Новинарство учи о истини у времену великих лажи

Одлазак са овог свијета у времену лажи и окрутности, моја посљедња порука је једноставна: не одустајте од истине – написао је у опроштајном тексту Карлос Ернандез де Мигел, шпански новинар и писац који је преминуо 3. фебруара ове године.

Драги читаоци, први пут откако сам постао новинар, морам вам рећи да бих волио да не читате оно што сам написао. Јер ако ово читате, то значи да више нијесам на овом свијету – нити на било којем другом. Умро сам. С**ње, тешко је ово написати, али тако је како је. Умро сам и не желим да одем, а да се не опростим и не подијелим неколико посљедњих мисли.

Био сам веома срећан човјек. Имао сам срећу да се родим у европској земљи која је, иако још под јармом Франковог режима, убрзо након тога почела да напредује економски, друштвено и политички. Срећа, и само срећа, учинила је да моја судбина буде бескрајно лакша од судбине стотина милиона дјеце рођене у дјеловима свијета разореним глађу, сиромаштвом и ратом.

Чак и у овом тешком тренутку кроз који пролазим, не мислим да имам право да се жалим или да кукам над својом судбином. Како могу да глумим жртву знајући за ове историјске неједнакости и неправде? Како могу да оплакујем своју судбину док гледамо шта се и данас дешава у Африци, Авганистану, Украјини, Јемену, Ирану или Палестини? Не могу то са сигурношћу знати, али замишљам да ће моја посљедња мисао – посљедња слика која ће ми проћи кроз главу прије него што се угасим – бити дјеца масакрирана у Гази и преживјели Палестинци који се суочавају са страшном будућношћу. Оно што знам јесте да ћу овај свијет напустити не схватајући зашто је међународна заједница одлучила да остане нијема док је Израел, пред очима цијелог свијета, уживо, из минута у минут, масакр по масакр, спроводио геноцид.

Срећа, и само срећа, учинила је да моја судбина буде бескрајно лакша од судбине стотина милиона дјеце рођене у дјеловима свијета разореним глађу, сиромаштвом и ратом.

Одлучио сам да постанем новинар јер сам искрено вјеровао да, извјештавајући ригорозно и поштено, можемо учинити овај свијет бољим. И даље вјерујем у то. Знам да сам у својој професионалној каријери правио грешке, трпио ствари (надам се да их је било мало) које је требало да одбијем, и да нипошто нијесам био савршен новинар. Упркос свему томе, могу да се осврнем и оно што видим не узнемирава ме. Могу рећи да никада, али баш никада, нијесам лагао, манипулисао или скривао информације.

У свим својим извјештајима, било да су настајали у Мадриду, Билбау, Севиљи, Кабулу, Јерусалиму или Багдаду, трудио сам се да позивам моћнике на одговорност, да испричам оно што се дешавало и да дам глас онима који га нијесу имали. Глас жртвама; критику починиоцима. Без неутралности. Без двосмислености. И зато сам посебно поносан што нијесам догурао онолико високо колико сам могао. Чак сам и добио отказ јер сам покушавао да останем вјеран својим принципима.

Од искусних колега научио сам оно што сматрам да су два основна принципа новинарства. Први је да објективност није исто што и неутралност. Ако постоји агресор и жртва, лажов и поштен човјек, корумпирана особа и часна особа, ваш задатак је да то јасно и снажно опишете. Мука ми је од оних који вјерују да бити новинар значи преносити верзије обје стране, непосредно, без провјере њихове истинитости, нарочито – и то је најгоре и пречесто – када знате да једна страна не говори истину.

Други принцип је да, да бисте били добар новинар, морате бити добар човјек.

Увијек додајем и трећи. Новинарство није само још једно занимање. Право друштва да буде добро информисано почива на нашем раду. Слобода, једнакост и демократија зависе од нашег рада – иако не искључиво. Зато не постоје оправдања за лагање или прикривање информација. Ако то радимо, треба да сносимо професионалну, па чак и кривичну одговорност.

Имао сам срећу да политику доживим и изнутра и споља. Ако сам нешто научио, то је да не, нијесу сви политичари исти. Постоје мушкарци и жене који искрено вјерују да им је мисија да унаприједе квалитет живота свих грађана, без обзира на то да ли су ти грађани гласали за њих.

Наравно, постоје и други политичари – нажалост, превише њих – које покрећу корупција и неутажива жеђ за моћи. Против њих се морамо борити, морамо мијењати безброј ствари и унапређивати цио систем, али то морамо чинити из саме политике. Морамо, јер је у животу све политика или је политиком условљено. Зато се чувајмо оних који нападају политику, политичке партије, синдикате и демократију. Алтернатива демократији је диктатура, ма каквим је привлачним еуфемизмима неки називали. Алтернатива политичким партијама и синдикатима је једнопартијски систем и државни синдикат. Има много – заиста много – простора за напредак, али пут није онај који нам показује глобална крајња десница.

Чувајмо се оних који нападају политику, политичке партије, синдикате и демократију. Алтернатива демократији је диктатура, ма каквим је привлачним еуфемизмима неки називали.

Имао сам срећу да посљедњу фазу свог професионалног живота посветим истраживању и ширењу знања о новијој историји Шпаније. Сусрети са преживјелима из нацистичких и франкистичких концентрационих логора, као и са њиховим породицама, били су један од највећих дарова које ми је живот дао. Жртве нацизма и других диктатура никада нијесу престале да понављају да фашизам није мртав, да и даље вреба, чекајући тренутак да се поново појави. Зато је било, јесте и увијек ће бити важно познавати историју. Гледање уназад најбољи је начин да се суочимо са садашњошћу, да не понављамо грешке и да будемо спремни на будуће пријетње. Поглед уназад показује да слобода, живот и демократија никада нијесу загарантовани и да се за њих морамо борити сваког дана.

Сада ћу завршити. Једна млада, веома вољена особа, свјесна да њен крај може доћи у сваком тренутку, рекла ми је: „Живот је привилегија.“ Тада нијесам знао да цијеним те ријечи. Али, драги читаоче: уживај у животу, буди срећан, цијени оно што је заиста важно, бјежи од токсичности и покажи емпатију… много емпатије.

Волио бих да овај текст завршим ријечима да ћу се поново срести са свим пријатељима и члановима породице које сам изгубио током година. Волио бих то да кажем, али не вјерујем ни у једног бога. Док пишем ове посљедње редове, свјестан сам да ме чека само једно – постепено гашење у мрак. Гашење у мрак које, парадоксално, даје смисао нашем постојању.

Желим вам све најбоље и надам се да ћете уживати у животу јер, да, живот је огромна привилегија.

———————————–

Овај текст је уређена верзија постхумне колумне коју је написао шпански новинар и писац Карлос Ернандез де Мигел, а која је првобитно објављена на порталу елДиарио.ес. Ернандез, који је имао 56 година, извјештавао је из сукоба на Косову, у Палестини, Авганистану и Ираку. Такође је радио као савјетник за политичке комуникације, а посљедњих година бавио се истраживањем аспеката Франкове диктатуре и сарађивао са елДиарио.ес. Његове књиге укључују Тхе Ласт Спаниардс оф Маутхаусен и Францо’с Цонцентратион Цампс: Субјугатион, Тортуре анд Деатх бехинд тхе Wире Фенцес.