Мелиха Хрустанбеговић Правдић, добитник “Златног микрофона”: Новинар мора да дипломира, без тога нема поетике новинарства

После четири деценије дуге новинарске каријере, новинарка Радио Београда 2 Мелиха Хрустанбеговић Правдић добила је признање „Златни микрофон“ које Радио Београд додељује новинарима за дугогодишњи рад, стваралаштво, допринос квалитету и слушаности програма.

Правдић се професионалним новинарством бави од 1984. године. Почела је као новинарка листа „Борба“, а на Радио Београду 2 ради од 1992. године. Мелиха Правдић је годинама водила емисије „Клуб 2“, „Културни кругови“, „Форум“, „На првој страни“ , а тренутно уређује емисију „Спорови у култури“ и „Клуб 2“.

Готово читав радни век је члан УНС-а, а тиме се, како каже, поноси, јер воли иниституције које имају „печену циглу“, односно, дугу традицију.

Са Мелихом Правдић разговарали смо о награди, чланству у УНС-у, каријери, интервјуима које је досад радила и осталим професионалним подухватима.

У ком тренутку у каријери сте помислили: „Сада је право време да Златни микрофон доспе у моје руке“?

Мелиха Правдић: Бићу искрена, мислила сам да је требало мало раније да добијем ову награду, у моменту када сам са емисијом „Спорови у култури“ достигла врх. Међутим, никада није касно. Велика ми је част и задовољство што сам са 64 године добила можда најпрестижније новинарско признање у Србији. Кад бисте погледали списак добитника, било би јасно зашто је то тако.

Шта је пресудило да заволите новинарство и да од њега не одустанете више од четири деценије?

Мелиха Правдић: Дипломирала сам на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу књижевност и теорију књижевности, али сам одувек хтела да будем новинар. Још као дете у четвртом разреду основне школе добила сам признање новинарске секције и за мене је то била велика награда. Деца су одушевљено трчала за мном и викала „Госпођа новинарка, госпођа новинарка“.

То ме и данас прати. И сада сам као дете осетила срећу због награде јер долази од људи са којима радим. Најтеже је добити поверење људи са којима радите.

Ви и данас поносно чувате титулу „Госпођа новинарка“, док су многи, упркос љубави према новинарству, принуђени беже од ове професије. Због чега?

Мелиха Правдић: Мени су тај опис дали када сам имала 10 година. Да бисте постали „госпођа“ или „господин“ у новинарству, треба да имате неки основ у образовању. Морате дипломирати, стећи сјајно знање из области којима намеравате као новинар да се бавите. Као новинар морате овладати теоријским знањима, али и начином мишљења. Морате да се усредсредите на проблем и да од суштине кренете ка периферији. То је поетика новинарства, а мало је новинара који размишљају о томе. Научили су оних пет питања, али то није довољно. Многи људи нису савладали основе.

У време док сам стасавала у новинарству, сматрала сам да је погрешно што пишем у Београдској рубрици, а не у рубрици култура. Сада мислим да није тако. Добро је што сам кренула од рубрике која није књижевност ни методика. Морате овладати техником новинарства, да знате да поређате чињенице по важности и да научите да с краја можете да сечете вест а да у почетној реченици остане све.

У „Борби“ смо заједно са слагачима текстове пре поноћи обрађивали и скраћивали. То је било добро за људе који су најпре кренули писаним новинарством, да би схватили суштину заната. После су мене, као врло талентовану новинарку, ангажовале колеге са рубрике Култура. Од тад до сад бавим се проблемским питањима у култури. То је најзахтевнији део новинарства – бавити се проблемским питањима у било којој области.

И сами сте се осврнули на почетке у „Борби“ и чињеницу да сте кренули да се бавите новинарством као новинарка у штампи. Шта је преовладало да пређете на радио и ту останете 31 годину?

Мелиха Правдић: Када је колега који је водио конферансу на додели златног микрофона рекао да сам већ 31 годину у Радио Београду, многи су се изненадили. Изненадила сам се и ја јер нисам бројала године и нисам оптерећена њима. Битно колико човек, било да је на радију или у штампи, може себе да осети у овом времену и са колико енергије може да делује. Важно ми је било да док радим имам детиње осећање у себи. Не инфантилно, већ детиње. То осећање ме је увек пратило док сам радила на радију. Човек треба да тежи томе да осети задовољство због тога што се у нечему доказао.

Ви сте се доказали у интервјуима, судећи по емисијама „Спорови у култури“ и „Клуб 2“. Са ким Вам је разговор био најзанимљивији?

Мелиха Правдић: Било је много најдражих интервјуа, али издвојила бих интервју са Игором Мандићем. Када је после свих оних немилих догађаја дошао у Београд, за мене је то било нестварно. Није много новинара интервјуисало Мандића тада. Програм на коме сам радила увек је био отворен за звучна имена и са њима сам се договорила да покушам да придобијем Игора да нам да интервју. Он не само да је хтео да говори, већ је био, рекла бих, жељан таквог наступа, и то баш на Радио Београду. Ми смо урадили документарну емисију „Говори да бих те видео“.

Иако сам после тога поново разговарала са њим, овај интервју ми је био најдражи. Први сусрет са Игором Мандићем запамтићу и по томе што смо интервју радили у посластичарници Хотела Москва. Тада је он одабрао место у углу посластичарнице и рекао: „Овде ћемо сести, јер смо довољно заштићени, а и други нас виде“. Желео је да буде виђен. Поред тог, драг ми је и разговор са Браном Петровићем, Стеваном Раичковићем и многим људима који су класици наше књижевности.

Сви разговори које сте навели били су емитовани на Радио Београду 2. Међутим, разговор са професором Харвардског универзитета Владом Петрићем никад није угледао светлост дана на радио-таласима, јер је преточен у књигу „До следећег ултиматума“. Како је дошло до идеје да ова књига буде објављена?

Мелиха Правдић: Кренули смо с намером да он буде гост у емисији на Радио Београду 2, али разговор никада нисмо снимили јер сам обезбедила два термина, а он је тражио десет. Ми смо претходно у писаној форми урадили разговор јер сам му ја послала питања, а он одговоре. Требало је у емисији то да прочитамо, али, нажалост, нисам могла да одговорим његовом захтеву и обезбедим десет термина. Ипак, текст који је он претходно ауторизовао, постојао је у писаној форми.

Кроз неконвенционалан разговор, испричала сам ово директору РТС издаваштва и навела да ти списи имају 120 страна. Они су то прочитали и били су одушевљени текстом. Сагласност за објављивање интервјуа у књизи добили смо и од огранка Фондације Кино правда који носи име Владе Петрића.

Петрић је у том интервјуу први пут одступио од свог правила и није хтео да говори о уметности. Зато се књига и зове „До следећег ултиматума“ јер ми је поставио ултиматум да не смем да поменем уметност ни на који начин. Највише је у интервјуу говорио о својим религијским виђењима. Био је необичан човек и увек је настојао да буде другачији.

Истакли сте једном приликом да Вам је потврда за успех у каријери било учлањење у Удружење новинара Србије (УНС). Због чега је то тако?

Мелиха Правдић: Сматрам да је учлањењем у УНС доказан мој професионализам јер је заседала комисија и на основу мојих текстова објављених у „Борби“ и осталих достигнућа одлучила да од 1987. године постанем члан. Нисам напустила своје удружење ни када су многи то чинили и то је оно чиме се поносим. Остала сам при свом удружењу и увек сам осећала да је оно моје.

Волим удружења и универзитете са „печеном циглом“, са традицијом. Ово удружење је управо то. Волим нешто што је издржало све промене, све друштвене мене, а опет је сачувало институционалност која улива поверење.

извор: унс