Преживљавање локалних медија немогућа мисија

Преживљавање локалних медија у Србији у овом часу претвара се у праву уметност. Више фактора утиче на ову ситуацију, а пример Инфо Врањских јасно осветљава готово сваки од њих. Неизвесна будућност, сиромашна стварност, усамљеност на друштвеној сцени, притисци власти, астрономске тужбе, само су неки од тих разарајућих фактора на оно мало здравог ткива српских локалних медија.

Прво, ту је питање професије.

Логично би било да уколико желите да будете медиј, морате се бавити извештавањем, и Инфо Врањске основане су са тим циљем, да извештавају грађане о стварности.

У Пчињском округу има око 50 медија, и, не рачунајући албанске, сви извештавају једно те исто – информације уз званичних извора, бесмислене најаве и извештаји, једном речју, сакривање стварности од грађана њихов је главни посао.

Па како су онда професионални и како се баве овим послом, то само они знају.

У таквој ситуацији, сваки покушај извештавања о стварности, ма каква да је она (што је и смисао сваког информисања), води у директан сукоб са властима, које пак у својим рукама имају све механизме притиска на медије, све до њиховог уништавања.

Инфо Врањске стално су на удару власти јер нити преносимо оно што они желе, нити ћутимо о ономе што би њима било драго, нити пак од било кога било шта крадемо, нити могу да се хвале да нас плаћају.

Укратко, у Инфо Врањским, које су практични наследник угашеног недељника „Врањске“ грађани су поново добили свој медиј, усамљен међу оних поменутих 50.

И зато сав терет професионалног информисања на југу носе искључиво Инфо Врањске.

Власт пише саопштења против нас, називају нас смећем, гњидама, свињама, рекеташима, лоповима…

Како то наилази на неподељено згражавање свих нормалних људи, вређање је замењено тужењем.

Против нас се у овом часу води десетак процеса, и ни један једини властодршци нису добили.

Најсмешније је што нас само туже, да морамо да плаћамо адвоката, таксе, да лудимо шта нам то поштар опет носи, сваки дан, а онда их нема на рочиштима и слично.

Најдиректнији атак на нас до сада је извела знаменита српска фирма Милленијум тим, која нас је тружила јер смо извештавали са конференције за новинаре Народне странке. И траже 100.000 евра.

Каква је ситуација у Врању показује да је тужен још један врањски медиј, али да су они молили НУНС да их не помиње у свом саопштењу, очигледно спремни да некако, вансудски, изгладе проблем.

Да је ово истина, и то не само у Врању, показује чињеница да су Инфо Врањске тужене за два пута два милиона од власника Миленијум тима, због повреде угледа.

У првој тури, по истом основу, тужено је 11 медија, у другој само ми и још један. У првој тури се огласио макар НУНС, у другој нико.

Како ће се ово преживети, остаје нејасно, али, није то једини, па чак можда није ни највећи проблем у покушају локалних медија да преживе ову ситуацију.

Дакле, уништене су новине и радио станице, па се медији масовно селе на нет, у сајтове и портале.

Телевизије постају велике праонице новца, а портала на тржишту има далеко више од потребног броја.

Парадосално, док стално расте број портала, број вести које се дневно емитују на одређеном тржишту стално се се смањује.

У пракси, то значи да нема довољно људи способних да се у провинцији баве новинарством на квалитетатан или макар задовољавајући начин.

Редакције имају по двоје, највише троје новинара, али су то људи у пензији или пред њом, без икога на видику ко би једног дана, макар како, могао да их замени, што ситуацију заиста чини катастрофалном.

То није питање новца, већ је далеко озбиљније – какве то новинаре производи ФПН, у којим то редакцијама раде и са каквим уредницима када у свих 50 јужносрпских медија нема ни петоро оних који умеју да напишу обичну или простопроширену вест?

Као да је и то мало, конкурсно финансирање претворило се у озбиљну трговину утицајем, у којој власт парама грађана плаћа њихове непријатеље да нико не види шта раде, укратко описано.

Власт на овај начин, преко конкурсног суфинансирања, сваким даном све више пуни приватне џепове, и, нажалост, у том послу учествују и представници УНС-а и НУНС-а, једнако као „независни медијски стручњаци“ и припадајући ПРОУНС-ови и сличне склепотине за брзо оробити касу и побећи.

Можемо и о примерима, али, неки други пут.

Инфо Врањске у неким тренуцима прајм тајма, по званичним подацима, имају читаност као сви остали медији на локалу заједно, а никада један динар пара ни од кога са локала нису добиле.

Не, све паре добијају парадржавни медији којима је главни посао да нас оцрњују и демантују. Као медиј, људе и грађане.

Али, и то би се некако поднело, бар док је страних донатора, да имамо озбиљну подршку грађана.

Али, осим читаности, и свакодневног инсајдерског понашања великог броја људи, Инфо Врањске од својих читалаца никада ништа нису добиле.

Лично, не верујем да је у било ком медију у Србији направљна успешна краунфандинг кампања.

То знаћи, док смо бесплатни, једини смо, чим покушамо да наплатимо свој рад, постајемо бесмислени.

Уз то, удаљеност од Београда, српског епицентра, чини своје.

Без претеривања, када неко само мрко погледа репортере Н1 дигне се читав град, а кад си из Гроцке или Врања мораш бити срећан да неко уопште изда саопштење у коме осуђује неки смртоносни напад на тебе.

Али, свикло се на све, и иде се даље.

Нећемо стати ни одустати, и нећемо се мењати. Многи, од њих и многи наши, сматрају да је то бесмислена жртва у бесмислено време за бесмислено друштво.

Ми у Инфо Врањским не мислимо тако. Има свашта ова земља, па, нека има и Инфо Врањске.

Грађани су ту да бирају, а цифре са гоогле аналитике јасно показују шта они мисле о нама, а шта о другима.

И да, кад стану вести из Врања, Србија мора да зна – на Љубином гробу нема више живих пролетера.