Вијек и по новинарства: Када промашена трибина РТЦГ-а упропасти велики датум!

Пише: Иван Милошевић ( аутор је генерални секретар Удружења новинара Црне Горе)

Да прича може да осмисли, али и да тотално упропасти велике ствари, примјер је јучерашња трибина РТЦГ-а о 150 година новинарства у Црној Гори. Нијесам имао стрпљења да је одслушам до краја, јер је у првих пар сати била толико досадна и толико оптерећена подацима које сви знамо. Боже драги, како тај авантуристички и ектра узбудљив позив као новинарство може да буде досадан када га се дохвате штури теоретичари, тобожњи мудраци и књишке величине!

Углавном, почетак трибине је био толико затрпан обиљем података и самохвалом РТЦГ-а да је то било неподношљиво пратити. Ваља истаћи да су сви уводни говорници заобишли да кажу да је први уредник „Црногорца“ из 1871. године, који је и полазна тачка црногорског новинарства, био Симо Поповић, Србин из Лике! Један Србин прије 150 година није сметао књазу Николи на двору, штавише дао му је у руке да уређује лист који је промовисао његову владавину и ширио слику о његовој држави и њеној борби за слободу! Међутим, након 150 година времена су се промијенила, па мрске Србе не треба помињати, није лијепо, чак је неукусно и опасно да се Срби промовишу као савремени промотери црногорске збиље! На јучерашњој трибини РТЦГ-а та чињеница се пажљиво избјегавала, а понешто од Срба могло  се једино прочитати на слајдовима филма те куће о историји новинарства, гдје се на пожутјелим страницама „Црногорца“ и „Гласа Црногораца“ могао видјети придјев српски, име Србин и Српство! То, изгледа, нијесу могли да кривотворе!

Интересантни под знацима навода су и били гости трибине, посебно министар медија Тамара Срзентић. Она је онако пионирски и са нескривеним усхићењем и цетињским акцентом, ваљда да истакне црногорство и правовјерну оданост монтенегринској идеологији, ишчитала припремљен говор, пожељела срећу новинарима, упознала присутне да је њено министарство вољно да их саслуша и након што је издекламовала припремљено, напустила трибину и новинаре није саслушала. Ваљда их боље чује када их не чује или је имала преча посла, односно да припрема дигиталне печате, а новинари ће се и без ње већ некако снаћи. Њеним стопама отишли су и представници Универзитета ЦГ и ОЕБС-а, па су остали говорници морали да се задовоље да их слуша руководство РТЦГ-а и екипа те куће! Као да су они новинарски врх новинарског данашњег свијета, а не наследници једне посрнуле медијске куће која је три деценије била у оковима ДПС-а и једне накарадне комунистичке идеологије! И да, да не заборавим, та идеологија, као нека авет прошлости и залог наше жалосне будућности, провејавала је читавим током трибине чијем једном дјелу сам присуствовао. Наиме, РТЦГ слави јубилеје попут 77 година радија и 57 телевизије, па су на сваком кораку то истицали, а на филму је све пуцало од партизанских бригада, ударничких послијератних радних акција и реакција и првих пјесмица о Титу током  првих минута формирања радија и телевизије! Хвала Богу, није било четника, барем не у првих 90 минута досадне трибине! 

На њој се и актуелни директор похвалио да није из новинарског свијета, него да се негдје углавио између НВО активисте и менаџера, али да му то неће сметати да оправда повјерење и да ће се трудити да јавни сервис нарави правим јавним сервисом, гдје ће сви моћи да виде што ваља и не ваља у овој држави. Успут је упозорио на море фраза које су поменуте на почетку трибине, а потом наставио тим путем и саопштио море фраза о европском имиџу и будућности РТЦГ-а. Са морем фраза директору РТЦГ се придружио и директор Директората за медије. По њему да није било „Монитора“ и „Вијести“ Црна Гора данас не би постојала! Појели би је србијански скакавци и још понеки паразити из Београда. Негдје на средини говора директора медијског директоријата узгубио сам стрпљење да све то слушам и отишао преко врата!

А хтио сам да и нешто кажем, али не стигох од досаде, па то сада пишем. Чини ми се да се РТЦГ сјетио новинарског јубилеја тек након упорних јавних и приватних изјава представника Удружења новинара Црне Горе о том датуму. УНЦГ још од почетка године више пута је апеловало на државу и тражило од њених представника да се окрену на вијек и по новинарства и помогну промоцију тог датума, али УНЦГ-у нико није одговарао. Али, јесте изгледа руководству РТЦГ-а! А они су УНЦГ вратили тако што никога из руководства тог удружења нијесу ни позвали да говори на њиховој трибина или учествује у серији разговора и интервјуа о нашем хљебу и проји на радију, гдје се тренутно емитују разговори са доајенима комунистичког новинарства! Жилави ови комунисти, жилави, и када их отјераш у пензију, не могу без Тита и партије, сјете се пеионирских дана, марама и плавих панталоница, просто се подмладе и само што не крену у нову револуцију! 

Хтио сам и да кажем да је РТЦГ труо као трула даска и да би ту медијску кућу требало затворити на неких годину дана, а за то вријеме преиспитати све што је ДПС радио у тој кући протеклих 30 година. На чистину треба извући и њихове новинаре и остале службенике који су свих тих година вјерно служили не новинарству, него шефу ДПС-а! И за ту службу добијали ваљане апанаже, а достина бивших радника РТЦГ-а завршило је у посланичком клубу ДПС-а или су добили кабинетска задужења и били медијски помоћници свога шефа, лично Мила Ђукановића! Хтио сам и да кажем да је црногорско новинарство на издисају, да му се ових дана чита опијело и да једино новинари могу да га сачувају од нестанка и да је потребан међуновинарски договор да би се то урадило. Умјесто дијалога са политичарима и пропалим теоретичарима, новинари морају почети да разговарају сами са собом и са својим колегама, па да видимо шта нам је чинити! Хтио сам и још понешто да додам, али ме са трибине РТЦГ-а о вијеку и по новинарства отјера неподношљива тежина досаде, сувопарних фраза и понављања ствари које сви знамо!

Чудо је та досада! Када те спопадне, хоћеш да искочиш из властитих ципела и побјегнеш негдје у просторе самоће и ничеанске хладноће. Сада ми је жао што одох, ваљало је пробудити уснуле теоретичаре, руководство РТЦГ-а и ријетке новинаре, из журналистичког дремежа и затражити од њих да мање причају, а више раде на заштити новинара. И да не позајмљују туђе идеје, а када то раде, да барем позову њихове ауторе да и они о томе нешто кажу! Спопаде ме трула РТЦГ досада, па одох, али зато сада ово пишем. Из досаде!

ПС. Један говорник јуче рече да је врлина савременог црногорског новинарства што су покренули причу о забрањеним темама. Одмах се сјетих комунистичких злочина у Словенији, гдје су браћа партизани на правди Бога, без суда и судија стријељали преко 10.000 браће четника и обичног народа који је бјежао од комуниста. Иако је берлински зид пао прије 30 година, у Црној Гори тај злочин је још увијек забрањена тема. Питам се хоће ли овај говорник без мане и страха нешто и о томе проговорити!