Израелски медији у служби војске

Ко год је мислио да су израелски медији дотакли дно, нека погледа нову праксу: репортер који показује прозор погођен пројектилом и водитељ који прекида емисију због извјештаја из локалне продавнице оштећене у нападу, смјеста додају да је то одобрио војни цензор. Нико не захтијева од њих да то кажу. То не налаже закон нити захтијевају војни цензори. Па ипак медији волонтирају изјаве типа: ми смо добри, најбољи ученици у разреду који никада не излазе без дозволе.

Срамотне улизице, било да је то Јонит Леви са Канала 12 или локални извјештачи о страдалима од иранских бомби у граду Петах Тиква. Сви се додворавају војсци. Умјесто да се боре против цензуре (да, чак и у ратно вријеме) постали су њени највернији следбеници. Ставили су се у службу портпарола Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и њиховог војног цензора. Са њима борба за слободу медија губи сваки смисао, јер они сами у њу не вјерују. Чињеница је да им нико није наредио да крију шта се заиста дешавало у Појасу Газе двије и по године. Нико им није наредио да буду послушни.

“Да ли ме волиш ИДФ?”, пита сваки војни дописник. “Да ли сам добар дечко? Добар војник? Јел’ да да нисам ништа открио? Јел’ да да не говорим с пуним устима?” Наши новинари као да имају егзистенцијалну потребу да буду у добрим односима са државним властима и природним непријатељем слободе изражавања: војним цензором. Та потреба да се живи у сјенци државних интереса, као иза маме и тате кад смо били мали, та жеља да се буде потапшан по глави јер смо били добри, потиче из потребе да нас цензура ослободи одговорности за одлуке о томе шта треба објавити а шта не.

Леви

За већину израелских новинара медији су у служби националне безбједности, јер сви смо ми војници. Многи новинари вјерују да је њихов посао да штите углед Израела.

“Ми смо прије свега Израелци, а тек онда новинари”, каже неуки новинар који нема појма о својој улози у демократији. Граница између новинарства и пропаганде овд‌је је одавно укинута. Улагивање држави није усмјерено само на режим већ и на јавност: Не брините, нећемо вам рећи превише. Ми смо одговорне патриоте и нећемо вам одузимати миран сан (са вијешћу да је ИДФ до сада убио хиљаду беба у Гази), нити ћемо икада угрозити “националну безбједност”, шта год то значило. Новинарство је у Израелу аспект државне безбједности.

Није увијек било тако. Некада је цензура била драконска, али су се новинари храбро одупирали. Када је државни цензор одлучио да блокира информације у часопису Хаолам Хазех, главни уредник Ури Авнери је у знак протеста објавио празну страницу, што је само по себи било кршење цензуре. Такав гест је данас тешко замислити. Када је Алекс Левак фотографисао терористе из аутобуса на међуградској линији 300 прије него што их је убила служба безбједности Шин Бет, дневни лист Хадасхот се изборио да објави ту слику. То се данас не би догодило. Слика терориста прије њихове егзекуције данас не би прошла уредничку аутоцензуру, а и читаоци би се побунили због превелике непријатности. Ко би се данас борио да објави доказ о погубљењу Палестинаца? Ко уопште жели да зна?

То је зачарани круг из ког нема излаза јер су сви у њему срећни и задовољни. Највећа опасност која вреба у медијима је самоцензура, хиљаду пута разорнија од државне цензуре, јер јој се нико не одупире. Поносни на своју послушност, медији падају све ниже. Нема разлога за страх од министра комуникација Шлома Кархија; имамо Канал 12 да обави његов посао.

peščanik.net

(Аутор је израелски новинар и писац)