Плурализам може да постоји, али у овом случају имамо ситуацију где се то више користи против новинара него у њихову корист.
Али, то није носећи проблем, он је евидентан на нивоу управљања овим друштвом. Ми смо и направили нову радну групу да би „увукли“ и власт у решавање проблема, тамо где не можемо као удружења и кроз постојећу групу. Веома брзо је демонстриран недостатак воље власти, али и њеног поимања проблема, колико изјаве представника извршне и законодавне власти могу да утичу на безбедност новинара.
То је преломна тачка на којој ћемо и даље инсистирати. Шта год ми урадили на развоју, увек ћемо се враћати на ниво понашања власти, оних који представљају већину, институцијама које управљају. Само тако можемо да утичемо на развој ситуације
Питање безбедности новинара је велики изазов за власт у Србији. Ове године је Европска комисија дала мишљење које власти схватају као похвалу и „зелено светло“, али је то са оним што је до сада урађено у области исцрпљено. Наредне године ће у извештају бити лоше ако се не направи озбиљан искорак. Он не може да буде на нивоу неколико пројеката, који могу бити атрактивни, овакви или онакви, они морају заиста да буду посвећени унапређењу безбедности новинара.
Шта кажу новинари?
У склопу овог истраживања, УНС је разговарао са тројицом новинара који су претпели неки вид напада у вези са обављањем свог посла.
Милан Јовановић: Разочаран понашањем државних органа
Постојећи механизми за заштиту новинара су немоћни да очувају безбедност медијских радника, јер иза њих не стоје државне институције, сматра новинар портала Жиг Инфо Милан Јовановић. Потенцијално решење је додела статуса службеног лица представницима медија, додаје Јовановић, коме је пре три године запаљен дом у грочанском насељу Врчин.
„Ако су адвокати успели да за себе издејствују статус службеног лица, зашто то не би могли и новинари Србије? Онда би било више устручавања од напада, не би их бележили толико много, а не би нашкодило ни Влади Србије ни грађанима“, оценио је Јовановић.
Према његовим речима, то би унапредило и рад самих новинара, који више „не би морали да крију сунђере својих микрофона“, односно редакције којима припадају, јер би имали „мање страха“ у обављању свог свакодневног посла.
„Овако, малтене сваки новинар треба да добије полицијско обезбеђење (да би без страха обављао свој посао), што је ненормално у једној правној држави.
Драгољуб Симоновић, бивши председник општине Гроцка, у фебруару је осуђен на четири године и три месеца затвора због подстрекавања на паљење куће Милана Јовановића.
Осим њега, првостепено су осуђени и Владимир Михаиловић и Александар Маринковић, док је случај Игора Новаковића, осумњиченог да је директно ангажовао Маринковића као нападача, неосуђен пошто је предмет против њега издвојен.
У тренутку писања овог текста, Јовановић и даље чека да ли ће Апелациони суд правоснажно потврдити пресуде, иако је своје мишљење требало да да крајем претходне недеље.
„Ако буду донели одлуку да се поступак врати на (претходне инстанце) још неколико година ћу се ‘вуцарати’ од суднице до суднице. Ја сам до сад имао 29 суђења, а поступак још није окончан… Погледајте само колико има случајева напада на новинаре, колико их је процесуирано, а колико судских поступака је окончано. Видите и случај Славка Ћурувије, Милана Пантића из Јагодине, Даде Вујасиновић… То су све неразјашњени случајеви“, подсећа Јовановић.
Новинар Жиг Инфа је и у ранијим изјавама за медије наводио да не очекује да ће дочекати крај суђења.
Тврди да га напад на породицу није поколебао и да заправо ради још активније него раније, „колико му године дозвољавају“.
„Нећу да станем, у то будите сигурни, јер човек вреди онолико колико ради. Ово што радим не радим за себе лично, јер је иза мене само прошлост. Ово радим за вас млађе, испред којих је будућност. Врло сам активан и даље ћу се бавити истраживачким новинарством, колико год ме здравље буде служило“, додао је Јовановић.
Он је нагласио и да га је у целом процесу највише одржала подршка новинарских удружења, али и грађана.
„Реаговали су и УНС и НУНС, и Репортери без граница, новинари из свих земаља света. Код мене је било близу 50 телевизијских екипа, више од 200 новинара је продефиловало кроз мој дом, због репортажа и разговора. Нису ме додуше оставили самог ни часни грађани Србије, са својим донацијама, сви су ми помогли, осим општине Гроцка, Града Београда и Владе Србије. Мени је то доста значило, дај боже да се медији увек држе једни других и да се помажемо, како би истрајали у нашој борби за слободу медија“.
Понашањем државних органа Јовановић је разочаран, зато што га након паљења куће није посетио нико из локалних власти, док је од Владе Србије уместо помоћи добио само обећања.
„Ја од тих обећања нисам могао да стабилизујем свој живот и реновирам кућу. Њихови поступци су за мене срамни, и као грађанина и као новинара“, закључио је Јовановић.
Никола Стевановић: Приватна тужба као једина опција
Новинару портала Бујановачке Николи Стевановићу прећено је батинама док је прошле године, у башти кафића у центру града на југу Србије, обављао свој радни задатак. Иако се инцидент десио „у по бела дана“, пред десетинама сведока, у локалу који је покривен видео надзором, тужилаштво је одбацило његову пријаву. Можда зато што му је, како је накнадно сазнао, претио полицајац.
Иако сматра да су његове колеге током претходних година биле изложеније директнијем насиљу, Стевановић свој случај ипак наводи као парадигму, пример који илуструје лошу реакцију институција у случају када су жртве напада новинари у Србији.
Претње су му упућене док је радио на тексту о поштовању ковид-мера, које су у јеку пандемије подразумевале обавезан размак између гостију и ношење маски у угоститељским објектима.
„Чуо сам повике, затим претње (физичким насиљем), човека који је за столом у башти кафића седео у друштву два униформисана полицајца. Претње су настављене након што сам се представио као новинар на задатку. Тек четири месеца након догађаја сам добио позив да дам изјаву тужилаштву… Почетком јануара сам добио информацију да је моја пријава одбачена, ето колико су били ажурни“, наводи Стевановић.
Полицајцу ком је давао изјаву непосредно након инцидента је рекао да су сви гости потенцијални сведоци, а да је кафић био опремљен видео-надзором, па се лако може утврдити шта се тог дана десило.
„Наравно, полиција није успела да дође до видео снимка… То сам сазнао четири месеца касније, код тужиоца, који ме је бело гледао кад сам га питао да ли му је достављен снимак. А он ме пита ‘а има и снимак?’ Имам фотографије са лица места, то је објављено на нашем порталу, где се види да он гледа у мене, док се други полицајац смеје. Тужилац није имао ни ту фотографију. Узели су и то као доказ, али ни то није било довољно да се покрене кривични поступак“, додао је Стевановић.
Он је касније сазнао да је човек који ми је претио полицајац у активној служби, који тада није био на дужности. На питање да ли је у међувремену покушавао да комуницира са полицијом или тужилаштвом, навео је да је био позван и на дисциплински, интерни поступак у МУП-у против човека који му је претио.
„Почетком прошлог новембра сам и тамо сведочио. Оба присутна полицајца и још седморо сведока, нису спорили само да је он устао и да ми је претио, већ да сам уопште био тамо… Ја сам ту изигравао адвоката, сматрајући да немам шта да кријем. На питање када су седели у кафићу, полицајци су рекли да нису били сигурни, па им је и старешина који је водио процес рекао рекао да и нису баш најсигурнији сведоци“, рекао је Стевановић.
У шали додаје да је тада тражио и полиграфско испитивање, али да је то у дисциплинском поступку одбијено. У међувремену, један од присутних полицајаца га је тужио за увреду, али је тај поступак у току због чега не може да га коментарише.
Због свог случаја, Стевановић наводи да је „крајње разочаран“ у све институције и органе који би требали да штите безбедност грађана.
„Све је било лако решиво, лако доказиво… Једина могућност која ми је остала је да поднесем приватну тужбу против полицајца који ми је претио, али ми то није падало на памет. Ја сам (случај пријавио) јер сам желео коначно да дам пример, да то тако не може. Да нико никоме не сме да прети, да институције покажу да то нико неће више да толерише. Поготово не на тај начин. Али, очигледно, ништа од тога“, резигниран је Стевановић.
Новинар Бујановачких наводи да ће свој посао наставити да ради поштено, „као и све године до сада, као од првог дана“.
„Не плашим се, иако можда би требало, јер сам добијао савете са различитих страна, од људи који ми нису блиски, да спустим лопту, да можда нисам требао да га тужим… То нису притисци, више суптилна сугестија да се не замерам“, додао је.
На питање како би побољшао безбедност новинара у Србији, Стевановић нема одговор, осим још веће јавности у раду медијских професионалаца.
„Треба стално причати са грађанима, са чиме се новинари суочавају, у каквим условима раде, какве притиске трпе… Да би се створила клима у друштву која ће умети да препозна и да цени то што радимо. На крају крајева, не радимо то само због себе. Наравно, радимо и за плату, али нам је нешто више на памети − јавни интерес. Верујем да новинарска удружења добро покривају тај проблем, али требало би још више да се прича за кога раде новинари, прави новинари“.
Ненад Миљковић: Потребна озбиљнија подршка новинарских удружења
Ненад Миљковић, оснивач портала Брус онлајн, крајем прошлог октобра пријавио је да су му непознати људи претили, односно да су покушали да врше притисак на њега, како би утицали на његову слободу изражавања. Овај случај можда не би представљао неуобичајену праксу у домаћим медијима, да није био изазван бенигним, протоколарним догађајем као што је конференција за штампу поводом отварања шалтера за предузетнике општине Брус.
Овај новинар наводи да га локална самоуправа о којој извештава није обавестила о одржавању догађаја, већ да му је позив упутила Регионална привредна коморе Расинског управног округа (РПК Крушевац).
„Наравно да сам догађај испратио и објавио текст истог дана. Али, након завршетка конференције за новинаре, када сам напустио зграду Центра за културу Брус, добио сам телефонски позив, током ког ме је непозната особа упозорила да ‘припазим шта ћу и како објавити’, што је мени било веома чудно, јер је конференција протекла сасвим ОК,” објашњава Миљковић.
Пола сата након представљања нове услуге, отишао је до зграде Општине Брус, где је покушао да сазна где ће се одржати отварање шалтера, односно где ће привредници моћи да добију нову услугу.
Како је портир био одсутан, пошао је до писарнице да провери где се уопште налази шалтер, а присутни службеници су му рекли да је то „завршено, јер су званичници дошли раније и отворили шалтер”.
„Тада сам пошао да сликам натпис на улазним вратима (за илустрацију објаве), када се појавило неко лице и питало ме шта ја ту радим и коме сам се јавио. Извадио сам легитимацију и рекао да сам ту на позив ПКС РПК. То лице ми је тада рекло да немам ја шта да сликам и да не могу да улазим у зграду Општине док не пошаљем упит мејлом и добијем одобрење… Како нисам познавао дотичну особу, покушао сам да смирим ситуацију и већи конфликт, па сам кренуо према излазу зграде”, казао је Миљковић, али је исти човек наставио да га прати, уз повике.
О инциденту је истог дана обавестио правну службу НУНС-а, а сутрадан и усменим путем и начелницу Општинске управе Брус.
У међувремену је сазнао да је човек који је га је вербално напао и такорећи избацио из зграде новозапослени радник Општинске управе Брус.
Миљковић додаје да вербалне нападе и претње није пријавио полицији.
„Сматрао сам да ако ме прво упозорава једно лице (да пазим шта ћу да напишем), а касније и друго лице, које ме је такорећи избацило из зграде општине, да то није случајно. Хтео сам да видим о чему се ради…”
Миљковић је казао да ово није први напад који је доживео у својој новинарској каријери, јер их је било више у периоду од јуна 2012. године до данас.
„У том периоду, било је притисака од стране председника општине, заменика председника општине, па 2014. године чак и покушаја да се забрани рад сајта, због чега је каснила и једна од седница СО Брус. Неки од догађаја су пријављени били и МУП-у, тако да сам два пута давао и изјаву код тужиоца у суду”, рекао је Миљковић.
Према његовим речима, упркос свему наведеном, ништа значајно се није променило у начину његовог рада и има поверење у надлежне службе.
„Неке од случајева напада или притисака које сам пријавио властима одмах су узеле у рад, и то веома професионално и коректно”, каже он.
Новинар портала Брус онлајн је задовољан и реакцијом новинарских, струковних удружења, „као и током претходних случајева које је пријављивао”, али наводи да на њима лежи велика одговорност за побољшање безбедности новинара.
„Потребна је озбиљнија подршка новинарских удружења, веће поверење и солидарност међу новинарима на локалу, али и транспарентнији рад општинских органа”, закључио је Миљковић.
Резултати анкете
Део овог истраживања је и анонимна анкета коју је УНС спровео у периоду од септембра до новембра ове године. На питања из анкете су одговорила 102 новинара, од којих је 58.4% мушкараца, а 41.6% жена. Највећи број испитаника је старији од 50 година (39.2%), 29.4% учесника анкете је старости између 41 и 50 година, 20.6% има између 31 и 40 година, док је најмањи број испитаника (10.8%) млађи од 30 година.
Од укупног броја учесника анкете, највећи број је пријавио да има завршен факултет за друштвене и хуманистичке науке (43.1%), 26.5% испитаника је завршило факултет за новинарство, 18.6% анкетираних је завршило средњу школу, док остали имају дипломе факултета за природне науке и друго.
Највећи број испитаника обавља посао новинара (51%), 17% је на позицији главног и одговорног уредника, 15% анкетираних су уредници рубрике док остали раде као сниматељи, фоторепортери и друго.
Чак 64.7% испитаника има сазнања да су њихове колеге цензурисане. Од укупног броја анкетираних, 34.3% сматра да су њихове колеге у великој мери цензурисане.

На питање да ли су они лично изложени цензури, највећи број испитаника (38.6%) је изјавио да се то дешава повремено. Константно је изложено цензури 19.8% учесника анкете, док 33.7% анкетираних је рекло да никада није било изложено цензури.

Врсте притисака
Већина испитаника (57%) је рекла да није изложена некој другој врсти притиска која је у вези са обављањем новинарског посла, док је 43% анкетираних одговорила позитивно.

Упитани да опишу врсту притиска којој су изложени, испитаници су навели мобинг, економски и психолошки притисак, претње отказом, притисак политичара, позиве са анонимних бројева и слично. Било је оних који су пријавили притиске на породицу, као што су откази које су добили супружници или етикетирање деце у школи.
Када је реч о притисцима које доживљавају у редакцији, колеге које су одговориле на ово питање наводе да су њихови предлози за рубрике игнорисани или им се урађене рубрике не објављују. Један анкетирани је изјавио да му не дозвољавају да ради, јер му не дају екипу нити приступ монтажи. Поједини су пријавили да им се сугерише како да бирају саговорнике, чиме се онемогућава да се чује глас опозиције или критичара актуелног режима. Има оних који су доживели да им се мењају наслови и садржај текстова, чиме се, како кажу, угрожава њихов новинарски интегритет.
Забрана појединих тема, превелики захтеви упркос чињеници да не постоје објективни услови за реализацију траженог, клеветање, изостанак самосталног одабира саговорника и тема и наметање тема које одговарају једној политичкој странци, али и инсистирање на постављању порученог, неприкладног питања, само су неки видови притиска са којима се наши саговорници суочавају. Неки од испитаника су пријавили да директно из владајућих структура добијају инструкције шта треба да се објави.
Као посебан облик притиска издваја се економски, где су колеге у више случајева пријавиле да због уређивачке политике нису никада добили новац на конкурсима за пројектно суфинансирање, а има и оних који су били уцењивани средствима намењеним за ове сврхе. Било је случајева и слања инспекције комитентима.
Појединим колегама не стижу позиви на конференције за медије или представници локалне самоуправе и градских фирми не желе да им дају изјаве.
Напади и претње
На питање да ли су они лично претрпели претњу, вербални или физички напад у вези са обављањем новинарског посла, већина анкетираних је оговорила одрично (56.9%), док је 43.1% испитаника пријавило да је доживело неку врсту напада или претње.
Највећи број пријављених напада је вербалне природе. Анкетиране колеге су пријавиле телефонске позиве, називање издајницима, али и претње сарадника политичара које означавају као бизнисмени, а који су им поручивали да могу остати без делова тела, па и без главе. Претње на националној основи због куће у којој раде и тема којима се баве, упозорења да њихове редакције не љуте државу или не објављују садржај који би могао да нашкоди владајућој партији, неки су од видова притиска са којима се новинари суочавају.
Етикетирање новинара је учестала појава, па су поједини испитаници довођени у везу са политичким странкама или прозивани да су режимски новинари. Анкетирани новинари су добијали поруке на друштвеним мрежама где им је преко посредника поручивано да пазе шта раде или јавно прећено да ће бити тужени због наводних неистина. Не изостају ни вербалне провокације на терену од стране власника и новинара локалних приватних медија блиских владајућој странци.
Када су у питању политичке странке, дијапазон пријављених претњи и напада је широк и обухвата избацивање са политичких скупова или онемогућавање присуствовања овим догађајима. Постоје случајеви и где главни уредници не дозвољавају новинарима да прате поједине догађаје.
Међу анкетираним колегама има и оних који су саслушавани због текстова који су објавили, али и претрпели насиље на радном месту, терену или испред својих кућа. На новинаре су насртали политичари, хулигани, грађани…
Чак 73.2% анкетираних није пријавило притисак или напад, док су остали на ово питање одговорили потврдно.
Упитани да ли су и коме пријавили напад или претњу, новинари и медијски радници који су учествовали у анкети у највећем броју случајева кажу да су обавестили новинарска удружења, УНС и/или НУНС, и уреднике и директоре медија у којима раде. Поједини су поднели приватне тужбе против починиоца, други су обавестили медије, а два случаја су пријављена ОЕБС-у и ЈУКОМ-у.
Део питања који се односи на исход пријаве углавном је остао без одговора, док они који су на њега одговорили кажу да исхода нема или да им је сугерисано да поведу рачуна и испоштују шта им је речено.
Највећи број испитаника који нису пријавили напад или претњу кажу да то нису урадили јер сматрају да нема ефекта. Наводе да би о пријави одлучивали они који су претње и упутили, те да не верују органима чији је посао да процесуирају тужбе. Поједини кажу да нису знали коме да се жале, други да су успели да се својим професионалним односом и понашањем заштите.
Има и оних који сматрају да се ништа битно не би променило, да је бесмислено пријављивати и да немају моћ да се изборе. Једна новинарка је рекла да није желела још непријатности, друга да није осетила да је у опасности. Има оних који напад или претњу нису пријавили због страха да се не науди њиховој породици, немају поверења ни у кога, а нарочито институције, или су у страху да ће остати без посла. У једном случају, анкетирани је рекао да би остао и без 40,000 динара (редовних) који му плаћају рачуне, док се за остало сналази.
На питање да ли се осећају безбедно док раде свој посао, највећи број анкетираних је одговорио потврдно (44.6%). Делимично безбедно се осећа 37.6% испитаника док се 17.8% учесника анкете не осећа сигурно.
Као разлоге због чега се не осећају безбедно, анкетирани новинари и медијски радници наводе сталну изложеност нападима и вређањима, таргетирање да су страни плаћеници и државни непријатељи, искуство, али и велики број нерасветљених случајева напада на новинаре. Кажу да владајућа гарнитура себи даје слободу да неподобне медије таргетира, што у великој мери угрожава безбедност новинара. Сматрају и да у овом друштву свако себи даје за право да напада новинаре, те да појединци својим коментарима јавно позивају на линч сваког ко се бави овим послом. Има и оних који се осећају угрожено јер мисле да ће се иста или слична кривична дела поновити. Неколико анкетираних је изјавило да су стално изложени претњама отказом, али и да се гасе мали медији, посебно на локалу.
Највећи број испитаника сматра да највећи притисак на медије врше центри политичке моћи, а одмах иза њих држава.
Као најчешће врсте притисака на медије анкетирани наводе директне налоге из партијске централе о томе шта треба објавити, страначко кадрирање, онемогућавање слободе говора и другачијег мишљења, наређења од стране менаџмента да се нешто објави или не објави… Ипак највише анкетираних је навело економски или финансијски притисак који се врши кроз повлачење реклама малих привредника јер их инспекција учестало посећује због реклама, претње гашењем и неплаћањем личних доходака, ускраћивање могућности јавног финансирања, утицај на оглашиваче и донаторе, смањење плата и хонорара.
Анкетиране колеге наводе да су резултати било ког конкурса за пројектно суфинансирање медија индикатор за све што се може навести као одговор на ово питање. Осим тога, наводе и тужбе које су посебан притисак и отежавајућа околност за рад локалних медија.
Прикривена упозорења, деградирање у јавности новинара на приватној основи, цензура и аутоцензура, уцене платом и радним местом, обавезна ауторизација, подразумеване „исправке” текстова, награђивање, праћење приватних објава у слободно време на личном профилу на друштвеним мрежама, само су неки од наведених примера притисака којима су анкетирани изложени.
У овом делу анкете се издвојило једно мишљење које преносимо у целости:
„Конзументи садржаја све мање од медија захтевају објективну слику, а све више конзумирају само оне медије који ће им потврдити мишљење и став који већ имају изграђен о некој ствари. Медији су због тога приморани да учествују у поларизацији и изаберу страну, јер средњег пута данас нема. У свим областима, било да је у питању политика, медицина, васпитавање деце, образовање, историја или правопис, дошло је до релативизације. Фикција и реалност доспели су у исту раван, а медијска публика по свим овим питањима оштро се поделила. Хајка и линч постали су једнако легални колико и правосуђе, људима се пресуђује без суда а дисквалификација у јавности је свакодневна појава. Лажне вести стичу своје легалне изворе (најчешће у облику „стручне” литературе), па је линија између истине и лажи скоро потпуно нестала. Истовремено, агресивно инсистирање на слободама и правима, која су такође потпуно релативизована, стављено је у службу остваривања циљева доминације на многобројним пољима.”
Објективни медији
На питање да ли у Србији постоје објективни медији, 22.8% анкетираних је одговорило потврдно, 46.5% сматра да постоје делимично објективни медији, док 30.7% испитаника мисли да нема објективних медија.
Највише анкетираних колега је навело да су објективни медији у Србији РТС, Н1, НИН, РТВ, Недељник, Нова С и поједини локални медији, као што су Југпрес и Радио и портал 021.
Чак 77.8% анкетираних сматра да данас постоје новинари који могу бити узор млађим колегама. Два имена су поменута највише пута: Јелена Обућина и Љубица Гојгић.
Више од половине анкетираних (52%) сматра да власници медија у великој мери утичу на уређивачку политику медија за који раде.

Готово половина испитаника (48.5%) сматра да медији могу да се одупру притисцима само делимично, док 24.2% мисли да је то немогуће. Оних који сматрају да је то могуће је 27.3%.
Највећи проблеми новинарства
Као највеће проблеме новинарства у Србији наши саговорници наводе сиромаштво, укључујући и интелектуално, аутоцензуру и цензуру, непрофесионализам, спремност на гажење кодекса, полуписменост, непознавање или непримењивање правила заната, пристрасност, али и недостатак храбрости и искуства новинара, као и притисци власника и политичара.
Остали проблеми које наши саговорници наводе су разједињеност новинарске заједнице и изостанак солидарности, новинари који се баве пропагандом, накарадно урађена приватизација која је довела до тога да медији буду власниство политичких партија, велики намети медијима, издавање лиценци за рад медијских кућа без поштовања критеријума професије, али и премало тржиште за превелики број медија што их доводи у зависан економски положај.
Сиромаштво и лош материјални положај новинара су уз политичке притиске најчешћи одговори на ово питање.
Према мишљењу анкетираних, економска несигурност највише утиче на рад новинара.

Чак 80.4% новинара и медијских радника који су учествовали у анкети није тражило заштиту новинарских удружења или синдиката од напада и притисака. Већина оних који јесу кажу да су упознали УНС и НУНС са притисцима, те да су им обезбеђене консултације са адвокатом. Ипак, у већини случајева, иако је реакција удружења било, оне углавном нису имале значај у решавању ових случајева.
Већина испитаника, чак 65.7%, сматра да новинарска удружења и синдикати само делимично могу да пруже адекватну заштиту новинарима.

Они који су одговорили одрично на ово питање, такав одговор образлажу тиме да удружења и синдикати деле судбину државе која је растурена. Примећује се изостанак поверења и у новинарска удружења, за која кажу да немају довољно утицаја и моћи, а има и оних који сматрају да су и њихови представници блиски властима.
Анкетирани сматрају да саопштења струковних удружења или синдиката не изазивају никакву реакцију нити решавају проблем. Поједини кажу да не постоји свест о важности и улози удружења и да се непоразуми обично решавају унутар редакција, а најчешће на штету новинара. С друге стране, преко суда се споро стиже до правде.
Има и оних који сматрају да удружења и синдикати немају потребне капацитете, а ни интерес да заштите новинаре. Један од анкетираних сматра да је поларизација међу самим новинарима релативизовала и питање положаја новинара. За лошу атмосферу у струци и њено слабљење допринос самих новинара је велики, додаје он.
На крају анкете, питали смо колеге да ли су задовољни активностима УНС-а у области заштите новинара. Потврдно је одговорило 36.7%, док је највећи број испитаника делимично задовољно (44.9 %). Остали су између осталог навели да су реакције удружења млаке, те да се не обраћа довољно пажње на локалне медије где не постоји никаква заштита новинара.
Поједини анкетирани новинари су похвалили активности УНС-а у области заштите новинара, а нарочито пружање правне помоћи у радним споровима, док има и оних који сматрају да је потребно да се медијским радницима у локалним медијима укаже на опције које пружа УНС као професионално удружење.
Један део колега сматра да би реакције требало да буду оштрије и да је потребно још чвршће стати иза новинара којима се прети или су нападнути, а било је и предлога да се УНС ангажује око заштите фоторепортера који, како кажу, имају хонорарне уговоре, раде за 35,000 динара, користе своју опрему, а власници им уручују отказе без објашњења. Има и оних који сматрају да УНС мора много више да се бави политичким притисцима на медије и новинаре појединачно.
Неки од предлога који су стигли на адресу УНС-а су и формирање фонда за материјалну заштиту „нелојалних” новинара, обезбеђивање систематских прегледа за новинаре као и остваривање права на бенефицирани радни стаж.
Поглед ван дворишта − искуства колега из региона
Црна Гора
У Удружењу новинара Црне Горе (УНЦГ) оцењују да се, када је у питању безбедност новинара, у тој земљи ништа није мењало деценијама. Бројни напади на новинаре ни након деценије, па и више, нису решени. Како кажу у овом удружењу, безбедност новинара и даље зависи од сопствене заштите, док државне службе реагују само у драстичним примерима.
На питање да ли је протекле и ове године стање безбедности новинара боље него претходих година, колеге из УНЦГ-а одговарају да не да није боља ситуација, него је чак и погоршана. Они до сада нису спроводили анкете о безбедности новинара у Црној Гори, али кажу да се резултати анкета других новинарских удружења и невладиних организација слажу са њиховим виђењем актуелне ситуације.
У Црној Гори постоји Комисија за анализу напада на новинаре која блиско сарађује са Управом полиције. У УНЦГ кажу да напади на новинаре нису скривени, те да се о њима доста зна, али и да се до починиоца тешко или уопште не долази. Само удружење не води своју базу података о нападима на новинаре. Кажу да је та евиденција у надлежности поменуте Комисије.
УНЦГ нема могућност да пружа бесплатну правну помоћ угроженим новинарима. У овој струковној организацији кажу да остала новинарска удружења имају тај сегмент заштите новинара. До сада су се напори УНЦГ-а да помогну и заштите колегинице и колеге сводили на саопштења и апел на новинарску солидарност, што, према њиховом мишљењу, није довело до „неких позитивних резултата”.
Према сазнањима чланова УНЦГ-а, Комисија за анализу напада на новинаре је надлежна за сарадњу са државним институцијама. Њени чланови се периодично састају са надлежним службама са којима имају добре односе, а нарочито са полицијом.
Упитани који су најчешћи видови притиска на медије и новинаре у Црној Гори, у УНЦГ кажу да су „они разни и крећу се од егзистенцијалних, па до политичких”.
„Црногорска медијска сцена је, попут и нашег друштва, дубоко подељена и доста медија, односно већина, је под директним утицајем политике и крупног капитала”, наставак је одговора на ово питање. „Они већином у први план истичу подобне новинаре, односно своје партијске активисте који глуме новинаре. На тај начин професионални новинари су на репу медијских наступа и већином се сналазе како знају и умеју. Уместо њих доминирају поменути медијски партијски активисти.”
У УНЦГ сматрају да се медији не одупиру тим притисцима, јер су већином под контролом политике и крупног капитала. У исто време, „слободни стрелци и професионалци већином користе друштвене мреже како би саопштиле своје ставове.” Према сазнањима УНЦГ, у Црној Гори нису регистроване СЛАПП тужбе. Они додају да у овој држави не постоји систем раног упозоравања и превенције различитих облика насиља над новинарима. Додају да је у процедури пооштравање казни за нападе на новинаре, али да ће се „вероватно на усвајање тих прописа мало сачекати”.
Једино тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара у Црној Гори је поменута Комисија у чијем раду учествују новинари и представници државних служби. У УНЦГ сматрају да новинарска и медијска удружења не успевају да пруже адекватну заштиту новинарима и медијским радницима.
„Медијска удружења у ЦГ нису успела да се солидаришу у тим питањима и тек се у последње време нешто ради на томе. Због тога, али и осталих разлога, статус новинара у ЦГ је на ниским гранама и тешко да ће наредних година бити бољи,” сматрају колеге из УНЦГ.
Упитани које мере предлажу као неопходне како би се безбедност новинара подигла на виши ниво, у овом удружењу одговарају да је кључ свих промена у Црној Гори развлашћивање ДПС-а.
„Док се у потпуности не развласти бивши режим (ДПС) и у новинарству, као и у осталим областима, мало ће бити позитивних опипљивих резултата. Док се то не уради, црногорска стварност, па и она новинарска, и даље ће бити на рубу провалије.”
На упитник УНС-а одговорили су и представници Уније локалних јавних емитера Црне Горе (УЛЕСЦГ). У овом удружењу послодаваца на питање како оцењују безбедност новинара у тој земљи кажу да су све угроженији, што су показали и актуелни политички догађаји. Закључују једноставно: „новинаре сви нападају”. Сматрају да је безбедносна ситуација лошија него претходних година када су новинари и медијски радници у питању.
Ова организација није спроводила анкете о безбедности новинара и нема сопствену базу података о нападима на новинаре. Као један од случајева издвајају напад на Туфика Софтића, директора Радија Беране. Према њиховим речима, Софтић је два пута нападнут, а овај напад квалификују као покушај убиства. Иако је добио заштиту, случај још увек није разјашњен.
Сама Унија не пружа бесплатну правну помоћ угроженим новинарима и медијским радницима. Кажу да су поједине њихове чланице учлањене у Синдикат медија који пружа правну помоћ новинарима. Као посебан проблем наводе покушаје да помогну и заштитите колегинице и колеге у локалним срединама. Иако је ово удружење издало неколико саопштења, кажу да је тешко против силеџија и насилника.
Драгомир Попадић, председник Управног одбора УЛЕСЦГ, каже да постоји сарадња са надлежним службама. Његов утисак је да професионално обавља свој део посла, али није сигуран да се то може рећи за тужилаштво.
Као најчешће видове притиска на медије и новинаре у Црној Гори, у овом удружењу наводе физичке, вербалне и финансијске. Истичу да је за локалне јавне емитере то посебан проблем, јер локална власт са њима потписује Уговор о финансирању програмских садржаја, те је простор опструкције велики. Законска решења су добра, сматрају у УЛЕСЦГ, али „локални оци траже рупу у закону, јер има неких нејасних решења”.
И поред такве ситуације, представници УЛЕСЦГ сматрају да локални јавни емитери још најбоље одолевају притисцима. Сматрају да је добро то што су сва предложена решења овог удружења о финансирању локалних јавних емитера уврштена у Нацрт закона о АВМ услугама. Надају се да, уколико Скупштина Црне Горе усвоји предлоге, долазе боља времена за локалне јавне емитере.
Упитани који инструменти и механизми се примењују у Црној Гори како би се безбедност новинара подигла на виши ниво, као и да ли постоји систем раног упозоравања и превенције различитих облика насиља над новинарима, у УЛЕСЦГ одговарају да је проблем у неизграђеном јавном мњењу. Ова организација је раније предлагала да напад на новинара буде третиран као напад на службено лице, што још увек није усвојено.
Као званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара, у УЛЕСЦГ наводе Комисију за истраживање напада новинара и Синдикат медија. Кажу да добро раде и једни и други. У исто време, сматрају да новинарска и медијска удружења не успевају да пруже адекватну заштиту новинарима и медијским радницима.
„Ми смо сви основани као НВО. Немоћни смо. А проблем је што смо и разједињени. Нема јединственог новинарског удружења,” образложио је изнету тврдњу председник УО УЛЕСЦГ.
Према његовом мишљењу, основна мера која би могла да помогне да се безбедност новинара подигне на виши ниво је да сами новинари раде професионалније.
„Ушли смо у родоскрвни загрљај са политичарима И то нам се сад обија о главу. Ускогруди смо. Не видимо целину од малог парцијалног интереса. Морамо се ујединити. Ми немамо ни једно заједничко самаорегулаторно тело,” сматра Попадић.
Додаје и да би држава морала бити ефикаснија у заштити новинара, тужилаштво да буде агилније у покретању поступака притив насилника, али и невладин сектор да буде гласнији кад је заштита новинара у питању. Очекује и од јавности да буде гласнија.
„Морамо се сви мењати. Нисам оптимист,” закључује он.
Босна и Херцеговина
У овом истраживању учествовала су два новинарска удружења из Босне и Херцеговине, БХ новинари и Друштво новинара БиХ. У удружењу БХ новинари (БХН) кажу да је према Индексу слободе медија Репортера без граница (РСФ), БиХ у 2020. заузела 58. место од 180 земаља света. То је за пет места бољи поредак у односу на 2019. Преносе наводе РСФ како је поларизована политичка клима, обележена сталним вербалним нападима и националистичком реториком, створила непријатељско окружење за слободу медија у БиХ, а да уредничке политике одражавају етничке поделе и говор мржње. Претње и притисци, говор мржње у онлајн простору све су учесталији. У последње три године, преко 40% новинара и новинарки били су изложени нападима или претњама, а 75% њих је то доживело од неког политичара или носиоца јавних функција. Да новинари нису само сметња политичким функционерима потврђује податак из истраживања БХ новинара да сваки четврти грађанин БиХ сматра да је сасвим оправдано напасти новинара.
Према регистру Линије за помоћ новинарима ((Фрее Медиа Хелп Лине – ФМХЛ), у јулу 2020. било је активно 289 тужби за клевету против новинара и медија. До јула 2021, ФМХЛ је забележила око 8 активних тужби за клевету против новинара и медија. Тужбе за клевету угрожавају опстанак медија, нарочито оних у малим локалним заједницама. Пандемија Ковид19 отежала је деловање и рад медијских кућа и новинара који су се суочили са економским последицама, радом без средстава заштите, политичким притисцима приликом извештавања, као и непредузимања институционалних мера заштите и вакцинације медијских радника.
Босна и Херцеговина не може се похвалити ни правним оквиром којим се осигурава потпуна заштита новинарске професије, јер предлози измене и допуне државног и ентитетског кривичног законодавства не препознају ову категорију у механизму заштите.
Стање безбедности новинара у БиХ није боље него претходних година. БХН ово илуструју подацима по којима је у 2020. години ФМХЛ регистровала 69 случајева кршења права новинара и медијских слобода, док је до јула 2021, ова линија регистровала више од половине предмета кршења медијских права и слобода у односу на прошлу годину, преко 42 случаја. У овом удружењу претпостављају да ће због политичке климе број напада расти.
Број пријава ФМХЛ један је од показатеља да степен безбедности новинара и других медијских радника није бољи у односу на претходне године. Пандемија је значајно отежала рад и сигурно окружење за рад медијских радника уопште, погоршавајући њихов ионако лош економски статус. У априлу 2021. године, предложен је нацрт Закона о слободи приступа информацијама БиХ од стране Министарства правде БиХ с предлогом продужења рокова за приступ информацијама који може само отежати рад медијима. Новинари су изостављени из свих видова заштите током пандемије, узимајући обзир изостављање из државних подстицаја за медијске куће, па и искључивању новинара из планиране вакцинације. БХ новинари су безуспешно месецима у јеку пандемије писали надлежним властима да ставе новинаре као једну од приоритетних група за вакцинацију како би могли да обављају безбедно свој посао. ФМХЛ у 2021. бележи раст броја напада за клевету, преко 8 СЛАПП тужби за непуних 7 месеци. Политички притисци и несигурност за рад у онлајн простору је у порасту у односу на прошлу годину. БХ новинари годинама заговарају доношење Закона о транспарентности медијског власништва који би осигурао сигурнији рад медија у БиХ, али још увек је у процесу стагнације.
Према истраживању Медијске слободе у БиХ у 2021. години које су спровели БХ новинари и Фондација Фридрих Еберт Штифтунг, већина грађана Босне и Херцеговине сматра да слобода медија уопште није или је само делимично присутна, а сваки четврти испитаник мишљења је да напади на новинаре у неким случајевима могу бити оправдани. Анализа БХ новинара Индикатора нивоа медијских слобода и сигурности новинара у БиХ 2020. показује константно повећање претњи и застрашивања новинара, као и притисака појединаца из државних и правосудних институција. У порасту је онлајн насиље над новинарима, а нарочито новинаркама, са више од 70 случајева у последњих пет година, те говор мржње, претње и узнемиравање путем друштвених мрежа. У највећем броју оваквих случајева нападачи не буду кажњени. Пасивност институција, пре свих тужилаштава и судова, отвара простор за нове нападе и охрабрује оне који сматрају да могу вршити насиље без казне. Није постигнут готово никакав напредак у поступању правосудних институција у истрагама и санкционирању напада на новинаре. Истраге трају неоправдано дуго, а тужилаштва неретко одбацују пријаве о нападима не схватајући их довољно озбиљно. Неуједначена судска пракса често резултира потпуно различитим пресудама у истим предметима, а само 30% случајева заврши у корист новинара. Још увек није успостављена јединствена база података о нападима на новинаре у правосуђу ни код других надлежних институција, изузев МУП-а Републике Српске. Све је то довело до обостраног неповерења између медија и правосуђа. Озбиљност проблема препознала је и Европска комисија критикујући босанскохерцеговачке власти у извештају за 2020. јер нису постигле напредак у гарантовању слободе изражавања и медија, односно у заштити новинара кроз адекватно поступање судова. Учестале и све оштрије критике локалних медијских организација и међународних званичника нису утицале на босанскохерцеговачке власти и правосудне институције да поступају ефикасније у заштити слободе и сигурности новинара.
У овом удружењу кажу да држава БиХ не води званичну евиденцију надлежних јавних органа о броју и врсти претњи и напада на новинаре. Једини доступни подаци на подручју целе државе су они којима располажу БХ новинари у оквиру Линије за помоћ новинарима, која је на располагању свим заинтересованим странама. У базама података за рад на предметима у правосуђу не постоји могућност евидентирања кривичних дела према новинарима, јер се приликом електронске евиденције судских предмета не уносе подаци према професији оштећене стране, нити кривични закони у БиХ препознају „нападе на новинаре“ као посебно кривично дело. За сада, једина државна институција која води своју евиденцију нападе на новинаре је МУП Републике Српске.
До јула 2021, ФМХЛ је регистровала 42 напада, од тога 15 случајева напада, претњи и притисака (међу њима већином политички мотивисани), 8 случајева забране приступа информација и исти толики број случајева тужби за клевете. Само у периоду од 2019. до 2021. године регистровано је 37 случајева родно заснованог насиља. Током 2020. године, ФМХЛ је регистровала укупно 69 случајева кршења новинарских права и медијских слобода. Од тога, 26 случајева напада, претњи и притисака на новинаре и медије у Босни и Херцеговини, међу којима и 3 физичка напада, 6 претњи смрћу, те 7 напада и претњи упућених медијским кућама. За само две године забележено је 125 пријава напада и кршења права новинара, што упућује на закључак о порасту насиља према медијским радницима, кажу у БХН. Најчешће су то претње смрћу, физички напади, вербалне претње, кршење радних права и мобинг, клевета, забрана приступа информацијама, политички притисци, родно засновано насиље, хакерски напади и други облици застрашивања и притисака. Родно засновано насиље у онлајн сфери износи преко 53%, а од тога само две трећине новинарки менаџменту пријави онлајн насиље.
БХ новинари од 2004. године пружају правну подршку новинарима и медијским радницима чија су права или слободе прекршене или угрожене кроз рад Линије за помоћ новинарима (ФМХЛ). Напори БХ новинара да кроз ФМХЛ осигурају правну заштиту су значајно тешки, кажу у овом удружењу. Само трећина пријављених напада се реши пред правосудним инстанцама у корист новинара. При пријави напада, ФМХЛ пријављује нападе надлежним полицијским органима, комуницира с надлежним инстанцама, а с друге стране, кроз Фонд за одбрану, новинарима осигурава и адвокатску заштиту у појединим случајевима тужби за клевету, физичких напада и радних спорова. У 2021. години БХ новинари су кроз ФМХЛ успели да реше седам случајева у корист новинара:
1. Случај претњи Милкици Милојевић из 2019: нападач санкционисан новчаном казном од 700 КМ;
2. Случај Мартине Млинаревић, говор мржње у онлајн простору: нападач осуђен казном 3 месеца условно;
3. Случај новинара Елдина Хаџовића коме је на Фејсбуку претио припадник Оружаних снага БиХ: утврђено да је учинио тежу повреду војне дисциплине, те му је у складу са важећим подзаконским актима изречена дисциплинска казна „Заустављање и напредовање у служби и унапређењу у трајању од једне године”;
4. Случај претње новинарки Зинаиди Ђелиловић: санкционисан умањењем плате 10% државни службеник Министарства за људска права и избеглице БиХ;
5. Случај претњи Бранимиру Галићу: Харис Пендић осуђен условно на 6 месеци;
6. Случај новинара Срђана Шаренца: пресуда у корист новинара показала да је Твртко Миловић незаконито именован за позицију уредника Документарног програма БХТ-а;
7. Случај новинара Ајдина Камбера због рада током полицијског часа: обустављен прекршајни поступак који је покренула Полицијска станица Бихаћ пред Судом у Бихаћу.
ФМХЛ и БХ новинари имају добру сарадњу с надлежним полицијским органима. У овој организацији кажу да проблем представљају дуготрајни поступци истрага напада на новинаре и одбацивање појединих напада од стране тужилаштва уз образложење да „нема елемената кривичног дела“.
БХН могу похвалити рад полицијских органа (МУП, ФУП) и сарадњу с њима током запримања пријаве напада на новинаре. Поједине институције не одговарају на упућене упите и захтеве које пошаљемо у име ФМХЛ, као на пример општинска већа, владе, парламенти и други када се ради о притиску на медије или новинаре или претњама које долазе од политичких званичника. Анализа Индикатора нивоа медијских слобода и сигурности новинара у БиХ 2020, документа који су издали БХ новинари, показује да тужилаштва у спровођењу истраге нису ажурна у значајнијим мерама, а претње и говор мржње у онлајн простору тужилаштва у БиХ у доста случајева не процесуирају или одбаце јер нема елемената кривичног дела. ФМХЛ шаље упите надлежним правосудним инстанцама с циљем добијања одговора о статусу решеног предмета. Нема самоинцијативне реакације од стране полицијских и правосудних тела да након примања пријаве од стране ФМХЛ о нападу на новинара информишу БХН о статусу спроведене истраге, што би требало да буде пракса.
Притисци на медије манифестују се на разне начине, али у последње време највише кроз ограничавање слободе изражавања гарантоване Европском конвенцијом за људска права, кажу у БХН. С друге стране су економски притисци кроз тужбе за клевету од стране јавних званичника. Ограничавање приступа информацијама, као и наметање предлога Закона о слободи приступа информацијама БиХ с продужавањем рокова за достављање одговора од стране јавних институција према широј јавности за медије представља огроман притисак за обављање професионалних задатака. ФМХЛ је само од јануара до јула 2021. године забележила 10 случајева где је новинарима и медијима ограничен или ускраћен приступ информацијама од јавног значаја.
Тренутно је јако велики притисак на медије, а институционални механизми не осигуравају скоро никакву заштиту медијским кућама, нити нормативну нити финансијску, тврде у БХН. Због правних празнина унутар Закона о заштити од клевете, политички званичници имају могућност да кроз тужбе за клевету (СЛАПП) доводе у питање опстанак појединих медијских кућа. Политичка клима у БиХ стварности све је нестабилнија. Новинари раде у егзистенцијално тешком окружењу, с ниским платама, непријављени, у отежаним радним условима и друго. Цензура од стране носиоца јавних функција и политички утицај на информисање шире јавности све је већи. Једна од светлих тачака у механизмима опструирања рада медија јесу организације цивилног друштва и медијске организације, нарочито оне које осигуравају бесплатну правну подршку у случају кршења права и слобода новинара и медија.
Законске норме којима се новинари штите од клевете редовно се злоупотребљавају, нарочито од стране јавних функционера, политичара, представника правосудних институција, директора фирми и слично. Линија за помоћ новинарима при БХН забележила је укупно 289 активних тужби за клевету против новинара и медија у последњих пет година. Само у последњих 12 месеци подигнута је 21 нова тужба. До јуна 2021. године забележено је 8 нових тужби за клевету. Такозване СЛАПП тужбе покрећу моћни актери како би застрашили и ућуткали оне који говоре у јавном интересу. СЛАПП тужбе доводе до деградирања новинара, отежавања њиховог рада, а за последицу имају снажан притисак на објективно извјештавање према јавности и економски колапс медија. Последице трпе посебно медији у малим локалним заједницама који се суочавају с тужбама за клевету од стране политичких функционера, наводи ово удружење.
Упитани који инструменти и механизми се примењују у БиХ како би се безбедност новинара подигла на виши ниво у БХН наводе надлежна полицијска тела (МУП, ПС, ПУ, ФУП), надлежна тужилаштва и судове. У случају родно заснованог насиља, на располагању су и Агенција за равноправност сполова БиХ, Џендер центар ФБиХ и РС, инспекције рада, синдикати, медијска и друга удружења која се баве правима и слободама медија. БХ новинари кроз свој стратешки механизам Линије за помоћ новинарима делују као механизам заштите права и слобода новинара, а и систем раног упозоравања и превенције у вези са случајевима угрожавања сигурности и права новинара и других медијских радника.
Целокупна активност у оквиру Система раног упозоравања и превенције (Еарлy Wарнинг анд Превентион Сyстем − даље у тексту ЕWПС) функционише као „триангле ацтивитy“: реакција, анализа и акција за побољшање остваривања права на слободу изражавања у БиХ и поштовање права новинара и других упосленика у медијима. Напори ЕWПС подижу свест јавности о све учесталијим нападима на новинаре, а могу бити и ефикасан инструмент за уједињење подељене медијске сцене у БиХ и јачање професионалне солидарности новинара и медијских радника у целој земљи. Такође, овај систем се намеће као поуздан инструмент за вршење притиска на локалне јавне власти да испуне своје обавезе у погледу заштите слободе изражавања и права новинара применом прихваћених међународних стандарда. ЕWПС се у пракси примјењује кроз:
● Израду анализа и специјализованих студија, публикација и препорука о конкретним случајевима угрожавања медијских слобода и сигурности новинара, као и уопште о стању слободе изражавања у БиХ; на годишњем нивоу, БХН публикује најмање 4 анализе о поступању правосуђа, 2-3 истраживања са препорукама за главне актере и доносиоце одлука у БиХ, те најмање 10 истраживачких чланака о различиитм питањима у вези са слободом медија и сигурности новинара;
● Дневни извештаји и прес саопштења о релевантним питањима или случајевима кршења слободе медија, новинарских права и сигурности;
● Организовање „ин-хоусе“ тренинга широм БИХ у вези са правима новинара и мезанизмима њихове заштите;
● Израда амандмана за измене закона који се на директан или индиректан начин односе на медије и сигурност новинара, те заговарање и лобирање за усвајање амандмана или закона;
● Публиковање БХН билтена Е-НОВИНАР једном месечно са 4-5 аналитичких текстова и већем броју вести и извештаја у вези са заштитом права и сигурности новинара у БиХ.
На нивоу државе БиХ не постоји званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара, нити мапирања случејева напада на новинаре и кршење новинарских права и сигурности. Тренутно, на нивоу државе БиХ овим питањима се баве Министарство за људска права и избеглице, Министарство правде и Министарство промета и комуникација, као и Институција омбудсмана за људска права БиХ и парламентарних комисија за информисање, комуникације и људска права. Слична структура је и на ентитетским нивоима (Федерација БиХ и Републка Српска). Исто тако, на нову Брчко Дистрикта, медији и инфомисање су у надлежности Скупштине БД и Владе БД. У децембру 2019, БХ новинари су иницирали формирање Медијске колиције чији су чланови тренутно БХ новинари (БХН), Веће за штампу и онлајн медије (ВЗШ) и Асоцијација елетронских медија у БиХ (АЕМ). Крајем 2020. формирана је званично Медијска коалиција, и отворена је за сва друга новинарска удружења и медијске организације у Босни и Херцеговини. Ускоро би требало да буде организован јавни скуп на којем ће Медијска коалиција бити представљена и потписан Меморандум о разумевању и сарадњи у области медијских слобода и сугурности новинара.
У БХН кажу да новинарска и медијска удружења преузимају у већој мери посао државних органа у овој земљи. Окружење није слободно за независно деловање медија, због чега одређени број медијских и новинарских удружења покушава направити неке значајне институционалне, правне и друге аспекте заштите медија и представника медијске заједнице.
Сматрају да новинари и други медијски радници нису адекватно заштићени кроз кривично законодавство, а тренутни кривични оквир није ни близу међународним стандардима. БХ новинари су 2019. поднели амандмане на државни и ентитетске кривичне законе који се односе на угрожавање сигурности, како би се новинари номинално увели у кривично законодавство као професија коју треба посебно и ефикасније штитити од напада и других кривичних дела. Нацрт још увек стоји у „ладицама БХ парламената“. Према тренутно важећем БХ кривичном законодавству, у случају напада на новинаре за постојање кривичног дела потребно је да постоје околности из којих се може закључити да ли је претња остварива, озбиљна, јасна и конкретна, те да се ставља у изглед тачно одређено, објективно могуће зло. Због дефицитарности кривичног законодавства, Линија за помоћ новинарима БХ новинара годинама се суочава с праксом да се пријаве напада на новинаре одбаце као „неосноване“ од стране тужилаштва под образложењем да „нема елемената кривичног дела“. То доводи до малог броја решених предмета пред правосудним инстанцама који иду у корист новинара, са само трећином случајева пред правосудним инстанцама решеним у користи новинара. Поред правног оквира, пракса је важна. Нужно је подизати свест да сваки новинар или медијски радник пријави сваки вид напада или претњи ФМХЛ, а с друге стране треба вршити притисак на правосудне и друге институције како би адекватно спроводили закон.
БХ новинари годинама заговарају успостављање реферата при Институцији Омбудсмана за људска права БиХ за заштиту медијских права и слобода. Праћење стања медијских права и слобода кроз објективан приступ препуштено је ванинституционалним механизмима или „расцепкано” кроз различита институционална тела (министарства, надлежне комисије, парламенти и друго). Независно тело или одељење при Институцији Омбудсмана за људска права БиХ осигурало би праћење стања медијских права и слобода, а с друге стране омогућило обавезно издавање годишњег извештаја са закључним препорукама, чиме би се створиле веће прилике за притисак на надлежну власт и заговарачке процесе.
На крају, сматрамо да би Медијска коалиција могла бити организациони инструмент за заговарање јединствених политика, процедура и законских решења за побољшање медијских слобода у БиХ, а посебно за превенцију напада на новинаре и јачање њихове сигурности, закључују у БХН.
У Друштву новинара БХ (ДНБХ) безбедност новинара у Босни и Херцеговини оцењују као једва задовољавајуће. Кажу да нема већих промена када је у питању стање безбедности новинара у односу на претходне године. Ово удружење није спроводило анкете о безбедности новинара у БиХ, иако према њиховим речима постоје интерне базе података о нападима на новинаре које воде Друштва новинара БиХ и Удружења БХ новинари. Као најбољи резултат у напорима да помогну и заштитите колегинице и колеге, Друштво наводи суђења против колеге Аднана Јашарспахића из Високог.
На питање да ли постоји блиска сарадња са државним институцијама, полицијом и тужилаштвом, у случајевима када је угрожена безбедност новинара и имају ли увид у исход тужби у ДНБХ одговарају да је сарадња веома слаба.
Као најчешће видове притиска на медије и новинаре у БиХ наводе претње на друштвеним мрежама и вређање на прес конференцијама. Такође, кажу да се медији недовољно одупиру притисцима којима су изложени.
Као и колеге из БХН, представници Друштва новинара БиХ наводе Линију за помоћ новинарима као један од инструмената и механизама који се примењују како би се безбедност новинара подигла на виши ниво. Сматрају да се новинарска удружења труде колико могу, али резултати у заштити новинара не могу бити бољи у тренутном окружењу.
Словенија
У Друштву новинара Словеније (ДНС) кажу да се ситуација у области сигурности новинара погоршава. У последњих годину и по дана, новинари који се баве унутрашњом политиком, истраживачки новинари, али и телевизијски новинари, а нарочито новинарке, били су изложени претњама, узнемиравањима на интернету, увредљивим коментарима испод извештаја, као и нападима на лични и професионални интегритет у појединим медијима блиским власти. Овај период се, према њиховим речима, подудара са раздобљем откако је Влада коју предводи Јанез Јанша ступила на дужност.
Из ове организације поручују да иако су спољашњи притисци на новинаре у порасту, не сме се занемарити ни озбиљност притисака и насиља којима су новинари изложени унутар медијских кућа. Резултати истраживања Репортери насиља − насиље на радном месту новинара показују да су новинари „у највећој мери изложени економском насиљу које се појављује унутар организације. Већина испитаника је већ искусила повећано оптерећење, смањење броја особља, неплаћени прековремени рад и претње отказом”.
Први закључак до кога је ДНС дошло током двогодишњег праћења напада на новинаре јесте да се ради о несумњиво озбиљном и раширеном феномену. Узнемиравање на интернету и напади на новинаре, укључујући претње, увреде и нападе на углед, све се чешће користе за ућуткивање новинара и смањење њихове веродостојности у јавности. Спроведене анкете показују да нису сви новинари једнако изложени нападима и притисцима, те да су највише на удару истраживачки и телевизијски новинари, новинари редакција унутрашње политике, нарочито новинарке. Распон напада је широк и укључује физичке обрачуне, оштећења имовине, узнемиравање на улици и огроман број вербалних напада на интернету. Напади с политичког врха и у медијима блиским СДС-у крајње су забрињавајући, што заједно са системским и уставним променама ствара изузетно негативно окружење за новинарски рад.
Посебно забрињава то што су жене чешће мета онлајн узнемиравања, које је личније, грубље, сексистичко и шовинистичко. Вређа се физички изглед новинарки, а најчешће их починитељи називају проституткама. Такви напади одражавају дубоки презир према новинаркама и женама.
Иако ови напади доводе до осећаја физичке и психичке угрожености и угрожавају углед и веродостојности новинара, у Словенији већина случајева узнемиравања остаје непријављена. Новинари углавном пријављују случајеве озбиљних претњи и напада у физичком окружењу, док су пријаве онлајн узнемиравања ређе. Такође, у више наврата су пријављиване претње, али не и увреде.
Представници ДНС кажу да су ретки случајеви у којима су напади на новинаре добили судски епилог. „Све изречене казне биле су условне, а одштета је у Словенији ионако ниска. Чак ни увредљиви твит Јанеза Јанше није дошао до судског епилога, а случај је завршио на Уставном суду након изненађујуће ослобађајуће пресуде Врховног суда. Новинари имају дуг пут до осуде једноставне увреде,” додају у Друштву новинара Словеније.
Оцењују да је ситуација лошија од марта 2020, када је Словенија добила нову Владу и премијера који медије схвата као део економске и политичке елите која је део претходног режима. „Стога су и медији нагнути улево,” кажу у ДНС. Премијер критику види као напад на себе, више је пута оптужио такозване мејнстрим медије, укључујући и јавне сервисе, да су одговорни за ширење заразе, окарактеризирао их је као лажне, заваравајуће, пристране, оптужио их је да су део непријатељске агенде према влади. Тај непријатељски однос према медијима, напади на новинаре који су долазили и с највишег политичког врха, општи пад културе јавног комуницирања, уз епидемију и све већу поларизацију у словеначком друштву, створили су врло агресивно и непријатељско окружење према медијима и новинарима, кажу у ДНС.
ДНС није спровео посебно истраживање о сигурности новинара, али су системски пратили нападе и почетком 2021. године објавили извештај о праћењу напада. Иако извештај није статистички релевантан, његов садржај јасно приказује услове у којима новинари раде.
У Словенији не постоји јавна институција која се бави праћењем напада на новинаре. Друштво новинара Словеније је покренуло платформу за пријаву напада. Платфома је покренута у јуну 2021, и покрива нападе од децембра 2020. Ипак, како кажу у ДНС, на њој нису објављени сви напади, јер неки од нападнутих новинара нису пристали на објаву. Тренутно је пријављено 14 напада, а у уредничкој обради су још два случаја.
Друштво не нуди правну заштиту нападнутим новинарима, али у склопу пројекта Заштита надзорне улоге цивилног друштва и новинара у Словенији, који финансира НЕФ − Мрежа европских фондација (Програм Цивитатес), нуди бесплатне прве правне консултације нападнутим новинарима.
ДНС је прошле године организовао неколико радионица за новинаре како би се оспособили бољи правни и комуникацијски одговор на нападе. Припремили су и два приручника за правни и комуникацијски одговор и превели Протокол за уредничку подршку новинарима на мети интернетског узнемиравања, који је припремио Међународни институт за штампу, а темељи се на примерима добре праксе из 45 уредништава европских медија у пет земаља.
Словеначки новинари кажу да је тешко мерити резултате досадашњих напора да заштите колегинице и колеге, али да су скренули пажњу домаће и међународне јавности на услове у којима новинари раде и притиске којима су изложени. „У одређеној мери, несумњиво смо опремили новинаре знањем које им омогућује да боље реагују на нападе те подстакли солидарност и подршку унутар заједнице и у уредништвима,” кажу у ДНС. Додају да нажалост, нису повећали сензибилност полиције и тужилаштва да озбиљније процесуирају нападе. У сарадњи с управом РТВ Словеније, ДНС припрема имплементацију механизама из раније споменутог протокола на РТВ Словенија.
Као један од разлога зашто се новинари не одлучују да пријаве нападе полицији наводи се однос полиције и тужилаштва. Како су навели у извештају о праћењу напада, тужилаштво је одбило да процесуира готово све претње на интернету. Као пример наводе случај Јоже Можине, где је тужилаштво чак и написало оптужницу коју је суд касније одбацио. Према изјавама новинара, полицајци су их чак покушавали одвратити од пријаве напада, јер се ради о „тривијалним казненим делима које нема смисла пријављивати”. „Ако је тешко очекивати да ће полиција показати посебну сензибилност и разумети да је напад на новинара последично напад и на уставом загарантовану слободу изражавања, очекивали бисмо да ће више разумевања показати тужилаштво које такође усмерава рад полиције,” кажу у ДНС.
Извештај о праћењу напада на медије показује да су политички притисци врло различити и да се крећу од узнемиравања на интернету до финансијских притисака (кроз оглашавање, конкурсе за медије, забрану штампаних медија у кафићима, Словенска тисковна агенција) и системских притисака (медијско законодавство, управљање јавном радио-телевизијом). Недавно су новинари известили и о власничким притисцима на садржај, а у јавност су доспеле информације о мешању у садржај, пре свега у дневнику Дело. Према процени ДНС, све је више мешања новинарског и огласног садржаја, јер су медији у финансијским проблемима због губитка прихода од оглашавања током епидемије (10% у 2020.). Највећа комерцијална телевизија известила је о захтевима новог власника да уравнотежи извештавање. Притисак на новог власника наводно врши Влада Јанеза Јанше. Премијер је, на пример, написао на Твитеру да је већ иза угла (телевизије).
Влада више од пола године не финансира јавни сервис Словенске тисковне агенције и наставља с незаконитом ситуацијом. Овај случај је комплексан, тврде у ДНС, са много различитих аспеката које нису желели да описују у детаље.
Наводе да владајућа политика настоји преузети контролу над РТВ Словенија. У априлу 2021. је на чело ове медијске куће дошао нови генерални директор којег је владајућа коалиција изабрала за ту функцију преко чланова програмског већа. Генерални директор жели натерати директорку телевизије да смени главну уредницу информативног програма Маницу Јанежич Амброжич. Како се директорка томе одупирала, сада се и сама налази у поступку разрешења. Након њеног разрешења уследиће смена главног уредника кандидатом који ће бити по вољи владајуће политике.
Такође, локални и општински медији изложени су великом притиску локалних власти.
ДНС сматра да се медији засад успешно одупиру притисцима политике. Државни медији су у тежој ситуацији, нарочито запослени у Словенској тисковној агенцији. Солидарност унутар новинарске заједнице, подршка јавности, улога новинарских организација и међународне јавности играју важну улогу у том отпору.
Као пример СЛАПП тужбе, у ДНС наводе пример Рока Снежича који је одлучио да кривично прогони новинаре портала нецензурирано.си Приможа Цирмана, Весну Вуковић и Томажа Модица због наводних кривичних дела против части и угледа, које су новинари наводно починили у чланцима о његовом пословању објављеним на порталима сиол.нет и нецензурирано.си. Снежич је поднео укупно 39 тужби, за 12 наводно спорних чланака, те је суду предложио суђење у Марибору, што би додатно исцрпило новинаре. Суд је већ одбио овај захтев. Поступци су још у току.
У Словенији не постоје механизми за заштиту новинара од стране државних институција. Што се тиче Друштва новинара Словеније, кажу да настоје да подстакну редакције да успоставе протоколе за пријаву напада, одговарање на њих и помоћ нападнутим новинарима. Надају се да ће јавна РТВ Словенија бити узор у успостављању ових механизама. У овом удружењу кажу да системски прате нападе, објавили су већ поменути извештај, организовали радионице, припремили приручнике за правни и комуникацијски одговор, креирали платформу за пријаву напада, а нуде и прво правно саветовање. Друштво редовно реагује на нападе и информише о њима домаћу и страну јавност.
Према речима колега из ДНС, у Словенији не постоји званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара. На питање да ли новинарска и медијска удружења успевају да пруже адекватну заштиту новинарима и медијским радницима, у овом удружењу одговарају да су спровели многе активности за заштиту новинара, али да посао никада није завршен.
Као неке од мера које су неопходне да би се безбедност новинара у овој земљи подигла на виши ниво, у ДНС наводе образовање, успостављање система подршке, праћење и упостављање базе података о нападима.
На наш упитник одговорили су и представници Синдиката новинара Словеније (СНС). У овом синдикату кажу да су вербални напади на новинаре у порасту, највише преко интернета и социјалних мрежа, владних функционара и провладних медија, а све више је и потенцијалних претњи физичким нападима. Иако њих нема много, број случајева се повећава. Послодавци и државни органи нису довољно спремни и ефикасни у спречавању могућих и постојећих физичких напада.
Протекле и ове године је, према процени СНС, стање лошије, нарочито када је у питању превентива могућих ескалација вербалних и физичких претњи у физичке нападе и спречавање обављања професије. У последњем случају насилног упада у јавну РТВ Словеније који се догодио 3. септембра ове године, постала је очита неспремност државних репресивних органа и послодаваца да спрече физичке претње.
Синдикат новинара Словеније није спроводио анкете о безбедности новинара у овој земљи. У овој синдикалној организацији кажу да у Словенији не постоји званична, јавна база података о нападима на новинаре. Такође, кажу да не воде базу података о нападима на новинаре, већ да прате случај по случај, на основу јавно доступних података и личних пријава чланова.
Овај синдикат пружа бесплатну правну помоћ, али кажу да је неупоредиво више захтева на социјалном и економском плану (кршење радних права; од 30 до 40 случајева годишње у просеку). Такође, наводе да је све већи број тужби против новинара на основу кривичног законика, али ове тужбе финансирају у највећем броју случајева саме медијске куће. Синдикат се ангажује и када новинари имају конфликт са послодавацем. У овој години су забележили четири таква случаја, од којих су два завршила на суду, један је у фази полицијске обраде и један у медијској кући.
На идивидуалном плану, правна помоћ синдиката је ефикасна, кажу у синдикату и додају да у просеку добију 7 од 10 случајева. На колективном плану, ситуација није добра због лошег односа послодаваца.
Сарадња СНС са државним институцијама, полицијом и тужилаштвом, у случајевима када је угрожена безбедност новинара је, кажу, формална, на основу законских поступака. Синдикат прати индивидуалне случајеве и судску праксу.
Као најчешће видове притиска на медије и новинаре у Словенији, СНС наводи самоцензуру коју није могуће евидентирати. Разлози за то су страх новинара да ће изгубити посао, као и висок проценат уговора са прекарним новинарима (око 30% новинара има такве уговоре). У овом тренутку, највећа претња новинарима и медијима је Влада која константно врши притисак са намером да подреди јавне медијске сервисе. У синдикату кажу да Влада државној прес агенцији СТА ове године није финансирала рад јавног сервиса, угрожавајући тако њен опстанак. Јавној РТВС лимитира јавне приходе и тражи смањење броја запослених, што угрожава и смањује количину програме за информисање јавности. Влада финансира провладине и страначке медије, кажу у синдикату и додају да „доминантна партија премијера Јанеза Јанше стимулише нападе на медије и новинаре који су критички настројени према актуелној влади”. С друге стране, власници медија индиректно утичу на самопропаганду због пословних мотива и реклама. Утицај финансијске моћи зависи од државних пројеката и директно је повезан са лобирањем на законодавну моћ преко мреже кадрова у надзорним органима државних фирми.
У СНС сматрају да се медији одупиру тим притисцима „релативно упешно”. Највећи и доминантни проблем је тренутно у медијама у власништву Републике Словеније, СТА И РТВС, јер актуелна влада злоупотребљава своје функције за њихово уништавање.
Представници синдиката наводе да је, према евиденцији Друштва новинара Словеније, у периоду од 2014. до 2017. године било укупно 127 поступака против новинара (не само СЛАПП). Последњи, овогодишњи пример СЛАПП тужби је 39 тужби против портала нецензурирано.си које је покренуо човек близак премијеру Јанезу Јанши (неформални порески саветник Рок Снежић, прим. аут.).
У СНС кажу да у овој земљи чланици Европске уније не постоји систем раног упозоравања када су у питању напади на новинаре. Сматрају да је то вероватно највећи недостатак. Додају да је питање како га применити, али и да је прописани законски оквир иначе довољан.
Према њиховим речима, у Словенији не постоји званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара. Кажу да у оквирима правних могућности и јавног информисања новинарска и медијска удружења успевају да пруже адекватну заштиту новинарима и медијским радницима.
Упитани које мере би биле неопходне да се безбедност новинара у Словенији подигне на виши ниво, у СНС кажу да би удружења морала редовно и систематично пратити стање и формирати базе података о облицима претњи и физичких напада, као и базе судске праксе.
Хрватска
Хрватско новинарско друштво од 2016. године учествује у пројекту Регионална платформа Западног Балкана за заступање слободе медија и безбедности новинара. У оквиру овог пројекта, ова организација објављује годишње извештаје, те нас је у одговору на наш упитник упутила на Индикаторе нивоа медијских слобода и сигурности новинара за 2020. годину. Податке за текућу године објавиће у априлу 2022. На поменутој платформи, ХНД евидентира нападе на безбедност новинара у тој земљи.
Према подацима из базе података напада на новинаре коју води Регионална платформа за заговарање медијских слобода и сигурности новинара, у 2020. години, у Хрватској је забележено укупно 12 напада на новинаре. Тај број је, како наводе, знатно порастао у односу на 2019. годину. У 2020. години, забележено је пет нефизичких претњи и узнемиравања од којих су два била агресивно обраћање јавног службеника и бившег јавног функционера, а три претње су представљале друге облике притисака који могу угрозити сигурност новинара у обављању свог посла. Као издвојен случај, наводи се напад на екипу телевизије Н1, која је на јавној површини интервјуисала Алемку Маркотић, управницу Клинике за инфективне болести Др Фран Михаљевић у Загребу. Мушкарац који је у пратњи још једне особе вербално напао новинарску екипу и Алемку Маркотић је приведен, обрађен и осуђен у року од 48 сати. Добио је 20 дана затвора условно и платио судске трошкове у износу од 300 куна (око 40 евра). У ХНД сматрају да је за брзу рекацију полиције и судства било пресудно присуство истакнуте представнице стручне јавности.
Као друге примере нефизичких претњи и узнемиравања у 2020, у ХНД наводе следеће:
– На улазу у зграду у којој живи новинар Домагој Маргетић остављене су фекалије и одрезана свињска глава;
– Новинарка Ања Кожул добила је претње и увреде на Фејсбуку због текста који је објавила;
– Бивши саборски заступник вређао је новинара Драгу Пилсела и махао рукама око њега као да ће га ударити;
– Полицијски службеник терао је новинарку Ивану Шиловић која се уживо јављала с места за које је добила одобрење и онемогућавао јој да ради посао.
Када је реч о претњама смрћу и физичким угрожавањем, у ХНД наводе следеће:
– Двојица мушкараца упала су у просторије дописништва Слободне Далмације у Задру и претили новинарима и новинаркама због текста који су објавили. Један је рекао да ће „убити и заклати као мачиће“ оне који су писали текст;
– Пензионисани бригадни генерал вређао је новинарку Иву Анзуловић, претио јој убиством детета и ње, а затим је вукао за косу.
Као стварне нападе на новинаре који могу укључивати стварну физичку или менталну повреду, отмицу, упад у дом или редакцију, одузимање опреме, недозвољено задржавање, покушаје ликвидације и слично који су се догодили у Хрватској у 2020, у овој организацији наводе:
– Новинара Луку Шангулина опколили су на догађају који је пратио, вређали га, онемогућавали му да ради посао, стргли заштитну маску с лица и избили из руку мобилни телефон којим је снимао;
– Мушкарац се колима залетио на новинарку Ивану Сивро и кроз прозор аутомобила јој руком ударио камеру којом је снимала;
– Новинарки Живани Шушак Живковић су црквеним вратима пригњечили руку док је покушавала снимати јавни догађај, а затим су јој уништили мобилни којим је снимала;
– Новинара Домагоја Маргетића напао је службеник Министарства државне имовине;
– На новинарку Андреу Топић насрнула су четири мушкарца док је радила свој посао, након чега се она закључала у свој аутомобил, а они јој неко време нису допуштали да оде.
У ХНД кажу да су најагресивнији напади у 2020. били према женама. Током 2020. године догодило се укупно седам напада на новинарке, од којих су три била физичка напада, а један претња смрћу и тешким телесним повредама.
У јануару 2020. године четворица мушкараца напала су новинарку Андреу Топић док је истраживала имовину Милана Кујунџића, тадашњег министра здравства, фотографишући министрово имање с пута. Мушкарци су јој почели добацивати и претити, а након што је побегла у возило и закључала се, опколили су возило и наставили са застрашивањем тако што су викали, снимали је, седали на њен аутомобил и љуљали га. Топић је рекла да је застрашивање трајало пола сата. У међувремену је успела да комуницира с уредником, који је позвао полицију, а на крају је успела да покрене аутомобил и оде.
Током јутарње ускршње мисе у цркви на Сиробуји код Сплита нападнута је новинарка Живана Шушак Живковић док је снимала окупљање верника испред цркве у време када су због епидемије коронавируса окупљања била забрањена. Прво су је грубо гурнули до улазних врата цркве, а затим је, док је уживо преносила догађај, неко узео њен мобилни телефон и уништио га. Током немира, рука јој је снажно пригњечена вратима цркве. Истог дана, испред цркве нападнута је још једна новинарка, Ивана Сивро.
Иако је број напада порастао у односу на 2019. годину, чини се како је порасла и свест новинара да нападе треба пријавити и о њима јавно говорити. Када је реч о нападима на медијске редакције, у 2020. години догодио се један напад на новинаре Слободне Далмације и портала задарски.хр који су писали о венчању одржаном упркос мерама забране окупљања људи. Чим је прича објављена, двојица средовечних мушкараца с хируршким маскама на лицу ушла су у просторије дописништва Слободне Далмације у Задру. Један је назвао новинаре лешинарима и претио да ће „убити и заклати као мачиће“ све оне који су писали о венчању.
У Хрватском новинарском друштву кажу да у Закону не постоје одредбе који изричито штите новинаре, али се члан 315.б Казненог закона односи и на присилу према особи која обавља послове од јавног интереса, а то се односи и на новинаре. У извештају се наводи да полиција и војска немају јавно објављене документе о поступању с новинарима у случају њихове угрожености. Међутим, полиција има документ који се зове Смернице у односима с медијима.
Хрватско Министарство правосуђа и управе води евиденцију о кривичним предметима у којима су окривљеници новинари, као и о парничним поступцима накнаде штете. Државно тужилаштво води евиденцију о делима почињеним на штету новинара где се починиоци гоне по службеној дужности. У ХНД констатују да владини функционери ретко у јавности осуђују нападе на новинаре. Такве осуде најчешће се дешавају када притисак на њих дође од медија па онда иступе у јавност осуђујући нападе. ХНД је неколико пута упозоравао јавност на то да премијер често прозива новинаре оптужујући их за „хибридно ратовање“ и сарадњу с опозицијом или им сугерише шта и како би требало да раде.
У извештају за 2020. годину, ХНД наводи да државне институције сарађују са овом организацијом када се догоди напад на новинаре. Најчешће је реч о сарадњи са полицијом и то тако што ХНД пријави случај. У прошлој години, полиција је реговала на сваку пријаву ове организације.
Државно тужилаштво Републике Хрватске (ДОРХ) и МУП се истрагама претњи и насиљем над новинарима баве у складу с приоритетима, наводи ХНД. На упит за потребе пројекта чије делове извештаја наводимо, ДОРХ је одговорио да „у односу на казнена дела почињена на штету новинара поступа брзо, непристрано и учинковито, са довољним ресурсима. МУП је одговорио да се „криминалистичка истраживања спроводе по начелима оперативности – хитности, непристраности и легалитета“.
У случајевима које ХНД прати од 2014. године, правоснажне пресуде изречене су само починитељима. На упит Министарству правосуђа о томе јесу ли у случајевима правоснажних пресуда санкције изречене само починитељима или и подстрекачима и налогодавцима, ХНД је добио одговор да се „према члану 39. Казненог закона, сваки саучесник кажњава у складу са својом кривицом“.
Када је реч о одредбама Казненог закона о клевети и увреди и недостацима овог закона, у ХНД кажу да су оне строге и да их државни функционери и остали политичари често користе, неретко да се освете за новинарско извештавање. Осуда на основу клевете или увреде „омогућава тужитељу да након завршетка суског поступка директно од новинара потражује и новчану накнаду штете“. У Хрватској је од почетка 2020. године казнено дело тешког срамоћења декриминализовано, али су у закону остале одредбе клевете и увреде. Правници сматрају да је декриминализација тешког срамоћења добар почетак, али да би свакако требало декриминализовати и друге две одредбе.
Клевету је по правилу тешко доказати, кажу у ХНД, и додају да се доста тужби темељи на увреди. Према анкети коју је ХНД провео међу медијима у првом кварталу 2021. године, у том тренутку су у Хрватској биле активне најмање 924 тужбе против медија и новинара, где одштетни захтеви износе најмање 78,5 милиона куна (10,4 милиона евра). Чак 892 тужбе су парнични поступци против издавача, уредника и новинара. Међу тужитељима се, осим физичких особа непознатих широј јавности, највише истичу особе из јавног и политичког живота, затим правна лица, политичари који су у власти, па и саме судије. У активним судским споровима, висина тужбених захтева креће се од неколико хиљада до чак више од милион куна, док најдужи судски спор траје чак 12 година. Према службеним подацима Министарства правосуђа, прошле године је против новинара покренуто 489 парница за накнаду штете, а укупно 840 парница закључно са 31. децембром 2020. још није решено.
У ХНД сматрају да су тужбе против новинара политички мотивисане, те да се последњих година често користе као „елегантан“ вид напада на новинаре како би их дискредитовали, демотивисали, застрашили, али и финансијски исцрпили. Додају да за неке новинаре велики проблем представља неуједначеност судске праксе јер када неко тужи медиј у којем новинар ради, није сигуран какав је могући исход тог поступка.
Када су у питању најчешћи облици притисака власника медија и менаџера на редакције или поједине новинаре, у ХНД кажу да је уредник главна спона између новинара и власника медија, а самим тим и оглашивача, односно извора финансија, који се могу претварати у притиске. Упитани о притисцима власника или менаџера на њих, новинари одговарају да имају добре уреднике, те да до њих углавном и не стигне евентуална претња јер их уредник тиме не оптерећује, него на свој начин решава проблем. Други, ипак, кажу да им сами уредници индиректно скрећу пажњу на то које теме нису погодне за обрађивање, па је једна новинарка навела пример да јој је уредник скренуо пажњу на то да је одређено правно лице платило позамашну суму за оглашавање, што је новинарки требало да буде знак да неко време не пише о том правном лицу.
У извештају за 2020. годину, Репортери без граница су навели да се „Влада није престала мешати у послове Хрватске Радиотелевизије (ХРТ)“. У ХНД кажу да би се могло рећи да се Влада непрестано меша у послове ХРТ-а и да има велики утицај на јавни медијски сервис. Наводе да је управа ХРТ-а у последње две године непрестано подносила тужбе против свих запослених који су се жалили на тај проблем, али и Хрватско новинарско друштво, које је такође указивало на проблеме на ХРТ-у. Јавни сервис је тужио и друге медије, па је у једном тренутку било активно 35 тужбених захтева за заштиту части и угледа који су износили више од 2 милиона куна (око 265,500 евра).
На крају извештаја за 2020, ХНД је навео неколико препорука које би допринеле подизању нивоа слободе изражавања и информисања у Хрватској. Између осталог, ХНД предлаже успостављање сарадње на едукацијским програмима између Министарства унутрашњих послова, Државног тужилаштва и Министарства правосуђа и управе с једне стране и Хрватског новинарског друштва и Синдиката новинара Хрватске с друге како би се службеници ових институција боље упознали с новинарским послом и позивом.
ХНД предлаже и подстицање ових институција да донесу интерна упутства о поступању с новинарима, као и подстицање фунционера и челника институција да отворено, јасно и недискриминаторно осуђују сваки напад на новинара како би указали на то да се у Хрватској напади не толеришу. Остале препоруке које се односе на подизање нивоа безбедности новинара су:
– Подстакнути функционере и челнике да се суздрже од изјава које могу довести до угрожавања сигурности новинара;
– Осигурати сарадњу судства с новинарима како би судије биле упућеније у проблематику рада новинара;
– Осмислити и успоставити механизам за системско праћење и издвајање СЛАПП тужби како би се детаљније могао утврдити начин за њихово смањивање и сузбијање.
Северна Македонија
На наш упитник одговорио је и Самостални синдикат новинара и медијских радника Северне Македоније (ССНМ). У овом синдикату кажу да безбедност новинара и медијских радника у тој земљи није на задовољавајућем нивоу. Наводе да су забележени различити напади, као што су онлајн претње, нарочито усмерене ка новинаркама, као и говор мржње. Истина је да је безбедност новинара на вишем нивоу него претходних година, што показује и број напада, али забрињава некажњивост нападача.
У ССНМ кажу да још обрађују податке последње анкете коју су радили у октобру ове године. За сада могу да потврде да је 37.3% од више од 300 анкетираних новинара и медијских радника изјавило да су током посла добијали претње. Анкета је показала да новинари и медијски радници раде у несигурној атмосфери, бивају често заплашивани, како од моћних група и политичара, тако и од јавности, те да је потребно хитно побољшање ове ситуације.
Званичну јавно доступну базу о нападима на новинаре у тој земљи води Удружење новинара Македоније (ЗНМ) с којим ССНМ сарађује. ССНМ води интерну базу за своје потребе, која се, како тврде, ретко разликује од базе ЗНМ.
Према бази коју води ССНМ, до 30. јула ове године догодила су се два озбиљнија напада, укључујући случај напада на троје новинара које су покривали протест у Скопљу. Онлајн напади и претње преко друштвених мрежа дешавају се у континуитету. ССНМ примећује да новинари више и не пријављују ове нападе. Прошле године регистровано је укупно 14 напада.
ССНМ углавном даје правну помоћ везану за радне односе, али у одређеним случајевима помаже правним саветима када нападнути новинар или новинарка затражи помоћ. Овај синдикат обезбеђује и психолошку помоћ преко међународних организација у ретким случајевима.
Имајући у виду да огромна већина напада на новинаре и медијске радике није добила судски епилог, исход напора синдиката да помогне колегама је ограничен и пре свега зависи од реакције институција државе, наводе у ССНМ. Ови напори се најчешће заустављају на јавној осуди нападача и такве праксе. Пуно је случајева да и сами новинари не желе да наставе поступак или чак и да не пријаве напад полицији јер немају поверење у институције, а дуготрајност и високи трошкови поступка такође утичу на њихову одлуку.
Сарадња са државним институцијама је ограничена, са изузетком Министарства правде, кажу у овом синдикату. Та сарадња довела је до тога да Влада усвоји измене Кривичног закона, по коме ће се у будућности напад на новинаре на задатку окарактерисати као напад на службено лице. Измене закона предвиђају и строже казне. У ССНМ, међутим, изражавају жаљење што још увек чекају да Парламент усвоји ове измене закона.
Као најчешћи облик притиска на медије и новинаре у Северној Македонији синдикат наводи економски, то јест финансијски притисак. Одмах иза њега је политички притисак, а и самоцензура је широко распрострањена.
Кажу да је тешко установити како се медији одупиру притисцима, јер ти притисци нису увек постојани, односно, повећавају се у одређеним ситуацијима или периодима, као што је предизборни период. Неки од медија успевају да им се одупру.
У последњих пет, шест година СЛАПП тужбе су све ређе, али постоје као инструмент притиска. Ове године као пример може се истаћи тужба бившег вицепремијера и бизнисмена Коца Ангјусева према ИРЛ Македонија због наводне клевете. Такође, посланик Левице Димитар Апасиев тужио је А1он.мк због наводног објављивања његове изјаве коју су новинари добили СМС-ом са његовог приватног телефона.
На питање који инструменти и механизми се примењују у Северној Македонији како би се безбедност новинара подигла на виши ниво, представници ССНМ кажу да су углавном концентрисани на то да институције почну да раде свој посао и да не остављају предмете о нападима на новинаре са стране, то јест да не остају непроцесуирани. У ССНМ се надају да ће нови закон када уђе у примену допринети лакшем процесуирању случајева напада на новинаре, као и смањењу броја напада.
У Северној Македонији не постоји званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара. У ССНМ закључују да је тешко одговорити на питање да ли новинарска и медијска удружења успевају да пруже адекватну заштиту новинарима и медијским радницима. Успех у заштити новинара у већину случајева пре свега зависи од реакције институција. Зато се као синдикат, ССНМ фокусира на побољшање квалитета њиховог рада у вези са процесуирањем случајева напада на новинарима.
Да би се побољшала безбедност новинара у Северној Македонији, у ССНМ сматрају да је главни предуслов да институције раде свој посао, односно да не остављају нападе на новинаре са стране. По њиховом мишљењу, треба брзо процесуирати све случајеве напада без разлике да ли су они онлајн, вербални или физички. Тиме би се повећало поверење новинара у институције, као и број пријављених случајева, а новинари и медијски радници би били охрабрени да истерају случајеве до краја.
У Удружењу новинара Македоније (ЗНМ) кажу да је од почетка 2020. године пријављено 14 напада и грубих претњи упућених новинарима. Од тог броја, половину чине новинарке. Током претходне године, само четири таква инцидента су се догодила, што значи да је ове године било три пута више напада. Иако је број физичких напада мањи, чињеница да је све више претњи упућених новинарима је забрињавајућа. У том смислу, Министарство унутрашњих послова треба да уложи додатне напоре како би санкционисало починиоце, а за озбиљније случајеве да захтева од Основног јавног тужилаштва да покрене кривичне поступке, сматрају у ЗНМ. Током 2021, забележен је један физички напад и једна претња смрћу, као и три озбиљна случаја ометања новинара током извештавања са локалних избора, што чини укупно пет случајева само у новембру. И ове и прошле године, у Северној Македонији је највише напада и претњи било усмерено ка новинаркама.
Удружење новинара Македоније је у периоду од 2018. до 2020. године у својој бази регистровало укупно 21 напад на новинаре и медијске раднике, од чега су у 2018. години евидентирана три напада, у 2019. четири, а у 2020. години 14 напада на новинаре и медијске раднике. Карактеристично је да је повећан број вербалних и онлајн напада: од укупно 14 претњи регистрованих у 2020. години, чак осам је послато онлајн. Током последњих 15 година, власти нису званично истражиле убиство ниједног новинара или медијског радника у земљи.
Већ пету годину заредом, новинарска удружења Западног Балкана (Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Црна Гора, Косово и Србија) уз подршку Европске комисије прате развој медијских слобода и безбедност новинара у својим земљама. Методологија истраживања развијена 2016. године усавршавана је током година како би се стандардизовао процес прикупљања и анализе података, али и да би се фокус истраживања прилагодио развоју у традиционалном и дигиталном медијском окружењу на Западном Балкану. На основу ових стандардизованих истраживачких алата, новинарска удружења и синдикати су проценили најновија дешавања у својим земљама и ангажовали се у различитим активностима заступања у циљу побољшања политичког, законодавног и институционалног окружења у којем новинари и медији раде.
Министарство правде је 2020. године формирало радну групу за измене и допуне Закона о грађанској одговорности за увреду и клевету, у којој учествују и представници ЗНМ. Готово све примедбе ЗНМ које се се односиле на смањење степена нематеријалне штете при утврђивању кривице према новинару, као и прецизирање одредби за искључење одговорности за клевету и увреду су прихваћене. Министар правде је најавио да ће закон бити усвојен у децембру 2020. године, али је процес одложен за 2021. Реформа јавног сервиса је једва почела, а финансијска независност и одрживост јавног сервиса остају отворена питања. Посебно је важно пронаћи решења за старе дугове јавног РТВ сервиса према државним институцијама.
Забрињавајуће питање са аспекта заштите политичког плурализма је плаћено политичко оглашавање, које није изричито забрањено у ванизборном периоду, а у току изборне кампање покрива се средствима из буџета. Став ЗНМ је да плаћено политичко оглашавање у медијима у сваком тренутку треба укинути јер су власници медија „поткупљени“. Оваква пракса негативно утиче на уређивачку политику медија и додатно „помера” равнотежу супротстављених ставова у јавној сфери, кажу у овом удружењу.
У Северној Македонији не постоји званичан регистар напада на новинаре и медијске раднике, већ напротив, ЗНМ води сопствени регистар напада на новинаре, које разврстава по категоријама. Тај регистар се редовно ажурира на сајту удружења. Удружење новинара Македоније нуди бесплатну правну помоћ новинарима и медијским радницима у Северној Македонији. Ове године, за разлику од прошле, нема повећања броја захтева за бесплатну правну помоћ.
ЗНМ и Самостални синдикат новинара и медијских радника (ССНМ) су предложили нацрт са изменама и допунама Кривичног законика, како би се појачала заштита новинара и других медијских радника, сврставајући их у групу професија које ће добити додатну заштиту када буду изложене нападима и претњама због природе њиховог посла, а залажемо се и за већу проактивност тужилаштва. Кажу да су покренули законске измене Кривичног законика којима ће се стати на крај нападима на новинаре, односно биће санкционисани као напад на службено лице.
Како би се интензивирала сарадња са институцијама, 30. децембра 2019. године потписан је Протокол о сарадњи између Удружења новинара и Министарства унутрашњих послова (МУП). Овај документ је споразум о сарадњи у процесу развоја, одржавања и унапређења добрих односа између медијских радника и полицијских службеника. Што се тиче сарадње са осталим институцијама, ЗНМ је одржао консултативне састанке са представницима готово свих институција које треба да гарантују безбедност новинара, укључујући председнике Основног јавног тужилаштва, Основног кривичног суда и Основног грађанског суда, као и министра правде.
У циљу смањења процента некажњивости напада на новинаре, удружење је сарађивало и одржало састанке са Државним јавним тужиоцем. Ови састанци покренули су низ питања везаних за унапређење безбедности новинара и медијских радника. Такође, покренуло се питање веће активности Основног јавног тужилаштва када је рећ о процесуирању оних који прете новинарима и крше њихова права, као и потребе организовања заједничких обука и радионица за новинаре, судије и тужиоце у циљу побољшања извештавања новинара и понашања тужилаца у предметима који се односе на слободу говора.
Упитани о најчешћим видовима притиска на медије и новинаре у тој земљи, у ЗНМ кажу да новинари и медијски радници у Северној Македонији сматрају да су тужбе за клевету и увреду у прошлости више коришћене као инструмент притиска на њих. Међутим, данас и даље постоји притисак на новинаре од стране центара финансијске моћи. Постоје конкретни извештаји о притисцима руководства на новинаре, али је чињеница и да их новинари ретко пријављују. Притисци се обично не изражавају као директне претње, већ су суптилни и слабо видљиви. Новинари и даље не туже уреднике и власнике медија када им крше права. На пример, прошле године није било судског поступка у току у коме новинар тужи руководиоца због мобинга, а такође није било ни правоснажне пресуде у овом случају.
С друге стране, веза између власника појединих медија и центара моћи често иде на штету новинара који раде у овим медијима. Иако медијски регулатор последњих година није указивао на такву повезаност или скривену медијску концентрацију, често су у јавност излазиле информације да неки национални емитери имају само формалног власника, док су иза њих центри моћи који су повезани са пословном елитом и политичким партијама.
У ЗНМ кажу да су новинари и медијски радници организовани у оквиру ССНМ, који је самосталан и није део ниједне синдикалне организације на националном нивоу, док постоји и посебан синдикат јавног РТВ сервиса, који није део ССНМ. Према речима представника ССНМ-а, најчешћи облик притиска на новинаре који су чланови синдиката је када власници или руководиоци медија избегавају да синдикалне чланарине обрачунавају од плата новинара, због чега они губе синдикални статус.
У Северној Македонији нису забележени примери дискриминаторне или произвољне примене других закона у циљу ограничавања слободе новинарског рада у 2020. години. Није било покушаја да се новинари ућуткају на основу произвољне примене законских одредби које се односе на ширење дезинформација, страха или панике, иако је било примера ширења дезинформација током пандемије. Међутим, у земљи не постоје механизми правне заштите који штите новинаре од такозваних СЛАПП тужби. У ЗНМ наводе да такве правно неосноване тужбе против новинара или медија које би их финансијски исцрпиле нису регистроване током 2020. године.
Правну помоћ и покривање трошкова адвоката за оптужене новинаре и медије пружају новинарска удружења и синдикати. С обзиром на то да су током већег дела 2020. године постојале рестриктивне мере за одржавање јавних или масовних скупова због пандемије, није било пријављених случајева ограничавања права новинара да извештавају са протеста или других скупова.
У Северној Македонији, Министарство унутрашњих послова је 2018. године први пут успоставило телефонску линију за подршку новинарима и медијским радницима у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а и ССНМ. Овај механизам имао је за циљ пружање подршке и савета новинарима и медијским радницима у случајевима уцена, претњи, вербалних или физичких напада, онлајн напада, родно заснованог насиља, уништавања личне и професионалне имовине и напада на редакције и домове новинара. Међутим, ова бесплатна телефонска линија није радила 2020. године, а пријаве о онлајн нападима на новинаре достављане су на мејл адресу Сектора за високотехолошки криминал при Министарству унутрашњих послова. Ипак, у овој земљи не постоји званично тело које се бави подизањем нивоа безбедности новинара.
На питање да ли новинарска удружења могу да пруже адекватну заштиту новинарима, у ЗНМ наводе да је у 2020. години драстично је повећан број напада на новинаре, међу којима је било озбиљних претњи физичкој безбедности новинара који раде на истраживању корупције и других негативних друштвених појава. Било је и примера говора мржње и етикетирања новинара и медијских радника од стране политичара и других јавних функционера. Некажњивост је и даље велики проблем, јер власти недовољно сарађују и ретко подносе пријаве против починилаца претњи или напада. У случајевима када се покрећу истраге оне се спроводе споро и неефикасно. Поред тога, надлежне институције и судови још увек не воде довољно ажурну евиденцију претњи и напада на новинаре, нити такве податке објављују. Међутим, позитивно је то што су надлежне институције отворене за сарадњу са ЗНМ и кроз заједничке консултације показују спремност да раде на унапређењу безбедности новинара и медијских радника предузимањем ажурнијих мера и процесуирањем починилаца напада и претњи, кажу у овом удружењу.
Како би се безбедност новинара подигла на виши ниво, у Удружењу новинара Македоније предлажу измене Кривичног законика у два правца:
1. Измене одредаба које дефинишу говор мржње у складу са судском праксом Европског суда за људска права;
2. Измене овлашћења Основног јавног тужилаштва да поступа по службеној дужности на напад на новинара или медијског радника, као и предвиђање виших казни за прекршиоце. Процедура је најављена, али је потребно да Министарство правде убрза процес. Треба формирати ново одељење у оквиру Државног тужилаштва које ће се бавити само предметима који се односе на кршење права новинара и медијских радника, њихову безбедност, као и експлицитни говор мржње према њима и успоставити посебне регистре за случајеве тужби против новинара, у оквиру основних грађанских и кривичних судова, укључујући и јавно тужилаштво. Настављају се обуке за новинаре, адвокате, судије и тужиоце о темама које се односе на санкционисање напада на новинаре и опште тумачење члана 10. Европског суда за људска права. У ЗНМ кажу да је потребно и унапређење сарадње са новоизабраним представницима Скупштине о темама које се односе на слободу изражавања и медијске политике, али и са Омбудсманом, како би се повећало ангажовања ове институције у заштити права новинара.
Закључак
Резултати истраживања о медијским слободама, притисцима и нападима на новинаре и медије које је УНС спровео у Србији и земљама региона недвосмислено показују да медији и новинари раде под притиском. Број напада на новинаре и медије се повећава, нарочито када је у реч о онлајн сфери. Заједничко за већину земаља је да такви напади остају без судског епилога, јер их постојећи законски оквир не препознаје као кривично дело.
Оно што је још заједничко земљама које су учествовале у истраживању је да је у последње две године повећан број напада на новинарке. Некажњивост напада на новинаре је велики проблем у свим земљама у региону које смо обухватили истраживањем, што новинаре чини лаком метом и охрабрује оне који се са медијима и новинарама обрачунавају на овај начин. Чак и у случајевима када су покренути поступци, они трају дуго, а уколико до судског епилога дође, казне су благе, најчешће условне.
У неколико земаља, укључујући и Србију, покренута је иницијатива за измене кривичног закона, како би се новинари додатно заштитили од напада. Међутим, рад под притиском подразумева и економски притисак који трпе како новинари који су углавном слабо плаћени, тако и медији. У региону се бележи све већи број СЛАПП тужби, које се покрећу против медија како би их исцрпили финансијски и психички.
Иако у свим земљама новинарска удружења и синдикати пружају неки вид подршке колегама, механизми заштите који би унапредили безбедност новинара и медијских радника углавном не постоје и на њима је потребно радити у будућности. Конференција која је саставни део овог пројекта могла би да буде платформа за доношење предлога и препорука како унапредити ову сферу информисања и подићи безбедност новинара на виши ниво.