Како је пропала идеја Предрага Милојевића: Цензура илузије

Како је пропала замисао једног од најчувенијих југословенских новинара Предрага Милојевића да се од његове заоставштине оснује фонд у висини од око милион евра из којег би биле додељиване награде и стипендије најталентованијим младим новинарима. Зашто је дошло до разилажења новинара и књижевника Косте Димитријевића са наша два највећа писца – Ивом Андрићем и Милошем Црњанским.

Познајем човека из Улице Мајке Јевросиме више од педесет година. Увек сте могли да га сретнете најчешће у Македонској улици, човека аскетског изгледа, са тамним наочарима за вид, који иде погнуте главе као да се нечега стиди, увек тик уз зидове зграда и излоге продавница, бојећи се да некоме не буде препрека на тротоару. Или, још тачније, као да се склањао да некоме са ким се зна не донесе невољу у случају да упуте поздрав један другоме.

Као да је била реч о прокаженом човеку. А није тако. Њега јесу ударали невесели дани и слева и здесна, али је он ипак успео да за ових 86 година, колико има, добије пет награда за животно дело (Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије, Вукову…), затим Октобарску награду града Београда, објави 40 књига разног жанра, буде сценариста многих ТВ емисија и учесник на многим трибинама.

Е, тај задуго за мене тајанствени човек, то је Коста Димитријевић, новинар и књижевник, са дипломом Филозофског факултета још од 1958. године, један од оснивача песничког круга неосимболиста (Бранко Миљковић, Живорад Лазић, Божидар Тимотијевић), више од четири деценије био је кост у грлу градским и републичким, а некада и савезним главешинама, директорима издавачких и новинских кућа, РТС-а, главним и одговорним уредницима и, што је необјашњиво, нашим највећим писцима – Андрићу и Црњанском – који су га радо виђали у свом дому, да би касније прали руке од њега!

Дуго га нисам ни видео ни чуо. Пре неки дан га назовем, наравно на стабилни, никако на мобилни телефон, да га упитам за здравље и за тестамент Предрага Милојевића, једног од највећих југословенских новинара. Јер, Коста је, уз легендарне новинаре Александра Ненадовића, Сергеја Лукача, Слободана Нешовића, Миодрага Максимовића и Предрагову рођаку Ирину која се старала о њему, требало да брине о испуњењу тестамента чувеног новинара. У међувремену, поменути чланови будуће комисије и сведоци изрицања Предрагове последње воље које је изабрао несуђени оснивач фонда су преминули, сем Косте и Ирине.

„Ништа, пиши пропало. После скоро 20 година натезања и судског спорења његова блиска родбина је тријумфовала. Лепу замисао чика Предрага да се од његове заоставштине оснује фонд, а он не би био мали, можда око милион евра, и да се из тог фонда једном годишње награђују најбољи новинари и стипендирају најталентованији млади журналисти за, како је било замишљено, ’изузетна постигнућа у развоју слободоумног објективног новинарства и публицистике, без обзира на нацију, веру и расу’, однео је ветар. И да знаш, није била реч о малој суми, будући да би заоставштину Милојевића чинили: новац од куће од 1.000 квадрата у некадашњем Источном Берлину, која је продата после рушења Берлинског зида, у износу од 900.000 марака; затим стан од 170 квадрата у Ресавској улици поред Реуматолошког института; 120.000 марака од продатог имања у близини Потсдама код Берлина; 350.000 швајцарских франака старе девизне штедње у Беобанци и 44 акције у ’Политици’“, каже Димитријевић.

Зашто је тако окончан тај спор? Једноставно, адвокат и великанов пријатељ Милорад Илић имао је већ око 90 година, а Предраг Милојевић је тестамент писао као новинарске белешке са датумом или без њега. Све је личило на скицу за тестамент, а никако за правно ваљани документ. Е, адвокати његове блиске родбине су се ухватили за то и на суду тако добили спор, а једна тако хумана и јединствена идеја мага новинарства пропала је као да никада није ни постојала. Та новинарска громада била је уверена да је његов пријатељ Илић, адвокат, све урадио како треба да би његова и заоставштина његове жене Ирмгард Вири Краузе, добродошла младим новинарским нараштајима. За своју блиску родбину није планирао ништа сем ствари из свог стана јер је знао да су сви добро ситуирани.

Предраг Милојевић умро је 12. септембра 1999. године. У стану је имао некакво мермерно степениште на којем се оклизнуо, а он који се примицао стотој години (рођен 1901) пао је и поломио кости. Пребачен је на Ортопедску болницу на Бањици, где су га хитно оперисали. Рекли су да је операција успешно изведена. Ипак, он је после 12 дана преминуо.

Извор: УНС