Дарко Јововић: Улога и значај медија на локалном нивоу, штит демократије која отвара очи

Пише: Дарко Јововић

Да није медија свијетом би завладао информативни мрак, док би човјек егзистирао као биће лишено могућности да чује нешто ново и сазна нешто више мимо оног што се збива у његовом видокругу. То указује да су медији, као и књиге, очи свијета и свеукупног аудиторијума ком је до нових сазнања стало.

Знамо да је право на информисаност једно од основних људских права. Зато и локални медији кроз свој рад, али и новинари, односно сарадници који раде за медијске куће, чије се информације пласирају на државном нивоу,  преузимају на себе одговорност да својим суграђанима обезбиједе остварење овог права. То само по себи говори да медији у локалној средини треба да буду у служби грађана и саме заједнице, и да, кроз благовремено, објективно и тачно информисање буду глас народа, да представљају неку врсту контакта, односно споне, између сваке индивидуе и друштва у цјелини, као и институција чији би рад морао да буде јаван. То свакако треба да буде опомена за посленике јавне ријечи и све друштвене чиниоце на локалном нивоу да се озбиљније ухвате у коштац са оним што се зове савремена информативна  дјелатост.  За тако нешто, свакако, су потребни образовани и стручни кадрови жељни знања, али и разумијевање оних од којих зависи да ли ће неко гласило имати одговарајућу финансијску подршку, како би на прави начин одговорило постављеном задатку.

Медији нису само тековина времена у ком живимо, они су цивилизацијска потреба друштва какво познајемо и чији смо и сами дио. Зато се њихов значај, ни случајно, не смије негирати. Баш, напротив, оснаживање посебно локалних медија може само да допринесе добробити локалних заједница, а та добробит ће се свакако рефлектовати на добробит државе, као и самога друштва. Јер медији, па и они локални, репродукују неуништиве штамбиље времена који печате духовне, националне и историјске странице, и тако нас, пркосећи забораву, бране од незнања и опомињу да ће информативни трагови трајати онолико колико и ми будемо живи. Морамо схватити да су медији штит цивилизације и напретка. А то колико ће то што ми радимо на локалном нивоу допирати до неких већих средина, гдје се држе кључеви одлучивања, зависеће, имеђу осталог, колико се ми будемо гласкали и помјерали своје битисање са периферије која нам је предодређена.

Медији на локалном нивоу, поред локалног информисања, су ти који треба да догађаје и вриједности са којимa располажемо склањају са маргина и уграђују их у друштвену збиљу која важи као интересантан продукт за медијске конзументе и ван средине у којој егзистирају. Локални медији, такође, треба да утичу на оне који се налазе на позицијама одлучивања да све што раде буде транспарентно и доступно сваком грађанину. Јер људи који, захваљујући вољи народа, заузимају одређене функције, морају коначно да схвате да немају право да од јавности скривају било шта што се тиче заједничког добра, али и појединачног интереса. То, уједно, значи и да се новинари морају посматрати као промотери јавног живота, а не да се доживљавају, како то често бива, као неко ко је ту да некога, или нешто, унизи или дискредитује.

Једноставно, морамо да знамо да се новинар бори против заборава, он се, ако је прави, сам ослобађа од кратког памћења. А, и кад кренемо да заборавимо, он нас пробуди  и опомене да ту нијесмо од јуче, да нијесмо сами и да је човјек друштвено биће.

Нажалост, у одређеним центрима моћи, оносно центрима одлучивања, често се забароваљају и заобилазе важна питања и проблеми са којима се суочава локално становништво. Зато медији са локалног нивоа имају задатак да мале средине и дешавања у њима помјере са периферије и ставе до знања да су сви људи, па и догађаји подједнако важни, без обзира гдје егзистирају. То је пут да се да на значају самој локалној заједници и да се сваком појединцу омогући да буде добро обавијештен, не само кад се неке велике теме у питању, него и сервисне инфорнације, које омогућавају његово лакше животно и друштвено функционисање. Уједно, локални медији су својеврсни промотери вриједности одређених средина, до којих они „велики“ оптерећени „великим“ темама ријетко допиру. А те велике вриједности из малих средина, често, захваљујући локалним медијима и извјештачима постају интересантне и за шири аудиторијум и изван граница наше земље.

Ако тражимо добре примјере онда се морамо присјетити како је, као једино локално гласило у Беранама у прошлом вијеку егзистирала  „Слобода“, а која је рођена током Другог свјетског рата. Тај лист је годинама био у неку руку, лична карта овога краја и, како неко рече, најчитаније писмо наших бројних суграђана који су, трбухом за крухом, отишли да живе далеко ван свог завичаја. „Слобода“, осамдесетих година прошлог вијека, није посматрана као  категорија добити и профита, већ као духовна и информативна неопходност. Чини ми се да нам те вриједности данас недостају, јер савремени човек све мање признаје нека објективна мејерила, од оних природних, па све до обичајних и моралних, зашта је, свакако, у значајној мјери, криво и такозвано модерно, а рекло би се, и наручено информисање. Упркос свему што доноси наука и цивилизација, живи се са мањком емоција, живи се у отуђености. За разлику од ових времена “Слобода” је битисала у периоду када је и социо-културолошки контекст био сасвим другачији. Кад се живјело отменије, растерећеније, могло би се рећи, и лагодније, јер су блискост и интимност предњачили у односу на подјеле, политичка превирања, бјежања у свој свијет и свеопшта подређивања личним интересима.

Нажалост, данас друштвена већина медије, па ни оне локалне, не посматра са аспекта неопходности, већ их доживљава као нешто што представља продужену руку одређених политика, или потребу интересних сфера. У таквом амбијенту и сами новинари не проналазе адекватно мјесто у душтву, него се често идентификују са произвођачима трачева, зашта су, у добром дијелу, и сами криви, прије свега, због најезде оних чији се рад коси са новинарском етиком.

Зато читава проблематика која се тиче улоге и значаја локалних медија  заслужује једну дубљу анализи и ријеч стручне и критичке јавности која не смије заборавити да се већина медија и људи који раде у области информисањима суочавају са големим мукама како би опстали и одговорили свом позиву који није нимало лак.

Такође, симптоматично је да се доста говори о слободи медија и угрожености новинара са безбједоносног аспекта. Међутим, мало се прича о егзистенцијалним питањима новинара, који, како сви знамо, нијесу адекватно награђени за оно што раде. То питање се оставља по страни, вјероватно зато што и бројне медијске куће прибјегавају потреби да, ради својих материјалних ограничења, имају јефтину радну снагу, заборављајући притом да се до постизања квалитета долази и кроз финансијско стимулисање запослених, међу којима нијесу ријетки они који су у приправности, практично, 24 часа. Изостанком тог стимуланса и уз убјеђење да се до одређеног  информативног продукта може доћи на јефтин начин имамо све неквалитеније прилоге са становишта писмености и саме занатске обраде.

Зато се често можемо увјерити да смо прије педесетак година, кад смо били лишени данашњих информатичких погодности, имали много озбиљније, писменије и одговорније посленике јавне ријечи. То је нешто нашта се, у циљу унапређивања и модернизације локалних медија, мора посветити посебна пажња.

Засигурно, локални медији, генерално гледано, заслужују већу посвећеност и пажњу друштва у цјелини, јер су они на том основном нивоу, најближем грађанима, чувари и штит демократије, који отвара очи.