Да ли новинар смије да има политички став: Гдје престаје лични став новинара, а почиње политичко сврставање?

Разговарало се о томе како јавно изношење политичких ставова новинара утиче на поверење публике у њихов рад и медије за које раде, као и о изражавању политичких мишљења на приватним налозима на друштвеним мрежама. Једна од тема била је и потреба за израдом интерних редакцијских смерница које би уредиле ова питања.

„Важно је да направимо разлику између личног коментара, односно става, и навијања или отвореног заговарања за неку политичку опцију“, рекла је Милошевић.

Истакла је да кључно питање није да ли новинар сме да има политичка уверења, већ шта се догађа када она постану јавно видљива и почну да утичу на његов професионални рад или створе сумњу публике у његову непристрасност.

Милошевић је нагласила да се од новинара очекује да проверава чињенице, разговара са свим релевантним актерима, јасно одваја чињенице од коментара и не дозвољава да лични став утиче на избор и обраду информација.

„Не би требало да очекујемо од новинара да нема политичко уверење, већ да уме да их стави по страни када ради свој посао“, навела је.

Ипак, додала је да треба размотрити и како публика види његов рад, посебно зато што друштвене мреже замагљују границу између приватног и професионалног идентитета новинара. Указала је и на значај интерних редакцијских правила о јавном изражавању политичких ставова.

Како редакције раздвајају новинарство и активизам

На питање Гордане Новаковић, генералне секретарке Савета за штампу, да ли редакције имају правила о јавном изражавању политичких ставова, уредник Зоомера Немања Мариновић рекао је да је тај омладински медиј усвојио интерни правилник након почетка студентских протеста.

Како је навео, посебан изазов представљало је то што су поједини млади новинари и дописници већ били укључени у студентски покрет.

„То смо решили на тај начин да нама стално ангажовани новинари у редакцији нису смели да буду део пленума или радних група или било којих других студентских органа током протестних блокада“, објаснио је Мариновић, додајући да ни сада не могу да буду ангажовани у студентском покрету.

Сараднике из мањих средина који учествују у покрету редакција третира као изворе информација.

„Они могу да снимају протесте и да нам то шаљу. Онда ми то касније новинарски обрађујемо, а сами новинари морају да буду људи који нису директно ангажовани у покрету“, рекао је.

Он је рекао да се правила односе и на друштвене мреже, на којима новинари не могу да објављују за кога ће гласати, нити да јавно подржавају одређену изборну опцију.

Уредник портала Машина Марко Милетић навео је да је тај медиј настао из активистичког покрета и цивилног сектора, али да је редакција временом успоставила јаснију границу између новинарског рада и активизма.

„За нас на почетку није било дилеме око повезаности нашег рада као медија и тога да смо део неких активистичких група. Ми смо временом долазили до тога да правимо неке дистинкције, тако да смо дошли до тога да имамо наша интерна правила“, рекао је Милетић.

Према тим правилима, новинари не могу да буду чланови политичких партија нити активни учесници протеста, а на друштвеним мрежама не смеју да подржавају изборне листе. На догађајима које прате морају да буду јасно означени као новинари.

Учесници су разговарали и о разликама између друштвеног и политичког ангажмана. Док је део њих оценио да залагање новинара за решавање важних друштвених проблема може бити корисно и пожељно.

Новинар Никола Крстић указао је на то да ове области није могуће строго раздвојити. „Та друштвена питања су истовремено и политичка“, рекао је.

Оливера Милошевић подсетила је да и поступци који не представљају отворену подршку политичкој опцији могу бити протумачени као сврставање. Као пример навела је случај новинара Еуроњуза који су се противили одлуци уреднице да у име целе редакције објави саопштење којим се осуђују протести испред РТС-а. Указала је да је и такво противљење протумачено као политичко опредељивање.

Непристрасност у условима ограниченог приступа и притисака

У вези са питањем зашто је у садржају појединих медија једна страна видљивија упркос правилима о непристрасности, представници редакција говорили су о ограниченом приступу скуповима владајуће странке, ометању новинара и безбедносним ризицима. Милетић је навео да Машина не добија обавештења о тим догађајима и да новинарима често није дозвољено да им приступе.

„С обзиром на то да смо имали проблема са безбедношћу, ми процењујемо ситуацију да ли негде можемо и да ли треба отићи јер не желимо да будемо нападнути“, рекао је Милетић, додајући да редакција објављује саопштења која јој политичке партије достављају.

Немања Мариновић је указао и на разлику у ресурсима малих и великих медија, од које зависи колико догађаја могу да испрате.

Данило Ердељан из Блокаде инфо отворио је питање да ли сваки медиј треба да обезбеди политички плурализам у сопственом садржају или ту обавезу треба посматрати на нивоу целокупног медијског простора Србије. Указао је и на улогу јавног медијског сервиса у обезбеђивању плурализма.

Пропаганда као уређивачка политика

Крстић је проблематизовао појам неутралности, наводећи да редакције имају вредности и идејна начела која обликују њихов рад. Посебно је указао на положај медија у околностима у којима су изложени притисцима због критичког извештавања о власти.

„Ми сада нисмо више сигурни да ли медији могу да буду у потпуности неутрални, када једна страна, код које су сви могући ресурси дави медије и све оне који се усуде да о њима пишу критички“, рекао је Крстић.

Гордана Новаковић појаснила је да медији могу да имају различите уређивачке политике, али да оне не смеју да угрозе истинито представљање чињеница и њиховог контекста.

„Оног тренутка када уређивачка политика склизне у пропаганду, онда имамо другачију ситуацију“, надовезала се Оливера Милошевић.

Новинар Бојан Цвејић оценио је да Кодекс новинара и новинарки Србије пружа основу за поступање, посебно кроз одредбе о сукобу интереса, док појединости треба уредити унутар редакција.

„Постоји читаво поглавље о сукобу интереса и мислим да је то сасвим довољно на нивоу Кодекса, а после је на редакцијама да у својим интерним смерницама регулишу детаље“, рекао је.

Цвејић је нагласио и да би интерна правила требало да буду јавно доступна и да се редовно ажурирају. Оценио је да је проблем што многе редакције немају писане смернице, док их поједине које их имају не објављују.

„Мислим да публика има право да прочита којих се они то правила придржавају мимо Кодекса“, поручио је.

Друштвене мреже: Лични профил, последице по целу редакцију

Различита мишљења чула су се о томе колико објаве на личним налозима на друштвеним мрежама утичу на кредибилитет новинара и медија. Милица Вукомановић, новинарка Истиномера, оценила је да треба узети у обзир врсту новинарства којом се особа бави, као и чињеницу да се рад њене редакције заснива на проверљивим доказима.

„Ако већ причамо о овоме, морамо да одвојимо врсту новинарства којом се особа бави од ограничавања тог јавног наступа. Моја појава на протесту неће нужно угрозити мој текст зато што је мој текст поткрепљен доказима“, рекла је.

Додала је да не треба бити подједнако ригорозан према свим новинарима и да није иста ситуација када политички став изражава новинар који прати културу и онај који извештава о дневној политици.

Она је указала и на личну улогу друштвених мрежа.

„Колико год друштвене мреже биле део неког јавног простора, ипак је великом броју новинара то нека врста вентила и мислим да би то требало да се одвоји од медија као таквог“, навела је.

Милетић је, међутим, оценио да ни објаве намењене пријатељима нису потпуно приватне, јер могу да буду снимљене и даље дељене.

„Било какво изношење ставова на друштвеним мрежама јесте јавни наступ и учешће у некој врсти дискусије и оно се може пренети и на медиј у коме радите“, рекао је.

Додао је да такво повезивање не мора нужно да буде лоше, али да новинари треба да буду свесни како њихове ставове публика може пресликати на редакцију.

Мариновић је такође оценио да новинари на друштвеним мрежама шаљу поруке јавности и да такви наступи могу имати и позитивне и негативне последице по медиј.

Цвејић је направио разлику између разговора у уском кругу људи и објављивања на друштвеним мрежама. „Друштвене мреже представљају један масовни медиј и тај садржај може доћи до оних до којих ви нисте желели да виде тај ваш став“, рекао је.

Он је упозорио и на то да публика лични став једног новинара може приписати целој редакцији, чак и када тај став није видљив у њеном садржају.

„То доводи под сумњу ваш рад и рад целог медија“, навео је.

У дискусији је указано и на недовољну медијску писменост публике, која не разликује увек личне ставове новинара, ауторске коментаре и уређивачку политику.

Право на став и ризик од политичких притисака

У разговору је истакнуто и да политичке притиске и кажњавање новинара треба разликовати од одговорности за кршење професионалних правила.

Милошевић је указала и на положај новинара који не деле уређивачку политику медија у којем раде.

„Много је новинара који раде у медијима који имају потпуно другачију уређивачку политику од онога што новинар заправо мисли“, рекла је, наглашавајући да и те околности треба узети у обзир када се разговара о јавном изражавању ставова.

Из дебате су произашле следеће кључне поруке, без усвајања универзалног решења:

Лична уверења новинара не би смела да угрозе проверавање чињеница, непристрасно извештавање и јасно раздвајање чињеница од коментара.

Потребно је разликовати друштвени ангажман од политичке пропаганде. Залагање за људска права и осуда насиља разликују се од страначког ангажмана и позивања да се гласа за одређену политичку опцију.

Потребно је да редакције имају јасне и јавно доступне интерне смернице. Правила треба договарати са новинарима, уз уважавање врсте посла који обављају и могућег сукоба интереса.

Уређивачка политика не сме да угрози истинитост извештавања. Медији могу имати различите вредносне и идеолошке оријентације, али чињенице морају представљати тачно и у одговарајућем контексту.

Објаве новинара на друштвеним мрежама могу утицати на поверење у целу редакцију. Сагласност о границама таквог изражавања није постигнута, а отворено је остало и питање колико лични профили могу бити приватни.

Политичке притиске треба разликовати од одговорности за кршење Кодекса. Откази и санкције због критичког извештавања или праћења протеста сами по себи не доказују непрофесионално поступање новинара.

При процени заступљености политичких актера треба уважити услове рада медија. Ограничен приступ догађајима, безбедносни ризици и недостатак ресурса могу утицати на обим извештавања.

Потребно је унапређивати медијску писменост публике. Важно је да грађани разликују личне ставове новинара, ауторске коментаре, уређивачку политику и политичку пропаганду.

извор: унс