Душко Ковачевић: Ко покушава да ме застраши?

Пише: Душко Ковачевић (РТЦГ)
Посљедњих дана позиван сам у полицију и на суд због колумни и јавно изречених политичких ставова. Не због насиља, не због пријетњи, већ због ријечи. Због текстова. Због критике.

Не помињем ово да бих тражио сажаљење. Током готово три деценије јавног рада навикао сам да критичка ријеч носи одређену цијену. Нијесам био дио политичких партија нити центара моћи. Дјеловао сам као новинар, публициста и интелектуалац, често заузимајући ставове који нијесу били по вољи ни властима ни њиховим противницима.

Управо зато ме ова ситуација подсјетила на једну политичку лекцију коју сам научио још давно.

Још док је ДПС био неприкосновена власт, примијетио сам једну наизглед парадоксалну појаву: критику су често лакше подносили поједини људи из режима него значајан дио оних који су себе представљали као његову демократску алтернативу.

Тада ми се то чинило као занимљив политички детаљ. Данас ми се чини да је ријеч о много дубљем проблему.

Прошло је више од пола деценије од промјене власти 2020. године. Многи некадашњи опозиционари добили су прилику да покажу да ли су се против једног система борили зато што је био лош или зато што нијесу они њиме управљали.

И управо ту долазимо до суштине.

Постоји позната мисао пољског дисидента Адама Михњика да су од комуниста гори само антикомунисти. У тој реченици садржано је упозорење да морална супериорност политичке позиције веома лако прелази у своју супротност када се суочи са стварном моћи.

У црногорским приликама то звучи овако: од једног режима понекад нијесу проблематичнији његови браниоци, већ они који су му се најгласније супротстављали, а који након доласка на власт почну да репродукују исте обрасце које су годинама осуђивали.

Највећи изазов опозиције никада није био да побиједи режим, мада се и то отегло на пуне три деценије. Много је теже не постати његов ментални насљедник.

Демократија се не мјери тиме да ли сте власт или опозиција. Она се мјери односом према критици, неслагању и слободној ријечи.

А управо ту су многи пали на испиту.

Јер људи који су деценијама били против једног система нијесу тражили нове политичке идоле. Тражили су више слободе, више дијалога и више простора за различита мишљења. Хтјели су да побјегну од једноумља.

Парадокс је што их данас често дочекује управо оно од чега су бјежали. Критика се доживљава као издаја, неслагање као непријатељство, а независна ријеч као нешто што треба дисциплиновати.

Када због колумне завршите у полицији или на суду, онда то више није само лично искуство. То постаје симптом политичке културе која још није научила да трпи различито мишљење.

Зато и данас остаје питање које надилази све партије и све појединце:

да ли смо промијенили власт или смо заиста промијенили политички систем?