У Србији је умрло новинарство, а новинари нестали

Пише:  Сена Тодоровић

Деведесетих година, када је Слободан Милошевић са својим сателитима (овима који сада владају Србијом), објавио рат новинарству, било је опасно бавити се овом професијом.

Неке колеге су остале без посла, неки без имовине, јер су морали да плаћају драконске казне, а неки су своју новинарску слободу платили главом као што су: Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Милан Пантић…

Ми, који смо све то преживели, имали смо много више елана и више преко потребне еснафске солидарности. Када је почела сурова цензура и скрнављење новинарства „увођењем“ у посао келнера, фризерки, продавачица, приучених државних ћата… и њихово промовисање у новинаре кроз ратну и хушкачку пропаганду побунили смо се ми, непослушни, који смо већ били проглашени за стране плаћенике и домаће издајнике.

Иако смо по снази, против режима, били на нивоу комарца, ипак смо диктаторима и политичким насилницима „померали мозак“. Организовали смо протесте солидарности, скупљали добровољне прилоге да би осуђеним колегама „откупили“ слободу и платили казну по пресудама преког суда на основу злогласног Вучићевог закона о информисању. НУНС је сваке недеље на стуб срама уписивао судије поданике који су изрицали те срамотне пресуде.

Сада је дошло још горе време! Методе застрашивања су напредовале! Новинари су нестали! Нема више ко да се буни. Новинарска удружења су свела активности на саопштења за јавност, која углавном нико, или само неке редакције које су већ политички обележене, објављују. А примери насиља над медијима и новинарима се гомилају.

– Новинар Бошко Савковић је ухапшен, јер је учествовао на протесту „Србија против насиља“. Да би се ослободио, пристао је на нагодбу са судом и условно кажњен.

– Милован Бркић, уредник Таблоида, ухапшен је уз оптужбу да је покушао да руши уставни поредак и актуелну власт, јер је јавно опсовао мајку Ангелину. (Не слажем се са псовкама! А повређени грађанин Александар Вучић могао је због псовке своје мајке да га приватно тужи, а не да се новинару „пакује“ оптужба против државе). Пресудом је крајем јуна осуђен на затворску казну од 14 месеци, али је задржан у притвору. Казна, која му је првостепено изречена, не предвиђа аутоматско задржавање у притвору док пресуда не постане правноснажна. Бркић, због те неправде и кршења закона, штрајкује глађу, угрожава здравље, јер другачије не може да докаже своју невиност, а власти га и даље исцрпљују – до смрти!

– Новинарке Нове С Жана Булајић и Н1 телевизије Емина Ковачевић закључане су на догађају коме је присуствовала премијерка како би Ана Брнабић побегла од њихових питања.

– Политичари, када гостују у медијима, пропитују новинаре, уместо да они одговарају на постављена питања! Не устручавају се ни да новинара јавно увреде, ако им се питање не свиђа.

– Непослушни и „неподобни“ медији се не обавештавају и не позивају на догађаје, што је најгрубље кршење медијских слобода.

– Пропагандни претећи спотови против независних новинара и редакција (Данас, ТВ НоваС, Н1, новина Нова…), са опасним, најпрљавијим порукама и позивом на линч – објављују се на свим пропагандним гласилима која служе Александру Вучићу и његовим партнерима…

Бројни су примери политичког насиља над малобројним непокореним медијима. У том насиљу, осим СНС, учествује и Народна скупштина, која, када им се не свиђа оно што опозиција говори, или пита на седницама, чак одлажу и обавезни директни пренос, пошто немају могућност да спрече неугодна питања.

Новинарство се, нажалост, никада није могло похвалити солидарношћу. Није је много било ни почетком деведесетих, када су нас, више од хиљаду, брутално истерали из РТС-а. И тада је било послушника који су у тим догађајима видели могућност за личну „славу“.

На пример, када је почело појединачно малтретирање и прогон, који су спроводили Милорад Вучелић и Драгољуб Милановић, колега који је водио независни синдикат, предложио је да позовемо домаће и стране новинаре и јавност обавестимо о тортури која се спроводи. Угледна колегиница, нажалост покојна, успротивила се томе, објашњавајући да не треба да „потрошимо“ медијску шансу на првом случају, јер, када дођу до ње и других познатих новинара, нико неће реаговати…. Џаба је синдикалац објашњавао да треба да зауставимо насиље баш на првом случају, да не би сви остали дошли на ред. Десило се, наравно, да је први случај ипак највише узнемирио јавност. А сви касније, у низу, протерани су само као статистички бројеви. Сада је несолидарност еснафа постала правило. Није добро да нам се то понови.

Осим историјске срамоте и планетарног насиља над „седмом силом“, у историји медија остаће и чињеница, да, када је реч о новинарству, медији и новинари су најмање гласни. Углавном, осим малог броја часних изузетака, „гледају своја посла“, „везују пертле“ и ћуте. Или, попут Вучићевих таблоида: Информера, Српског телеграфа, Алоа, телевизија: Пинк, Б92, Прва, РТС, Студио Б… стају у борбене редове власти против медија и гракћу на оне које власт није успела да покори.

Драге колеге, време је за буђење! Све што данас пропустимо, јер нас се „не тиче“, јер је то туђи проблем, неумитно стиже до свакога. Младим генерацијама – колегама, који долазе после нас, не смемо бити пример за срамоту, као кукавице и полтрони, него узор за понос, како се треба борити за истину и часну професију.

Наша је морална обавеза да се побунимо против медијског насиља! Да заштитимо угрожене колеге! Ако ћутимо, као да то није наш проблем, тај талас ће однети све нас, једног, по једног, или све заједно – свеједно је! Мислите о томе! Да вас се сутра деца не би стидела!

Ауторка је новинар из Београда