Заробљени медији у заробљеној држави

Многобројни индекси, индикатори, различите методологије – било да су развијени глобално, регионално или у домаћим оквирима – упућују на стрмоглави пад медијских слобода у Србији.

Концепт заробљавања добро објашњава оно што се дешава у Србији јер сугерише да су медији, уместо да буду слободни, чврсто увезани у мрежу политичко-економских интереса.

То уочавамо ако погледамо неке од области које су најважније за политичко информисање и демократско комуницирање: слобода новинара да раде независно и без притисака, аутономија медијског регулатора – РЕМ-а, независност медијских јавних сервиса, разноврсност – како у погледу политичког плурализма и заступљености различитих гласова у јавном простору, тако и у погледу диверзитета у смислу власништва и извора новца на које се медији ослањају.

Заробљавање видимо у раду РЕМ-а, чији Савет никако да почне да ради у пуном саставу, а понекад на рубу могућности да доноси одлуке.

Избори чланова Савета су обележени контроверзама, одуговлачењем после којег следе стихијски избори. Регулатор електронских медија напушта своје надлежности, међу којима су мониторинг избора, праћење медијског тржишта, избор чланова управних одбора јавних медијских сервиса.

Скоро по правилу реактиван, а не проактиван, РЕМ своје надлежности спроводи селективно, углавном игноришући акумулиране прекршаје закона и правилника које је сам РЕМ усвојио.

Радио-телевизија Војводине и Радио-телевизија Србије одраз су оваквог РЕМ-а, чији Савет бира управне одборе.

Јавни медијски сервиси додатно су ослабљени смањеном наплатом претплате, далеко испод европског просека, а повећаним уделом буџетом који предлаже Влада.

Финансијски зависни од власти, медијски сервиси ослабљени су сменама уредништва и предугим в.д. стањима. Квалитетне политичке дискусије постоје тек у траговима, а истраживачко новинарство је у потпуности нестало са програма.

Држава је и даље власник медија, само у неким новим облицима и са неким новим аргументима као што су неуспеле приватизације или јачање домаћег оператера.

Последњи циклуси приватизације пренели су медије у руке људи за које постоје значајне индиције да су блиски странкама на власти.

Уз неколико изузетака, промене у власништву или оснивање нових медија, увећавало је број медија који некритички извештавају о извршној власти. Заузврат ови медији добијају средства намењена пројектном суфинансирању, дезавуишући идеју да се подржи садржај од јавног интереса.

Ови медији ослањају се и на државни новац за оглашавање, као и на низ других послова склопљених под нетранспарентним уговорима, а чија је суштина да се јавни новац трансферише медијима.

Са друге стране, медији и новинари који су изван ових клијентелистичких мрежа мета су различитих притисака и напада.

Од омаловажавања на званичним конференцијама за новинаре и са скупштинских клупа, па све до физичких напада.

Од 2013. године када је Независно удружење новинара Србије забележило 23 случаја, дошли смо до 189 случајева притисака и напада на новинаре у 2020. години.

У тих седам година, имали смо примере рушења сајтова, административног узнемиравања, кампање блаћења новинара и неистомишљеника.

Новинари су незаштићени, додајмо и у све прекарнијем положају, и у томе им не помажу ни радне групе, ни споро судство, ни селективно тужилаштво.

Зато и не треба да зачуди изразито неповерење у медије. Грађани Србије углавном не верују чак ни оним медијима које су сами изабрали да прате.

Подаци Црте показују да само петина грађана сматра да су медији слободни и независни од политичких утицаја у погледу финансирања и креирања медијског садржаја.

Последица вишегодишњег заробљавања медија је и то да мање од половине грађана сматра да је улога медији да извештавају критички и аналитички о раду институција и носилаца јавних функција. Другим речима, грађани заборављају шта је главна функција медија.

У свим наведеним областима, анализираним у публикацији „Подривање демократије“, уочавају се негативни трендови. Десетогодишња перспектива у којој су посматране показује да ниједна власт није желела да се одрекне медија.

Међутим, по интензитету, опсегу и дубини захвата у медијском систему стање се рапидно погоршава од 2014. године.

Усвојени су Медијска стратегија и акциони план за њено спровођење, који јасно трасирају правце: заштита новинара, транспарентан и равноправан приступ јавном новцу, независни јавни медијски сервиси, аутономан и функционалан РЕМ.

Почело се са изменама закона (мада они и нису толико проблематични), а чињеница да у Радној групи већ постоје предлози супротни у духу Стратегије, показује да смо далеко од „ослобађања“ заробљених медија.

Ауторка је ванредна професорка на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета, Универзитета у Новом Саду и ауторка поглавља “Медији и демократија” у оквиру публикације “Подривање демократије”

Студија „Подривање демократије – Процеси и институције у Србији од 2010. до 2020. године“ , која  анализира кључне политичке и друштвене процесе у последњих 10 година у Србији доступна је на сајту демократија.црта.рс

Извор: УНС