Свјетски дан радија

Пише: Лидија Глишић

Својеврстан омаж таквом радију уз који је одрастао, посвијетио је Вуди Ален носталгичним и аутобиографским филмом “Дани радија”. Атмосферу Њујорка прве половине 20. вијека дочарава и џез музика коју је Ален користио, а која је популарност стицала управо захваљујући радију.

Свеприсутност радија, непретенциозност и незахтјевност због којих га слушамо било гдје и било када, персоналност и блискост које остварује гласом, звуком и тишином, стварају посебну врсту повјерења и присности са слушаоцима.

Моји “дани радија” сежу у рана јутра дјетињства, када ме је отац будио звиждућући неку мелодију са таласа радија који би укључивао чим отвори очи. Док се кућом ширио благи мирис његове колоњске воде послије бријања, на радију је већ почињала емисија за дјецу која нас је испраћала у школу. Тог јутарњег осјећаја спокоја такође се сјећам присјећајући се радија, оног осјећаја да нас пред неизвјесношћу новог дана само устаљена породична рутина може осоколити.

У тинејџерским данима незаобилазна је била музичка емисија која се емитовала пријеподне, па смо могли да је слушамо само ако бисмо у школу ишли у поподневну смјену. Не желећи да пропустимо ништа, све детаље емисије препричавали су нам другови из супротне смјене који су је слушали. Осамдесетих година прошлог вијека, радијски програм из отворених аутомобила разлијегао се двориштима, а “радијска заједница” обухватала је и комшилук.

Десетак година касније и сама сам постала дио невидљивих људи из радија који су за мене, уз добро познате гласове, први пут добили и лице. Новинарски посао започела сам управо у том радију свог дјетињства, у редакцији која је, натопљена дуванским димом, мирисала на кувану кафу и брујала од гласова и писаћих машина. Зато сам вољела јутарња дежурства, када бих прва ушла у тишину редакције, у застакљену кабину са чије ме друге стране стакла чекао неиспавани колега тонац. Оног часа када би се упалила лампица “у програму” и он климнуо главом, нови дан за мене и слушаоце могао је да почне. Тада сам завољела све чари невидљивости и интимности радија које су се касније изгубиле радом на телевизији, али сам управо на радију научила да уз ријеч и звук користим и тишину.

Попут књижевности, радио може да створи богатство слика у слушаочевој машти. Јер ни сликовитост књиге није на њеним страницама, већ у нашој посвећености и способности да дочарамо визуелне представе створене од ријечи и тишине.

Неки су тврдили да је интернет “гробар” радија, други да радио захваљујући интернету доживљава своју ренесансу. Истина је да је захваљујући интернету данас могуће емитовање радијског програма из било које тачке на свијету. Радио је такође стекао неке нове особине које раније није имао: постао је мултимедијалан, могуће га је слушати одложено, на захтјев, корисник сам одређује редослијед текста, музике и других садржаја. Истовремено, насљедник старог радија изгубио је неке од одлика свог претходника, попут линеарности и симултаности.

У некој врсти технолошке еволуције радија, интернет је омогућио да емитовање аудио програма добије и слику, често и текст, а развој дигиталних медија поставио је још један захтјев: да све буде у реалном времену, уживо.

Сва ова подсјећања нам говоре да је радио од свог настанка показао велику прилагодљивост технолошким, друштвеним и културолошким промјенама, коју ће, без сумње, задржати и пред новим изазовима.

Ја сам остала вјерни слушалац радија, не пропуштајући своју нову омиљену музичку емисију која се сада емитује путем интернета и носи назив потпуно у складу са данашњом причом – “Гистро ФМ” (како пише у опису емисије – тхе наме оф тхе схоw ин сланг меанс “кинд оф радио статион”).

Радио још “не путује у рај”, како је пјевао Јура Стублић, и очигледно ће и у времену које слиједи имати шта да каже – ријечју, звуком и тишином.

извор: ртцг