Пише: Емило Лабудовић
(Неизговорена ријеч на Годишњој скупштини Удружења новинара Црне Горе)
Од како сам, мимо своје воље и игром случаја, загазио у мутне новинарске воде, у вријеме кад су, бројем, доминирали штампани медији а, ипак, сви били у дубокој сјенци телевизијских рефлектора, колумне, као облик писаног новинарског израза, биле су недостижан и жудње свих нас вриједан врх, а до којег су само ријетки имали привилегију. Бити колумниста неке од тада доминирајућих новина значило је бити новинарско име, неспорно и препознатљиво, а ставови које су они износили у својим текстовима најчешће су имали снагу аксиома. А ако би се неко и усудио да противријечи и оспори, са друге стране стајала је новинарска громада, спремна да смрви аргументима, стилом и достојанством полемике.
Телевизијско новинарство је, додуше, имало јачу снагу, понекад орканске јачине, али је било кратког даха. За дан или два, а онда је нестајало у катакомбама времена, прегажено стампедом нових вијести, догађаја и нових гледања. „Пас лануо, вјетар однио”, рекла би моја покојна баба. И бићу искрен, чињеницу да су ме у то вријеме препозавали на улици радо сам хтио замијенити анонимноћшу и потписом испод колумне, као ДНК трагом једног времена. И сопственог, наравно.
У једном тренутку, згађен ониме о чему је, са осмијехом на лицу пред камерама које не лажу, требало да свједочим, окренуо сам леђа новинарству и мислио да сам на то проклетство ставио тачку. Али, тај отров је оставио толико дубоке трагове да што сам се више удаљавао све више сам му се примицао, попут наркомана који, обећавајући себи како ће већ од сјутра бацити шприц, изнова се предаје том злу и фантазмагорији мозга која је мало коме добра донијела. Мени није.
Отишавши са Телевизије, опет сплетом околности, окушао сам се и у новинама. Било је то позив који се не одбија, вријеме када смо покојни Душко, Владо, др Ново и екипа градили ДАН и у тадашњем медијском и политичком мраку отварали прозоре како би у ту клоаку којом смо, у сваком погледу, били окружени унијели мало свјетла, свјежине и истине. Али, у међувремену ДАН је „стасао” и више му „родитељи” нијесу били не само потребни већ су постали сувишни и оптерећујући. Потом су се појавили портали који су отворили простор за оне који су хтјели и, како – тако, знали да тумаче стварност око себе. Била је то прилика, и опет изазов, да, вођен неким унутрашњим нагоном (једном новинар, новинар довијека) наново „зашиљим перо”.
Али, убрзо сам се срео са највећом препреком пред којом су небројено пута устукнули сви који покушавају да озбиљно пишу – препреком празног папира. И празног екрана телефона и компјутера. Само је чињеница да данас електроника трпи небројене пиши – бриши покушаје спасила табаке и табаке папира који би били одбачени све док се не породе наслов, прва реченица и први пасус. Јер, из те бјелине, непрегледне и мучне попут пијеска у Сахари, без прекида су се кезила питања сврхе писања и његове адресе. О чему и коме? А онда се, кад год сам хтио да пред том узалудношћу одустанем, јављало сјећање на покојну бабу и њено неумрло: „што би до мене, ја учињех, а ви како вам драго!”
И писао сам, и пишем, не толико због потписа под колумном (та ме је завист одавно прошла) колико да не буде да није казано. Па, ко хоће нека чита и толкује, ко неће – ни мање штете, ни мањег гријеха. А да није баш посве залудна работа увјеравала су ме повремена реаговања на написано. „За” или „против”, било ми је свеједно, било ми је само битно да је до некога допрло.
Хтио то да призна или не, човјек је негдје дубоко у себи ипак сујетан и лагао бих кад бих рекао како ми нијесу пријале похвале и коментари подршке. Али, Бог ми је свједок да су ме више инспирисале оне поплаве мржње, псовки, пријетњи и чега све не, које су биле резултат не толико спорења са садржином текста (многи нијесу ишли даље од наслова) колико са потписом испод њега. И баш због њих, и баш за њих, писао сам и пишем, јер колико год да их има, колико год да су гласни, не могу стати на пут истини. Чак ни Белведером.
Ипак, дужан сам да се, онако искрено и људски, захвалим једној Вери, једној од вјерних „пратилаца” мојих текстова. Не знам ко је, не знам гдје је, којег је образовања, али она је увијек успијевала оно што ни мени није полазило за руком: да и у најжешћим изливима жучи и сарказма којима сам знао да испуним колумну, увијек нађе зрно љепоте израза, зрак сунца или мјесечине завичајне који је успијевао да се пробије кроз тмушу мога иједа. И не само да нађе, већ и да га, као бисер из блата, издвоји из текста и учини доминантним, чиме ме је спасавала од себе самог.
Стога ову награду којом ме је, заслужено или не, даривало Удружење новинара Црне Горе, посвећујем њој, непознатој а блиској, као што то умију да буду само прве учитељице које се памте за читав живот. И волио бих да јој поклоним књигу у коју сам сабрао нешто од написаног, јер ако је ико заслужио, она је.
Хвала, прије свих, порталима Ин4с, Борба и Српске радио – телевизије на отвореним вратима, хвала свима који читају, хвале и подржавају, а посебно хвала онима који би ме због написаног на крст разапели. Јер, за истину и та је цијена премала.
До нове колумне, нека сте сви срећни и благословени.
