УНЦГ, Тихомир Бурзановић: Самоцензура лојалности

Пише Тихомир Бурзановић

У демократским друштвима медији би требало да буду коректив власти, простор критичког мишљења и институција која јавности пружа поуздане информације. Међутим, у политички поларизованим срединама све чешће се поставља питање да ли новинари заиста пишу оно што мисле и знају, или оно што од њих очекују политички центри моћи којима су њихови медији ближи.

То питање није усмјерено против појединаца. Оно представља један од највећих изазова савременог новинарства. Јер данас проблем више није само у директној цензури, већ у много суптилнијем процесу у којем политика не забрањује новинарима шта смију да кажу, већ одређује шта је пожељно да кажу.

Професионално новинарство почива на принципу уређивачке и ауторске независности. Новинар треба да служи јавности, а не политичкој партији. Уредник треба да води рачуна о професионалним стандардима, а не о интересима страначких структура. Медиј би требало да буде мјесто сучељавања аргумената, а не инструмент за промоцију унапријед дефинисаних политичких порука.

Међутим, стварност је често другачија.

У многим друштвима медији су временом постали дио ширих политичких екосистема. Поједини медији се препознају као блиски једној политичкој опцији, док се други сврставају уз њене противнике. Формално, они и даље задржавају новинарску форму: имају редакције, уреднике, колумнисте и аналитичаре. Али суштински, често функционишу као продужене комуникационе платформе одређених политичких интереса.

Проблем настаје када политичка блискост постепено прерасте у политичку зависност.

У таквом амбијенту новинар више не пише искључиво за читаоца. Он почиње да пише и за политичке актере који очекују лојалност. Уредник више не размишља само о професионалним стандардима него и о политичким посљедицама објављеног текста. Власници медија процјењују како ће одређени садржај утицати на односе са политичким партнерима, док политичке структуре све више очекују да медиј буде дио шире стратегије политичке борбе.

Тако настаје феномен који се може назвати „самоцензура лојалности“. Нико не мора директно да нареди шта треба написати. Новинар временом почиње сам да препознаје шта се од њега очекује. Он зна које теме треба нагласити, које ублажити, а које потпуно игнорисати. Зна ко су пожељни, а ко непожељни саговорници. Зна које критике пролазе без проблема, а које могу изазвати незадовољство политичких савезника.

На тај начин новинарство не нестаје преко ноћи. Оно постепено мијења своју суштину.

Посебно је занимљиво што тај процес често погађа и најталентованије новинаре. Професионално знање, добар стил писања, аналитичке способности и медијско искуство остају присутни. Текстови могу бити одлично написани, аргументовани и реторички снажни. Али кључно питање више није квалитет текста, већ степен његове независности.

Добар текст није нужно и слободан текст.

Управо ту лежи једна од највећих заблуда савременог медијског простора. Јавност често претпоставља да професионални квалитет аутоматски значи и независност аутора. Међутим, историја медија показује да врхунски новинари могу бити дио снажних пропагандних система једнако као што просјечни новинари могу радити потпуно независно.

Пропаганда није нужно лоше написан текст. Напротив. Најефикаснија пропаганда најчешће је интелигентна, увјерљива и професионално упакована. Њена снага није у агресивности већ у способности да политички интерес представи као објективну истину.

Због тога је питање транспарентности постало једно од најважнијих питања модерног новинарства. Грађани имају право да знају какви односи постоје између медија, политичких структура, финансијера и уредничких политика. Без те транспарентности немогуће је правилно тумачити информације које се пласирају у јавни простор.

Додатни проблем представља чињеница да публика све теже прави разлику између новинарства, политичког активизма и политичког маркетинга. Граница која је некада била релативно јасна данас је често замагљена. Медији користе језик новинарства, политички актери користе медијске методе, а пропагандне поруке добијају форму аналитичких текстова и коментара.

Посљедица је постепени пад повјерења у цијелу професију. Када грађани почну да вјерују да сваки медиј има свог политичког покровитеља, а сваки новинар свог политичког заштитника, тада се губи основна функција медија као јавног сервиса друштва. Информација престаје да буде средство информисања и постаје оружје политичког надметања.

Зато кључно питање није да ли неки новинар подржава одређену политичку идеју. То је његово право. Кључно питање је да ли његова професионална улога остаје изнад политичке лојалности. Оног тренутка када политички интерес почне да диктира шта ће бити написано, шта ће бити прећутано и како ће стварност бити представљена, новинарство престаје да буде независна професија и постаје дио политичког механизма.

А када се то догоди, више није важно ко је аутор текста. Важно је само ко је аутор поруке.