Филип Родић: Чежња за цензуром!
09/11/2020
Странпутице црногорског новинарства: Слобода и етика жртве станова и посланичких плата
12/11/2020
Говорило се ових дана много о лошем положају новинара у Црној Гори. Дописници, поред оних које дијеле с колегама из редакција, имају и коју муку више. Без канцеларије, без подршке колега „када ствари крену како не ваља“, без радног времена, без искуства тимског рада, углавном и без правовремених похвала и критика од надређених, без додатне едукације…
Због чега би ико, а да не мора, био новинар у Колашину?“, пита ме пријатељ недавно. Ни први ни посљедњи којег је интересовало јесам ли могла бирати „боље, мање замјерљиво“ и “плаћеније” занимање. Не знам јесам ли могла нешто друго радити, али, кунем се, сама сам изабрала да будем новинар и „прстом нијесам мрднула“ да покушам да извјештавам из неког већег града.
С неколицином оних који су то исто бирали или их друго није запало, обиљежила сам незванично Дан новинара у Колашину. Занемарисмо успјешно личне разлике и разлике редакција за које радимо, али је остало нејасно јесмо ли у тих пола сата дружења мислили једни о другима, и о себи, заиста као о „правим“ новинарима. Новинари из малих мјеста никада успјешно нијесу утекли комплексу ниже вриједности. Некако, у складу с тим, част изузецима, тако дописнике третирају и у редакцијама за које раде. Сликовит примјер тога је и онај од прије неколико година када је један од „медијских вукова“ омаложавао дугог „додјељујући“ му „радно мјесто дописника из Шавника“. Чак и кад то није случај, колико год се важним локалним темама бавили, у једном тренутку притисне нас поразност чињенице да се „све битно дешава у Подгорици“ или „убије у појам“ мали број прегледа приче за коју смо потрошили много дана, много труда и због које смо стекли вјечне непријатеље у најближем окружењу. Кад-тад почнемо да кињимо себе „сазнањем“ да су „велике“ приче случајност у провинцијама, а ми битни редакцији онолико колико смо освојили простора на насловној страни.
Говорило се ових дана много о лошем положају новинара у Црној Гори. Дописници, поред оних које дијеле с колегама из редакција, имају и коју муку више. Без канцеларије , без подршке колега „када ствари крену како не ваља“, без радног времена, без искуства тимског рада, углавном и без правовремених похвала и критика од надређених, без додатне едукације… При том, напор да се из средина које су на издисају, у сваком смислу, и у којима је мање становника него у неком приградском насељу главног града, сваког дана нађе тема. Извјештавати из мале средине подразумијева много тога што не трпе новинари из великих градова а, између осталог, то значи и срести се бар једном дневно на улици, у кафани, у нечијој кући… са оним којег сте предходног дана поменули у тексу, чији сте рад критиковали, чије сте злоупотребе разоткрили…
Подразумијева се, у варошима са неколико хиљада становника, и да ћете често писати о рођаку, пријатељевом пријатељу, кумовом брату, комшији, о неком ко вам је некад ваљао или ко вам је некад зло нанио. Бити дописник из вароши значи и да ће, умјесто да пишу реаговања или демантије, они којима се не свиђа ваше писање изабрати да вас „по слободи“ пресретну на улици и саопште своје замјерке, не бирајући ријечи. Значи, наравно, и да ћете дуго трпјети посљедице, непријатељство и освете свих које сте наљутили. Након година таквог писања, остане само мали број оних са којима се срдачно поздрављате и само мали број оних који ће умјети да раздвоје лично од пословног. Тешко је и непријатно у средини у којој се живи по правилу – „не замјерити се“ и свака критика саопштава шапатом, а под шифром „не чула ми се ријеч“, истину потписати именом и презименом. Још ако примате зараду нижу од просјечне на државном нивоу, онда, заиста, ко би то радио а да не мора или да може нешто друго?
Ево у наставку одговора пријатељу, који је поставио оно питање цитирано на почетку, али и подсјећање себи и колегама дописницима из овог мање срећног дијела Црне Горе. Добар и лош новинар може се бити и у великом граду и у Шавнику, Андријевици, Плаву, Колашину… Лош и добар човјек, такође. Кодекс новинара, подједнако досљедно, може се поштовати или игнорисати било гдје. „Велике“ и „мале“ новинарске приче мјере се, поред читаности, и тиме колико се послије њих деси промјена на боље и с колико су одговорности написане. Да, колеге дописници, „прави“ смо и „велики“ новинари онолико колико успјешно трагамо за истином, чак и кад пишемо о отвореном шахту у неком сокаку у својој вароши.
www.вијести.ме/Драгана Шћепановић, Колашин, 26/01/2018
