Првјенци журнализма у Црној Гори
ЛИСТОВИ ,, ЦРНОГОРАЦ” И ,,ГЛАС ЦРНОГОРЦА”
125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ
И у гори истину збори
(Народна мудрост и најсветије новинарско правило)
ШТАМПА, РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА 1871-1996.
Ово је преглед најзначајнијих листова, радио и телевизијских станица, који постоје или су постојали на тлу Црне Горе од 1871, односно од појаве "Црногорца" до данас. Период до 1945. дат је у прегледу (коришћени су углавном подаци др Ника Симова Мартиновића и Душана Вуксана), а гласила која су се јављала у послијератном периоду представљена су највећим дијелом понаособ. Одређене неуједначености у томе, као и евентуално неспомињање неких гласила, није воља приређивача, већ оних који су били дужни да му благовремено доставе ваљане податке...ОД "ЦРНОГОРЦА" ДО "ОМЛАДИНСКОГ ПОКРЕТА"
Кад новинари славе, онда је то празник народа. Тако је одкад је новинара и новина, јер, ваљда нико није толико везан и поистовјећен са судбином народа као новинари. Они су глас народа, његови гласноговорници и свјетионици у тмушама олујних времена — они су ти који дижу на ноге уморне и посустале, који спуштају на земљу прерано и превисоко узлетјеле; који буде уснулу савјест, храбре и соколе, жалосте и веселе. Њима припада част (или мука) да буду свједоци и први очевидци, судионици и саучесници, тужиоци и судије у времену у којему живе. Али, они носе и претешко бреме непрекидног живљења на бриду мача истине и под вјешалима суда народњег. У Црној Гори је то тако ево 125 година, од оног студеног 23. јануарског дана 1871. године, када се на Цетињу, петвјековној црногорској престоници која је била Европа кад ни Европа није била Европа, појавио први број листа "Црногорац, првенац црногорског новинарства, послије "Октоиха" најсвјетлији биљег у традицији црногорске културе и духовности.Иако је Црна Гора имала штампарију само тридесет и осам година послије генијалног Гутенберговог изума, иако је у шеснаести вијек загазила са књигама, првим које су штампане на словенском југу, требало је да прође пуних 378 година, па да добије и своје прве државне новине. И тада, то је било знатно прије свих осталих на Балкану, а ни у цијелој Европи нема много оних који се могу похвалити тако дугом непрекидном и свијетлом традицијом. Умио је млади и предузимљиви црногорски књаз, Никола И Петровић, да осјети значај и важност новина и није жалио ни блага ни труда да нађе праве људе за такав подухват. Избор је пао на Јована Сундечића и Сима Поповића — није му нимало сметало што су оба били "извањци", рођени далеко од Црне Горе — Јован Сундечић, издавач листа, свештеник, пјесник и велики хуманиста, родом из села Голињева код Ливна, и Симо Поповић, већ афирмисани књижевник, Сремац, којега ће Књаз Никола касније прогласити војводом и након ослободилачких ратова га поставити за гувернера у Улцињу.
И један и други су већ имали солидно искуство у прављењу новина (Сундечић је у Задру већ покретао и уређивао неке листове, потом и на Цетињу као књажев секретар, уређивао годишњак "Орлић", а Поповић је прије одласка на Цетиње, у Земуну уређивао политички лист "Народни пријатељ"). Стога није ни чудо како је 23. јануара те 1871. на Цетињу осванула новиан којој би у многим елементима и данас било тешко наћи ману. У том првом броју "Црногорца" "листа за политику и књижевност" (како се истиче у поднаслову), у уводнику је, поред осталог, речено и ово: "Својијем јунаштвом и необичнијем пожртвовањем за слободу своју, црногорски је народ чувен и прослављен у цијеломе свијету. Беспримјерна борб његова за златну независност голијех стијена својијех, бјеше до сада једини начин, којим се он дао чути међу браћом својом и у туђини. Заузет скоро непрекидним војевањем противу непријатеља своје независности и притијешењен сиромаштвом, не могаше се прихватити онијех срестава, која отварају пут својему и страному свијету, да га у истину познају и која подижу у земљи опште благостање...
Да би, дакле, створили прилику, да боље позна Црну Гору и страни свијет, који често грубе неистине доноси и њој, а и нашему свијету, који живо осјећа потребу ту, излазиће од новог љета на Цетињу нов и први лист за политику и књижевност под називом ЦРНОГОРАЦ."
Тешко је и замислити како су се све довијали и на какав су начин Симо Поповић и Јован Сундечић окупљали сараднике и добијали текстове чак и из самог Париза, али је по садржају листа већ од првог броја јасно његово одушевљење напредним идејама, од оних које су проповиједали париски комунари до оних које је пропагирао Светозар Марковић у свом "Раденику". Напредне, слободарске и слободоумне идеје, наглашено су провијавале и у текстовима сарадника и дописника "Црногорца" из других европских центара од Румуније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, до сјеверне Италије и Русије (међу сарадницима "Црногорца" било је и наших људи — печалбра који су и тада одлазили преко океана на крваву зараду по америчким рудокопима и канадским шумама).
Уз то, "Црногорац" је имао и свој књижевни подлистак под насловом "Црногорка" (што се може сматрати претечом књижевних листова у Црној Гори) у којем су се појављивала имена и дјела најпознатијих и најнапреднијих књижевних стваралаца из разних крајева Југославије и Европе.
Наравно, оваква орјентација и утицај који је од првог броја остваривао "Црногорац", нијесу остали незапажени нарочито у сусједним Аустрији и Турској, које у фебруару 1873. године, забрањују растурање листа на својим територијама. То је значило и коначно гашење листа јер је "Црногорац" највише читалаца имао управо у тим крајевима.
Симо Поповић и Јован Сундечић, међутим, не посустају. Већ у априлу те 1873. године, они покрећу нови лист под насловом "ГЛАС ЦРНОГОРЦА". А колико је он био "нови-стари" лист, сасвим отворено и недвосмислено је речено већ у првом броју листа: "Ко познаје 'Црногорца', познаће и 'Глас Црногорца'..."
Иако је номинално био владин лист, и "Глас Црногорца" баштини слободоумље које је било карактеристично за лист који му је претходио. На његовим ступцима ће се, поред осталих, појавити и, за оно — а и за ово вријеме, величине какви су Милан Костић, Васа Пелагић, Вук Врчевић, Јован Сундечић Змај, Љубомир Ненадовић, др Лаза Костић, Валтазар Богишић, Јован Павловић, Стјепан Митров Љубиша и други. А у књижевном подлистку који наставља традицију "Црногорке", објављују преводе Толстоја, Тургењева, Љермонтова, Горког, Сјенкијевича, Золе, Ровинског, Симе Матавуља итд.
"Глас Црногорца" излази до октобра 1877. године. Тада, баш као и неколико пута касније, прекида са излажењем због ратних дејстава, а посљедњи број се појављује 18. јуна 1922. године у Неију код Париза, гдје се краљ Никола био склонио са дијелом владе и дворске свите. "И 'Црногорац' и 'Глас Црногорца' имају југословенски карактер и по прилозима које су доносили и по уредницима који су их уређивали" — пише др Нико С. Мартиновић у својој књизи 'Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493-1945' — и истиче да су за преко педесет година излажења ова два листа само три уредника била из Црне Горе, а да су сви остали 'били из разних крајева српских и хрватских земаља.'
Уз све већ речено, уз констатацију да су издавач и главни уредник у потпуности одржали обећање о отворености новине и њеном дјелању да истина о Црној Гори продре у свије ("Глас Црногорца" је, рецимо, у оно вријеме имао сталне дописнике, па преко њих, дакако, и тврду везу са свијетом, у Трсту, Скадру, Требињу, Загребу, Бечу, Лондону, Паризу, чак и у Њујорку), посебно ваља нагласити допринос "Гласа Црногорца" у ослободилачким ратовима 1876-1878. Тада су сви европски листови користили и преносили извјештаје, информације и вијести "Гласа Црногорца", што др Нико Симов Мартиновић тумачи и означава као прву црногорску новинску агенцију!
У љето 1908. године, на Видов-дан, 28. јуна, на Цетињу се појавио и "ЦЕТИЊСКИ ВЈЕСНИК", полузванични орган црногорске владе који је излазио два пута недјељно, а непосредан повод за његову појаву била је анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске.
Крајем прошлога вијека, фебруара 1898. године, и Никшић је добио своју штампарију, прву у унутрашњости Црне Горе. Био је то и почетак новинарства у граду под Требјесом.
Наиме, Акционарско друштво никшићке штампарије је само два мјесеца касније покренуло лист "Невесиње", за који је владало изузетно интересовање, нарочито на територијама под Аустро-Угарском — Босни и Херцеговини и Боки. Овај "лист за политику и књижевност" уређивао је познати и искусни новинар и публициста Стево Врчевић, син Вука Врчевића, знаменитог сакупљача народних умотворина и великог пријатеља и сарадника Вука Караџића. "Невесиње" није доживјело други рођендан. И овај лист се угасио почетком 1899. године, пошто је Аустро-Угарска, погођена његовом антиаустријском политиком и расположењем, забранила његово растурање на својој територији.
Покушавајући да доскочи цензорима из Беча, редакција "Невесиња" одмах покреће нови, врло сличан лист под именом "ОНОГОШТ", али и он доживљава судбину сличну "Невесињу" — гаси се након годину дана.
Занимљива је тврдња др Ника Симова Мартиновића да је ове листове тајно потпомагала црногорска влада која је на тај начин настојала да створи бедем и отвори фронт према Аустро-Угарској, а црногорско Министарство просвјете је директно помагало да лист допре до наше економске емиграције у Турској, Америци и Египту. Из овог периода треба споменути још три листа који су излазили у Никшићу — "НАРОДНА МИСАО" (уређивали је Јован Николић, Јанко Тошковић, др Јован Кујачић и књижевник Симо Шобајић), затим лист "ЗЕМЉОРАДНИК" и "ТРГОВАЧКИ ЛИСТ". Сви ови листови су били кратког даха — излазили тек по који мјесец.
Лист "Народна мисао", појавио се, у ствари, као реакција слободних интелектуалаца у Никшићу на листове "УСТАВНОСТ" (излазио на Цетињу 1906. године) и "СЛОБОДНА РИЈЕЧ" (покренут у Подгорици 1907. године) — гласила црногорске владе, која је у њима бранила своју политику и устав проглашен 1905. године.
,, ЦРНОГОРАЦ”
Црногарска журналистика почиње недјељним листом ,, Црногорац”, који се бавио политичком и културном проблематиком. Излазио је на Цетињу од 23. јануара 1871. до 15. фебруара 1873. године. Уредник му је био Симо Поповић а власник Јован Сундечић. Иако није носио никакав званични поднаслов, лист је био, у ствари, орган ондашње црногорске државне управе и један од органа Уједињене српске омладине.
Можда чудно звучи када се каже да је лист ,, Црногорац „ био један од органа Уједињене српске омладине. Међутим треба знати, да је приликом крштења првијенца сина књаза Николе, престолонасљедника Данила, 1871. године, на Цетињу одржан састанак представника Уједињене омладине српске. На њему су учествовали омладинци из Црне Горе, Боке Которске, Далмације, Херцеговине, Србије и Војводине.
Иницијатор скупа је био Светозар Милетић, познати национални првак из Војводине, која је тада била у саставу Аустроугарске. Том приликом је донесен Статут Дружине за ослобођење и уједињење српско. Статут је рађен у кући војводе-сенатора црногорског Маша Врбице. На изради Статута радили су већ онда познати јавни радници: Милан Кујунџић, Лаза Костић, Коста Угринић, Миша Димитријевић, Ђока Влајковић и Васа Пелагић.
Према том Статуту конституисана је том приликом Дружина за ослобођење и уједињење српско. У Дружину су ушли познати јавни радници из свих српских крајева, њих укупно 27. Црну Гору су у Дружини заступали војвода Машо Врбица и књажев лични секретар војвода Симо Поповић. Светозар Милетић и Уједињена омладина српска радили су на побољшању односа између Црне Горе и Србије ради извођења акције за ослобођење и уједињење српског народа.
Књаз Никола је представницима омладине ставио на увид преписку између њега и књажевског намјесништва у Београду, да се увјере до кога је кривица за затегнуте односе званичне Црне Горе и Србије.
Књаз је несумњиво знао за непријатељски став намјесништва против ратних заплета, које је омладина подстицала и жељела. Овај политички скуп као претходница ширег националног покрета имаће далекосежни значај по политичке прилике у Црној Гори, а књазу Николи је повећао још више популарност коју је имао као један од несумњиво напожељнијих и најугледнијих вођа српског народа. ,, Црногорац” је без резерве пропагирао идеје Уједињене српске омладине, и одиграо је крупну политичку улогу за легалну пропаганду ослободилачких идеја код поробљених балканских народа против Турске.
У вријеме излажења ,, Црногорца”, поред уредника и власника листа, на Цетињу су боравили истакнути чланови Уједињене српске омладине: војвода Марко Миљанов, војвода Машо Врбица, ректор Богословије Милан Костић, Васо Пелагић и др. Боравак Васе Пелагића на Цетињу имао је утицај и на развитак новинарства у Црној Гори.
Он је био сарадник ,, Црногорца” и у њему је објавио два дужа чланка о положају Срба под Турском. Чланци су имали мобилизаторски карактер у том смислу што су подстрекавали на устанак. Милан Костић и Васо Пелагић су одиграли значајну улогу у развијању ослободилачког покрета ондашње црногорске омладине. Док је Костић био ректор Богословије, цетињски богословци су организовали, уз његову и Пелагићеву помоћ, друштво Црногорски борац. Поједини његови чланови сарађивали су у ,, Црногорцу” (Марко Драговић и др.). У нашој историографији стоји, мање-више, као ноторна чињеница да је Васо Пелагић протјеран из Црне Горе. Међутим, подаци које пружа ,,Црногорац” говоре друкчије. Пелагић је послије одласка из Црне Горе одржавао стални контакт са друштвом Црногорски борац, што се види из података које нотира ,, Црногорац”.
Када је Пелагић ухапшен у Вуковару и када су полицајске власти припремиле његову екстрадицију турским властима, ,, Црногорац” је одлучно устао против таквог злочина, наглашавајући да би екстрадиција Пелагића турским властима значила његову смрт. Залажући се за Пелагићево ослобођење ,,Црногорац” је писао, између осталог, да је Пелагић црногорски држављанин и да га мађарске власти не смију предати турским властима, јер он није турски држављанин. И, заиста, у Државном архиву на Цетињу постоји пасош Васа Пелагића из којега се види да је био црногорски држављанин. Због антитурског и антиаустријског писања »Црногорац« је био забрањен на турској и аустријској територији. Ради тога је изгубио могућност за легалну пропаганду ослободилачких идеја у тим крајевима па је морао обуставити излажење. ,, Црногорац” је имао и свој књижевни додатак ,, Црногорац”, и то је био први књижевни лист у Црној Гори.
,,ГЛАС ЦРНОГОРЦА”
Не одричући се подстрекавања српског народа на устанак против Турске, нити антиаустријске пропаганде ,, Црногорац” је промијенио име и појавио се 21. априла 1873. године под именом ,, Глас Црногорца”.
,, Глас Црногорца” излази до 1. октобра 1877. (бр. 62) када прави прекид због ратне ситуације. Од 6. јануара 1879. продужује редовно излажење до 20. децембра 1915. године. Тада, опет због ратних прилика, престаје да излази, али га црногорска влада у егзилу обнавља од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. године, у Неју код Париза, а затим у Риму.
Од 26. броја 1895. године ,, Глас Црногорца” на првој страни има и свој службени дио који је припремала влада.
,, Глас Црногорца” није био само званични орган црногорске владе. Он садржи изванредан материјал за проучавање политичких, културних, просвјетних, националних, вјерских, научних и књижевних прилика друге половине XIX и прве двије деценије XX вијека. Без овог листа се у цјелини не би могла, за овај период, писати политичка и културна историја Црне Горе, јер је велики дио архивске документације пропао у предходним ратовима.
,, Глас Црногорца” садржи не само изванредну политичку грађу већ и драгоцјену грађу за историју наше књижевности. Сва интелигенција из Црне Горе, која се бавила књижевношћу и новинарством, сарађивала је у њему. Осим њих, у њему су сарађивали, такође, и најеминентнији књижевници и научници са српског културног простора из сусједних земаља. Од српских научних и књижевних радника ту су: Симо Поповић, Милан Костић, Васо Пелагић, Вук Врчевић, Змај Јован Јовановић, Љубомир П. Ненадовић, др Лаза Костић, Симо Матавуљ, др Валтазар Богишић, Јован Павловић, Шћепан Митров Љубиша и читава плејада српских писаца.
,, Глас Црногорца” доноси у свом подлистку преводе Тургењева, Толстоја, Гогоља, Љермонтова, Горког, Сјенкевича, Емила Золе и других познатих свјетских књижевника. Неки од познатих свјетских књижевника су давали лична овлашћења редакцији да њихове радове публикује у листу. Тако је Емил Зола 1888. године лично дозволио да се његов роман »Снови«, у преводу Сима Матавуља, објављује у подлисцима листа.
У »Гласу Црногорца« сарађују и бројни инострани научници, међу којима посебно треба истаћи познатог руског етнолога свјетског гласа Павла Аполоновича Ровинског.
»Глас Црногорца« је први почео у Црној Гори да систематски обрађује ретроспекивну библиографију Црне Горе. Систематска обрада ретроспективне библиографије Црне Горе у црногорској штампи почиње 1886. године, када је Ћезаре Тондини де Гварнеги са Марком Драговићем објавио неколико стотина библиографских јединица. Допуне ове библиографије дао је пуковник Никола Овсјани, који је једно вријеме био у Београду, а касније у Црној Гори. Драговић је и послије 1892. године продужио рад на ретроспективној библиографији Црне Горе, па је у подлисцима ,, Гласа Црногорца” 1913. године објавио неколико стотина нових библиографских јединица под насловом ,, Библиографски зборник”.
За политичког историчара »Глас Црногорца« представља драгоцјену грађу. Све до смрти Светозара Милетића лист је са посебним поштовањем писао о њему и његовом покрету. Поред тога, све важније покрете у Далмацији, Босни и Херцеговини, Војводини, Србији и Бугарској попратио је својим коментарима. У вријеме избијања познатог српско-хрватског спора редакција је настојала да донекле супротности ублажи, користећи се сарадњом бивших истакнутих чланова Уједињене српске омладине (Змаја Јована Јовановића, Љубе Ненадовића, Лазе Костића, Александра Сандића, Лаза Томановића и др.). ,, Глас Црногорца” је водио интересантне полемике. Запажена је његова полемика са представницима србијанске владе 1881. године о грађењу жељезнице Београд—Солун. Томе питању је у броју од 12. априла 1881. године посвећен опширни уводник, у ком се изражава неслагање са трасирањем такве жељезнице за Солун, који је у турским рукама. Ту се поред осталог каже:
,, Сасвим друкчије стоји ствар, када се на око узме железница скопљанско-улцињска. То је на излазу те железнице у Улцињу Србин—Црногорац господар, и железничка пруга која би полазила из Београда до Улциња полазила би из једног краја српске куће на други крај српске куће.
На поласку њеном био би Србин господар, а исто тако и на изласку њеном. Том железницом добила би и друга српска држава, Србија, свој излаз на море, и то не на туђе море као у Солуну, него на своје рођено, на српско-црногорско море.”
Проучавање анексије Босне и Херцеговине не би било потпуно без документације коју пружа ,, Глас Црногорца”. Лист је отворено позивао на борбу против анексије 1908. године. Не мање интересантне податке пружа ,, Глас Црногорца” о малисорском устанку у сјеверној Албанији и балканским ратовима. ,, Глас Црногорца” , чак и као званичан, био је врло добар лист. Наравно, у првом почетку, док је био само „Лист за књижевност и политику" он је био најбољи, такав је иако у мањој мјери остао и доцније све до године 1906, кад су у Црној Гори почеле уставне борбе, које су биле праћене немилим аферама. У ово вријеме као званични орган постао је далеко више личан, него што је то требао да буде. ,, Глас Црногорца” , чак и као званичан, био је врло добар лист. Наравно, у првом почетку, док је био само „Лист за књижевност и политику" он је био најбољи, такав је иако у мањој мјери остао и доцније све до године 1906, кад су у Црној Гори почеле уставне борбе, које су биле праћене немилим аферама. У ово вријеме као званични орган постао је далеко више личан, него што је то требао да буде.
Данас, кад се и на недавну прошлост може бацити непристрастан поглед, треба признати, да је ,, Глас Црногорца” дуго година часно испуњавао своју српску дужност. Довољно је погледати разне прилоге који се односе на језик, народност, прославе црквених празника, говоре државних и црквених великодостојника као и разне огласе да би се схватило који је народ живио на овим просторима и којој је цркви припадао.
Нажалост, када данас погледамо што пишу разни резимски историчари и публицисти о том времену питамо се о којем су то времену и народу свједочили ,, Црногорац” и ,, Глас Црногорца” првјенци публицистике у Црног Гори
Што нарочиту важност даје ,,Гласу Црногорца” , то су његови уредници и његови књижевни сарадници. Ми смо видјели, да су његови уредници и сарадници кроз дуги низ година били све наши познати јавни радници и књижевници: Симо Поповић, Јован Павловић, Лазо Костић, Јован Јовановић Змај, Љуба Ненадовић, Симо Матавуљ, Лазар Томановић, . Александар Сандић, Вук Врчевић, Јован Сундечић, Никола I Петровић Његош и други.
Црногорац и Глас Црногорца имају српски карактер и по прилозима које су доносили и по уредницима који су их уређивали. За педесет година излажења свега су три њихова уредника били из уже Црне Горе, а остали су били из разних крајева са српског културног простора из сусједних земаља.
✔ Црногорац, лист за политику и књижевност, уредник Симо Поповић, власник Јован Сундечић, година I, бр. 1—48, стр. 1—192, Цетиње, 1871; година II, стр. 1—192, бр. 1—72, Цетиње, 1872; гођина III, број 1—6, стр. 1—24, Цетиње, 1873.
✔ Глас Црногорца, недјељни лист за политику и књижевност, од бр. 26. 1895. лист за политику и књижевност са додатком Службеног дијела на првој страни, гдје су објављивани закони, уредбе, прогласи владе и други службени материјал. Излази стално на Цетињу до 20. децембра 1915, затим наступа прекид и продужује да излази од 22. јануара 1917. године у Неју код Париза као орган емигрантске владе Црне Горе и један број у Риму 18. јуна 1922. године.
✔ Глас Црногорца, уредник Симо Поповић, бр. 1—37, 1873; бр. 1—52, 1874; бр. 1—56, 1875; бр. 1—60, 1876.
✔ Глас Црногорца, уредник Стево Чутурило, бр. 61—65, 1876.
✔ Глас Црногорца, бр. 10—50, 1877. Као уредник се потписивао Божо Новаковић, а стварни уредник је био Јован Павловић који се тада, из политичких разлога, није потписивао.
✔ Глас Црногорца, бр. 50—62, 1877. Тада је привремено престао да излази због ратне ситуације и почиње да излази 6. јануара 1879.
✔ Глас Црногорца, бр. 1—52, 1879. Као уредник се потписује Божо Новаковић, а стварни уредник је Јован Павловић.
✔ Глас Црногорца, бр. 1—51, 1880. Главни уредник се потписује Божо Новаковић, а фактички уредник је Јован Павловић.
✔ Глас Црногорца, бр. 1—52, 1881; бр. 1—53, 1882; бр. 1—52, 1883; бр. 1—52, 1884; бр. 1—52, 1885; бр. 1—52, 1880; бр. 1—52, 1887; бр. 1—52, 1888; бр. 1—52, 1889; бр. 1—52, 1890; уредник Божо Новаковић.
✔ Глас Црногорца бр. 1—21, 1891. Уредник др Лазо Костић. Према писању Сима Матавуља у »Биљешкама једног .писца«, др Лаза Костић је постао уредник »Гласа Црногорца« 11. јула 1885. године, а служба му је престала у Црној Гори 27. априла 1891. Са бројем 18. »Гласа Црногорца« од 27. априла 1891. године престао је да буде његов уредник.
✔ Глас Црногорца, уредник др Лазар Томановић, бр. 22—52, 1891; бр. 1—52, 1892; бр. 1—52, и893; бр. 1—55, 1894; бр. 1—53, 1895; бр. 1—52, 1896; бр. 1—52, 1897; бр. 1—52, 1898; бр. 1—52, 1899; бр. 1—52, 1900; бр. 1—52, 1901; бр. 1—51, 1902; бр. 1—53, 1903.
✔ Глас Црногорца, уредниик Живко Драговић, бр. 1—53, 1904; бр. 1—47, 1905. Глас Црногорца, уредник Милош Живковић, бр. 48—53, 1905; број 1—7, 1906. Глас Црногорца, уредник Алекса В. Мартиновић, бр. 8—54, 1906; бр. 1—15, 1907.
✔ Глас Црногорца, уредник Филип Јерговић, бр. 16:—59, 1907; бр. 1—52, 1908; бр. 1—23, 1909.
✔ Глас Црногорца, уредник Славо Рамадановић, бр. 24—55, 1909; бр. 1—57, 1910; бр. 1—57, 1911.
✔ Глас Црногорца, уредник Милан Павловић, бр. 1—8, 1912.
✔ Глас Црногорца, уредник др Иво Јовићевић, бр. 9—58, 1912.
✔ Глас Црногорца, уредник Милан Павловић, бр. 1—60, 1913; бр. 1—4, 1914.
✔ Глас Црногорца, уредник Вељко Милићевић, бр. 5—72, 1914; бр. 1—62, 1915.
✔ Глас Црногорца, уредник Перо Богдановић, бр. 1—83, 1917.
✔ Глас Црногорца, од 1918. до 18. јуна 1922. године, кад је престао да злази, нумерише се из године у годину континуирано од броја 84 до 96. Уредник Борислав Сл. Минић.