Игор Дамјановић: Рат ће трајати док Русија не прогласи побједу

„Ђан Микалесин, најпознатији италијански војни новинар, у априлу је интервјуу који сам урадио са њим, изнио процјену да ће рат трајати све док Русија не буде у стању да из њега изађе као побједница. Како вријеме пролази, све више сам сагласан његовом процјеном. Дакле, одбијање Украјине да преговара довешће до новог страдања и проливања братске крви и то никог нормалног не може да радује“, рекао је за ИН4С Игор Дамјановић.

Игор Дамјановић је био први новинар са простора Балкана који је посјетио дио територије Украјине коју је руска војска заузела након 24. фебруара, конкретно Херсонску и Запорожску област. Више од 5 мјесеци активно је извјештавао из ратне зоне и са прве линије фронта слао ефектне репортаже. Прије мјесец дана вратио се у Црну Гору.

Како коментаришете стање на фронту током последњих мјесец дана?

Борбе су углавном позиционе, руска војска успјела је да освоји неколико мањих мјеста, од чега су најзначајнији успјеси у околини Доњецка, конкретно Пески и већина територије Маринке. Заузимање ова два насеља знатно је ограничило могућност украјинске артиљерије да туче по цивилној инфраструктури Доњецка. На другим стратешким правцима према Бахмуту, Славјанску, Краматорску и Харкову напредовање је значајно успорено.

Такође, како сам правилно процијенио у својим анализама од јуна и јула, никаква велика, дуго и помпезно најављивана украјинска контраофанзива на југу није се десила. Штавише, руска армија у овом региону је последњих неколико дана заузела неколико мјеста и 50-ак километара квадратних територије и украјинску армију не само потиснула са администраттивних предратних граница Херсонске области, већ ушла и у сусједну Николајевску област.

Можете ли дати процјену колико би рат у Украјини могао да траје?

Нажалост не. Бојим се да ће рат потрајати. Званичници режима у Кијеву одбијају сваку могућност преговора са противничком страном. Још више ме брине да их у одбијању преговора подстичу њихови западни покровитељи. Они више и не крију да као свој коначни циљ да у овом рату виде уништење и разбијање Русије. За тај циљ САД и Велика Британија спремни су да «ратују» до последњег Украјинца. Ђан Микалесин, најпознатији италијански војни новинар, у априлу је интервјуу који сам урадио са њим, изнио процјену да ће рат трајати све док Русија не буде у стању да из њега изађе као побједница. Како вријеме пролази, све више сам сагласан његовом процјеном. Дакле, одбијање Украјине да преговара довешће до новог страдања и проливања братске крви и то никог нормалног не може да радује.

Сам нисам вјеровао да ће рат између Русије и Украјине уопште почети, бар не на овај начин. У Русију средином фебруара сам отишао да размотрим могућност транспорта споменика руско-црногорског пријатељства, који је тамо изливен и требао да буде постављен у Црној Гори. Када је све почело, поред нашег портала, појавило се и интересовање дневних новина Ало, а затим недељника Печат и Телевизије Хепи за текстове и комнтаре. Ријешио да останем, трудећи се да најбоље што могу пренесем оно што сам видио на лицу мјеста.

Колико страни плаћеници и западна војно-техничка помоћ утиче на стање на фронту и да ли би по вашем мишљењу она могла да преокрене ситуацију у рату?

Допринос западних страних плаћеника украјинској страни имао је прије свега унутрашњу пропагандну употребну вриједност у првим недељама рата, одржавајући морал локалном становништву кроз илузију да су десетине хиљада људи из читавог свијета дошли да «бране» Украјину. Њихов број је био вишеструко мањи са којим су у медијима оперисали гласноговорници владе у Кијеву, а борбена употребљивост крајње ограничена. Много их је до сада погинуло, многи су напустили бојиште, неки су заробљени. Страни плаћеници већ мјесецима нису више тема ни украјинских пропагандних памфлета. Штавише, један од команданата пољских плаћеника, извјесни пуковник Кучински пуковник прије неколико дана од Кијев Поста и њемачког Шпигла оптужен је за стварање криминалне организације и мафијашко удруживање, а у истим текстовима помињу спекулација да је иста особа и до рата била осумњичена и суђена за криминалне активности у Пољској.

Што се тиче западног оружја, ту је ситуација другачија, оно је руској армији створило одређене проблеме, успорило њено напредовање, рањивим учинило њихове ефективе у позадини. Међутим, ма колико била обимна западна војна помоћ она неће довести до пректретнице у рату. Штавише, стотине цивила у ДНР, ЛНР, Херсонској и дјеловима Запоржске области које контролише руска војска, страдало је током последњих 2 мјесеца од дејства америчких хаубица М777 и вишецијевних бацача ракета Химарс. Рецимо село Бирилевка, Херсонска област рат практично није ни осјетила до 31. јула, када је већина стамбеног фонда села уништена од ракета Химарс. Десетине становника су повријеђене, смртно је страдало 7-оро, од чега троје дјеце.

За украјинску армију са западним оружјем велики проблем представља његова хетерогеност. Рецимо хаубице 155 мм које су добијане из Пољске – Краб, Француске – Цезар, Њемачке – Панцерхаубице и горепомнуте М777, које су донирале САД, Канада и Аустралија, немају компатибилну муницији и свака понаособ захтијева посебну обуку. То представља велики логистички и фунционални проблем за украјинску војску. Зато је у одређеним случајевима старо совјетско наоружање које се доставља из чланица бившег Варшавског пакта неријетко учинковитије за украјинску страну, јер је њихова војска за руковање са таквим системима оспособљена. Међутим, складишта совјетског наоружања у Европи су одавно испражњена, земље Африке углавном нису вољне да га доставе Украјини. Било је спекулација да би се дио азербјеџанског арсенала могао преко шпанских компанија посредника могао продати Украјини.

Да ли сте током извјештавања упали у неку критичну ситуацију?

Налазити у ратној зони само по себи је ризик. Ту сигурне тачке нема. Рецимо када сам почетком маја мјесеца имао укључење у Јутарњи програм ТВ Хепи са главног градског трга у Доњецку, на неколико стотина метара погођена је школа у којој је страдало 5-оро људи, укључујући и дјецу. Прије неколико дана погођен је хотел Централ, у коме сам провео највише времена током свог боравка у Доњецку, у улици кроз коју сам често пролазио у јулу мјесецу од украјинских пројектила погинула је 12-огодишња дјевојчица и тд. Посебан ризик носиле су моје посјете жељезари Азовстаљ у априли и граду Северодоњецку у јуну. Тамо смо поред директних борби били изложени и посебном ризику од украјинских снајпера, за које како су тврдили наши домаћини из ДНР страни новинари представљају посебно «вриједан плијен».

Планирате ли можда да се поново вратите у ратну зону?

Да будем искрен када сам се крајем јуна вратио у Црну Гору нисам размишљао о повратку назад. Међутим, на улици су ме свакодневно заустављали непознати људи са ријечима поштовања и хвале за моје репортаже, често истичући да су им моје репортаже биле прозор у медијском мраку у који влада у нашим најтиражнијим новинама и најгледанијим телевизијама. Добио сам такође и похвале и подршку за извјештавање од колега из Удружења новинара Црне Горе. Они су заједно са пријатељима из НВО Михољски збор, планирали трибине у Будви и Подгорици, у којима бих ја био главни гост. Колеге из Београда такође су показале интересовање за органиазцију сличне манифестације. Стога, почињем да осјећам моралну обавезу да покушам да се упркос свим изазовима и ризицима тамо поново одем.

Извор: ИН4С