Данијел Симић: И прије су ме испитивали о Донбасу, али никада у полицији

Новинар из Републике Српске Данијел Симић кога је хрватска полиција јуче задржала и испитивала на граничном прелазу Батровци, оцењује за РТ Балкан да је у питању „ментално ишчашење, ако мислите да можете лишавати слободе туђег грађанина, да би га испитивали ствари о његовом професионалном и личном животу“.

Каже да је чуо и раније од пар људи, који су комуницирали са хрватским безбедњацима, да ће га ухапсити и привести на информативни разговор ако се појави на граничном прелазу.

„То је било непосредно после мог интервјуа са хрватским плаћеником који је ратовао за режим у Кијеву, те је управо то мени тада навођено као мотив, односно разлог оваквог односа према мени. То ми је потврђено и јуче од самих службеника“, каже Симић.

У Хрватску, иначе, иде једном годишње и то „на Дан сећања на систем усташких логора смрти Јадовно-Госпић-Паг, где су хрватске усташе за 132 дана убиле преко 40.000 људи, од чега 38.000 Срба“. Напомиње да је ове године пропустио ходочашће, да се не би правила вест од њега самог, „јер је Јадовно на толико много начина битније“.

„Искрено, нисам веровао тим гласовима који су долазили, мислио сам да је у питању црни хумор, јер шта има било ко да пита новинара како је он успео да уради свој посао, ако приликом обављања тог посла није учинио кривично или неко друго судски утуживо и кажњиво дело?“, пита се Симић.

Јуче је, како каже, заправо отишао да практично провери да ли је то тако, да се не би упутио преко Хрватске као транзитне земље, када иде на Запад.

„Сад знам да би ме такав пут коштао пуно времена, па ћу наставити да не идем у Хрватску као и до сада. Посебно не на море. Ја и онако идем искључиво преко Сремске Раче за Београд, а на Запад ћу сад преко Мађарске“, поручује новинар.

РАЗГОВОР СУ ПОЧЕЛИ КРИСТИЈАНОМ ШМИТОМ

Он истиче да решење које је добио од Граничне полиције Хрватске „не садржи ништа“, осим његових личних података, печата и потписа.

„Искрено речено, ти људи нису имали никаквог посла да разговарају са мном. Посебно да то буде на начин да ме малтретирају. Могли су ме позвати на телефон и ја бих све исто казао. Све оно што су ми поставили као питања, детаљно сам сам изнео раније у медијима. Више пута и на више места. Колико је био квалитетан и потребан ‘информативни разговор’ са мном, кад су могли да се обавесте гуглањем? Што мислим и да су радили док сам ја чекао у колима“, оцењује Симић.

Додаје да му је деловало да је појављивањем на граници више он изненадио њих, него што су они њега.

„Посебно комично је било што су разговор почели Кристијаном Шмитом и мојим односима према тој естрадној појави, јер је то тема моје последње колумне. Лично за мене представља озбиљно ментално ишчашење, ако мислите да можете лишавати слободе туђег грађанина, да би га испитивали ствари о његовом професионалном и личном животу“, сматра наш саговорник, наводи РТ Балкан.

Каже да је било „посебно надреално“ када су га питали где му је службовао отац док је био официр Југословенске Народне Армије, да ли је ожењен, да ли има контакте са обавештајним службама у Русији и Србији итд.

„Више пута су нагласили да разговор воде ‘да би утврдили како сам ја дошао у прилику да разговарам са њиховим држављанином’, односно због ‘мојих ставова и деловања’. Посебно је забавно било њихово инсистирање да они ‘бране европске вредности’. Питао сам их да ли се у мом послу те вредности највише огледају у томе што су одмах по почетку рата буквално забрањени сви руски медији на Западу, уз блокирање апликације Телеграм. На то ми нису могли дати смислен одговор, али су ми уручили решење о забрани уласка у земљу“, наводи Симић.

Истиче да су га на многим местима испитивали о новинарском извештавању из Донбаса, али никада у полицији. Каже да су и колеге које раде за медијске куће из Хрватске или Федерације БиХ похвалиле његов рад у професионалном смислу – „наравно не јавно, већ у приватним разговорима“.

„Генерално, још нисам наишао на некога, осим оних који су плаћени да се баве антируском пропагандом, ко ми је рекао нешто негативно за мој рад од фебруара 2022. године до данас“, наводи наш саговорник.

ПРАКСА ЈЕ ДА СЕ СРПСКИ НОВИНАРИ ПОСМАТРАЈУ КАО ПОТРОШНА РОБА
Што се тиче реакција на оно што је доживео на граничном прелазу, сматра да су појединачни јавни иступи и лични позиви колега довољни.

„Огласили су се председник Републике Српске и српски члан Председништва БиХ, чиме морам признати да сам изненађен. Нисам, са друге стране, изненађен многим позивима колега, а стигао је и очекиван телефонски позив из Удружења новинара Србије. Реаговало је, очекивано такође, Удружење новинара Црне Горе“, каже Симић.

Према његовим речима, проблем је што се преко 90 одсто јавне сцене, посебно у Републици Српској, састоји од „људи који су изравно финансирани од влада САД, ЕУ и земаља НАТО, а који покушавају себе представити као независне новинаре, што они по дефиницији нису“. Такви се, додаје, „преко масно плаћених кампања покушавају јавности наметнути као савест не само новинарске, него и шире заједнице. По правилу, њихове реакције у оваквим случајевима изостају“.

„Пракса је да се српски новинари, поготово они које не плаћају САД, ЕУ или НАТО, посматрају као потрошна роба и њих се може етикетирати, вређати, омаловажавати, пребијати и по потреби убијати. Најбољи доказ томе је да су, након очекиване шутње, ти исти ‘новинари’ и ‘медији’ претрпели и заболела их је оправдана прозивка јавности у којој се види њихова једностраност, односно да не бране принцип, већ своје донаторе. Данас су објавили вест о томе, али на начин да се укључују у хајку против мене и настављају посао хрватских полицајаца. Јер су они, у суштини, на истом задатку. Као што је рекао старац Вукашин из Клепаца, они само раде свој посао“, закључује Симић, за РТ Балкан.