Новинарство на апаратима

Аутор: Тихомир Бурзановић

Актуелно телевизијско новинарство у Црној Гори све више поприма обрисе затвореног система у којем циркулишу исти актери, исти наративи и исте „дозвољене“ истине.

Умјесто динамичног простора сучељавања идеја, добијамо сцену на којој је исход дебате често познат и прије него што је и почела. Телевизијске емисије, посебно оне тематске, претварају се у ритуале потврђивања већ успостављених ставова, гдје публика има улогу пасивног посматрача, а не активног учесника у јавном животу.

У таквом амбијенту све гласније одјекује једна наизглед радикална, али не и неоснована теза: да би нестанак или дубока трансформација садашњих безбједносних структура довела до темељног преобликовања медијске сцене — можда чак и до нестанка оваквог типа телевизијског новинарства. Ова тврдња не почива само на спекулацијама, већ на перцепцији да дио новинара не дјелује у потпуној професионалној аутономији, већ у сложеном односу са центрима моћи који утичу на избор тема, саговорника и интерпретацију догађаја.

Истраживачко новинарство, које би требало да буде врхунац професионалне храбрости и независности, често се користи као форма без суштине.

Под плаштом „истраживања“ пласирају се селективне информације које више служе као средство притиска или дискредитације, него као допринос истини. Тако се гради привид борбе за јавни интерес, док се у стварности одржавају постојећи односи моћи.

Посебно осјетљиво питање представљају неразријешени напади на новинаре, укључујући и најпознатије случајеве који годинама остају без коначног епилога.

Упркос постојању институционалних механизама и комисија, резултати су ограничени, а повјерење јавности све мање. Парадоксално, у тим процесима учествују и представници медија који истовремено наступају као коментатори и аналитичари, што отвара питање сукоба улога и могућег утицаја на ток истрага — било директно или кроз креирање јавног притиска.

Још један феномен који заслужује пажњу јесте готово монополски положај уског круга новинарских имена која се редовно појављују као гости у емисијама о кључним друштвеним темама.

Та имена, често повезана са одређеним редакцијама и идеолошким матрицама, постају неформални арбитри јавног мњења. Умјесто плурализма, добијамо симулацију разноликости, гдје се различити ставови своде на нијансе унутар истог оквира.

Оваква пракса није случајна. Она указује на постојање неформалних мрежа повјерења и утицаја, у којима се „проверени“ актери позивају да тумаче стварност на начин који је прихватљив одређеним центрима моћи. То не мора нужно значити директну контролу, али свакако говори о степену усклађености интереса који превазилази оквире класичног новинарства.

Додатно забрињава тенденција код појединих новинара да сопствену позицију представљају као стално угрожену. Безбједност новинара јесте озбиљно питање и не смије се релативизовати, али када се аргументи о угрожености заснивају на нејасним, недоказивим или чак бизарним тврдњама, онда се губи кредибилитет. У неким случајевима, та реторика прелази у сферу сензационализма, гдје се лична промоција маскира као борба за слободу медија.

Таква инфлација „угрожености“ има двоструки ефекат: с једне стране, замара јавност и ствара скепсу према стварним пријетњама, а с друге стране, релативизује озбиљне случајеве у којима су новинари заиста били мета насиља. Када се све проглашава опасношћу, онда ништа више није довољно озбиљно да изазове истинску реакцију.

Уколико се вратимо на почетну тезу — да је дио медијске сцене у симбиози са безбједносним структурама — онда се намеће логично питање: шта се дешава када та симбиоза престане? Да ли ће медији изгубити ослонац и утицај, или ће коначно добити прилику да се реформишу и изграде на темељима истинске независности?

Могући одговори нису једноставни. Историја показује да медији често не нестају са промјеном политичких или институционалних околности, већ се прилагођавају новим центрима моћи. Међутим, уколико је зависност била дубока и структурна, тај процес прилагођавања може бити болан и неизвјестан.

Зато је суштинско питање не само шта ће се десити са институцијама, већ и шта ће се десити са новинарима као појединцима. Да ли ће бити спремни да напусте улогу посредника и постану истински истраживачи? Да ли ће одбити да буду дио затворених кругова и отворити простор за нове гласове? Или ће, као и много пута до сада, једноставно пронаћи нове „невидљиве руке“ које ће обликовати њихов рад?

Одговор на ова питања одредиће будућност не само медија, већ и демократског капацитета црногорског друштва. Јер без слободних и независних медија, свака прича о демократији остаје недовршена.

На крају, остаје једна једноставна, али суштинска дилема: да ли је новинарство у Црној Гори спремно да преживи без сенки које су га до сада пратиле — или ће, заједно са њима, нестати и његов садашњи облик? Одговор неће доћи из студија, већ из спремности да се прекине са удобним и уђе у неизвјесно, али неопходно — простор истинске слободе.