Поводом слободе медија: Дан истине умјесто дана славља

Аутор: Тихомир Бурзановић

Свјетски дан слободе медија у Црној Гори већ годинама не долази као празник, већ као подсјетник. Подсјетник да новинарство у овој земљи није ни слободно, ни сигурно, ни довољно достојанствено да би се могло назвати стубом демократије – иако би то по својој суштини морало бити.

Новинари данас раде у амбијенту у којем су притисци постали нормалност, а страх професионални ризик. Тај страх не долази само са једне адресе. Напротив – он је системски. Долази од власти, од опозиције, од разних центара моћи, али и из самих редакција.

Актуелна власт, баш као и оне прије ње, показује танку кожу када су у питању критике. Јавни функционери често доживљавају новинарска питања као напад, а не као обавезу коју носи функција. Умјесто одговора – стижу дискредитације. Умјесто транспарентности – затворена врата. Умјесто дијалога – етикетирање.

С друге стране, опозиција, када није на власти, радо глуми заштитника слободе медија. Али та подршка често траје само док критика није усмјерена ка њима. Чим се улоге промијене, принципи нестају, а однос према медијима постаје готово идентичан ономе који су раније критиковали.

Посебну тежину цијелој причи дају структуре које дјелују из сјене – различите службе и неформални центри моћи, који медије не доживљавају као коректив, већ као инструмент. У таквом окружењу, новинари који покушавају да раде професионално често постају мета – праћени, притискани, изложени кампањама или суптилним пријетњама.

Ипак, било би неискрено сву одговорност тражити ван медија. Истина је да значајан дио кривице лежи унутар саме професије. Власници медија, често повезани са политичким и бизнис структурама, уређују политику својих кућа према интересима, а не према јавности. Уредници, свјесно или из нужде, пристају на компромисе који урушавају кредибилитет новинарства.

Телевизије и портали у Црној Гори све више личе на продужене руке политичких табора. Једни су под контролом актуелне власти, други под утицајем опозиције или бивших структура. У таквој подјели, истина постаје колатерална штета, а грађани остају ускраћени за објективно информисање.

Уз све то, новинари се свакодневно суочавају са нападима – физичким, вербалним и дигиталним. Пријетње су постале рутина, тужбе средство притиска, а кампање блаћења дио политичког фолклора. Посебно забрињава чињеница да многи од тих случајева остају без адекватног судског епилога, што шаље јасну поруку – да је насиље над новинарима дозвољено, или барем толерисано.

Најтежи симбол тог неуспјеха система остаје нерасвијетљено убиство главног и одговорног уредника „Дана“, Душка Јовановића. Деценије су прошле, а пуна истина није утврђена. Тај случај није само рана једне редакције или једне породице – он је опомена цијелом друштву да правда може бити селективна, а истина недостижна.

Зато данас није довољно доносити законе и оснивати нове механизме. Проблем медијских слобода у Црној Гори није више формалан – он је суштински. Ради се о политичкој култури, о одговорности институција, али и о интегритету саме професије.

Слобода медија не почиње у парламенту, већ у редакцији. Не зависи само од власти, већ и од оних који пишу, уређују и објављују. А док год новинар у Црној Гори мора да размишља хоће ли га истина коштати посла, безбједности или достојанства – не можемо говорити о стварној слободи.

И зато 3. мај код нас није дан славља. То је дан истине.

(Аутор је предсједник Удружења новинара Црне Горе)