Представљено истраживање УНС-а о убијеним и несталим новинарима: Без УНС-овог истраживања у јавности би постојале само неистине „Слободног тједника“

 Новинари представљају податке до којих су дошли истраживањем нестанака и убистава новинара и медијских радника на простору бивше Југославије (фото: Прес центар УНС-а)

Нова сазнања о убијеним и несталим новинарима на територији бивше Југославије представили су Драгана Бјелица и Филип Мириловић, који су истраживали убиство дописничке екипе РТС-а на Банији, и Јелена С. Спасић, која писала о новинарима страдалим на територији Босне и Херцеговине.

Бјелица је подсетила да је ове случајеве УНС опсежно истраживао годинама и да су пронашли доказе о којима нису биле обавештене ни породице страдалих.

„У случају шабачке екипе 2010. године пронашли смо да постоје обдукциони налази, а ни породице нису знале да је урађена обдукција. Те податке дао нам је Зоран Станковић. До данас нисмо објављивали све податке, али на основу њих смо могли закључити да је високотиражни хрватски недељник Слободни тједник, за који неко ће рећи да је опскурни таблоид убилачке природе, објављивао неистините информације“, рекла је Бјелица.

Додала је да су у овом недељнику објављивани спискови људи и информације о њима, након којих су они нестајали или били убијени.  Вредност овог истраживања је у томе што је оповргло бројне информације објављене у овом листу.

„Писали су да су новинари РТС-а, тада Радио-телевизије Београд, били у униформама и носили наоружање. На основу обдукционих налаза, ми смо оповргли оно што су писали. Такође, у нашем истраживању показали смо да је садржај личне ташне коју је носио Зоран Амиџић објављиван у другачијем контексту у овом недељнику“, навела је Бјелица.

Списак на ком су били малолетни рукометаши Металопластике, где је играо и Амиџићев син, у Слободном тједнику је, како је рекла Бјелица, описан као списак четника који су дошли да ратују против Хрватске. Цео текст, навела је, има много конструкција које су у то време послужиле ратној пропаганди.

„Полиција је игром случаја после убиства шабачке екипе имала тај текст, који је остао најзначајнији доказ односно артефакт за траг до убица. О томе нам је говорила и супруга покојног Амиџића“, додала је она.

Бјелица је навела да ови текстови имају посебну вредност јер би, без њих, остало забележено само оно што је „Слободни тједник“ писао.

„Осим УНС-а, тим случајем се није бавио нико. Жао ми је што никад то није радио ни РТС, јер је у питању велика медијска кућа која би могла да издвоји средства за велики истраживачки тим“, додала је она.

Филип Мириловић, који је са Бјелицом истраживао убиство шабачке екипе, рекао је да је логично питање које из овога следи – „Зашто новинари УНС-а нису контактирали аутора текста из ‘Слободног тједника’?“

„Одговор је зато што иза њега стоји псеудоним особе која не постоји. Иза њега стоји Јован Кубура, који је највероватније један од сталних чланова редакције Слободно тједника. Ипак, нисмо хтели да упиремо прстом о коме се ради јер још увек за то немамо довољно доказа“, рекао је Мириловић.

Слободни тједник је пример који је, навео је Мириловић, помогао истраживачком тиму УНС-а да разуме како је функционисала цела ратна машинерија.

„Видели смо како је изгледало извештавање са хрватске стране о том догађају, а како са српске. И извештавање са српске стране је такође некада ишло у потпуно погрешном смеру“, рекао је он.

Мириловић је додао да су му водиља биле опсежне анализе о рату које су јавно доступне. Истраживање је, како је рекао, отежало то што је много година прошло од тада, те су многи важни сведоци и потенцијални саговорници преминули.

Његов задатак, додао је, није био да открије ко је убио шабачку екипу већ да прикаже ко се све у том периоду кретао по рејону где су новинари страдали.

Председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић рекао је да се фалсификовање и кривотворење информација које је постојало у Слободном тједнику може пронаћи и у многим данашњим медијима.

Истраживања попут овог, додао је Матић, веома су важна и битно је да се сви случајеви убистава новинара држе под оком јавности. Матић је нагласио значај солидарности међу новинарима у раду на откривању информација о убиствима медијски радника.

Говорећи о нерасветљеним околностима смрти новинара, указао је на проблем са застаром случаја смрти новинарке Даде Вујасиновић. Ипак, додао је да је важно не одустајати од истраживања, ма шта се дешавало, јер се нове чињенице увек појављују.

Када је у питању убиство новинара Милана Пантића, рекао је да ће унутар МУП-а морати да се оснује нова група за истраживање овог убиства. Није задовољан, како је истакао, ни пресудом за убиство Ћурувије и током суђења, у коме је, према његовим речима, било доста опструкција.

Као једно од важних УНС-ових истраживања издвојио је и Истраживање о убијеним и несталим новинарима на КиМ, истакавши да се тиме нико пре УНС-а није бавио. Додао је и да у два до три случаја постоје елементи који би били значајни за прављење помака у истрази.

О новинарима који су страдали у Босни и Херцеговини, како је рекла Јелена С. Спасић, била су позната само имена страдалих и место погибије.

„Ранко Елез завршио је новинарство на Факултету политичких наука у Сарајеву, радио је у Радио Фочи и постао репортер Телевизије Нови Сад. Отишао је да извештава са Медене главице, а ту га је погодио метак. За њега је први утисак свих био да није острашћено извештавао, а то није било лако, јер знамо какво је време било“, описала је она.

Спасић је причала и о Милошу Вуловићу, који је био фотограф и добио задатак да направи Радио Илиџу и Српско слово, а који је погинуо у акцији коју је водио његов брат.

Интересантан је, како је рекла, био и случај Душана Тепшића из Вргинмоста, који је волео музику, снимио плочу, а онда је дошао рат и постао је ратни репортер.

„Колеге тврде да је био добар ратни репортер. Радио је за Телевизију Београд и кренуо је са касетама у Београд да направи репортажу о пробоју коридора. Правио је паузу у Обудовцу и погинуо је. Наводно је пала хрватска граната. Касете су нестале из аутомобила и појавиле се на Хрватској телевизији“, испричала је Спасић.

Тачно је, како је рекла, да су сви они били и новинари и војници, али то, додала је, не значи да не треба узети у обзир чињеницу да се рат дешавао у њиховом непосредном окружењу.

Људи су, како је навела, срећни кад после више од 30 година новинари питају за некога кога су знали, али код многих људи постоји страх и подозрење.

Јавни тужилац Јавног тужилаштва за ратне злочине Василије Сералтић истакао је да Тужилаштво за ратне злочине води предистражне поступке у предметима где је оштећено 14 новинара – од хрватског ратишта, Кордуна, до Косова и Метохије.

 Представници српских тужилаштава говоре о сарадњи са тужилаштвима суседних земаља (фото: Прес центар УНС-а)

Када су у питању догађаји на Банији, како је рекао, постоји предистражни предмет, и позвао је Бјелицу и Мириловића да са њима поделе сва расположива сазнања, која би била корисна за проналажење починилаца.

Јавни тужилац Врховног јавног тужилаштва Горан Илић рекао је да, када су у питању убиства која су се десила на територији бивше Југославије, сарадња са Репубиком Хрватском готово да не постоји.

„То показују и званични подаци. Иако је наше Тужилаштво за ратне злочине потписало Споразум о остваривању и унапређивању сарадње у погледу прогона учинилаца ратних злочина 2006. године и њиме су предвиђени рокови у којима би тужилаштво требало да доставља податке, те сарадње нема“, навео је он.

Илић је рекао да треба користити неке механизме везане за Савет Европе, како би се указало на такав проблем, као и да за то никад није касно, будући да кривична дела ратних злочина не застаревају. Ипак, додао је да се са протоком времена, друштво одваја од истине.

Кључни проблем код домаћих случајева страдања новинара је, како је рекао Илић, што у тренуцима када се то дешавало домаће тужилаштво није било спремно за истрагу јер није било самостално.

„Када се на нормативном плану нешто могло урадити ми никакву подршку новинара, друштва, власти и опозиције нисмо имали. Нико није схватио значај тога. Зато апелујем на новинаре да указују на овакве случајеве“, рекао је он.

Након ове констатације, Бјелица га је питала шта би он урадио у случају Милана Пантића, будући да је Комисија за истраживање убистава новинара истражила убиства колико је могла, а Тужилаштво за организовани криминал, упркос свим доказима, није преузело случај.

„Мислите ли да би тужиоци требало да се организују и кажу ‘Извините колеге, нисте у праву ово треба да се преузме?“, додала је она.

На то је Илић рекао да у тужилаштву постоји хијерархија и да нико од тужилаца није потпуно самосталан. Осврнуо се на то да, према речима Матића, полиција тужилаштву није увек достављала релевантне податке за покретање поступка. Додао је да то говори да постоји системски проблем у сарадњи полиције и тужилаштва и тражио да Комисија укаже на то.

Матић је рекао да су чекали две године одговор Тужилаштва за организовани криминал да преузме случај, а да нису никад ни презентовали резултате истраге тужилаштву.

Проблематично би, рекао је Илић, било када би Комисија која није препозната у нашем кривично-правном систему износила своје закључке тужиоцима. Тада би, како наводи, свака невладина организација могла исто да захтева.

Бјелица је рекла да је тачно да тужилац не може да подлеже притиску сваке организације и појединца, али и да други фактори почињу да се уплићу у истрагу онда када нема резултата.

„Ми с правом можемо да се питамо шта да радимо када ништа не ради тужилаштво у Јагодини, а ми имамо нове чињенице с којима не може да изађе у јавност тај полицијски део групе, а то су све професионалци, људи који су мотивисани“, навела је она.

Авдокат Душан Братић рекао је да Комисија има широка овлашћења и да она даје резултате.

„Није анахронизам када неко дође у Владу Републике Србије и каже годподину Верану Матићу да има доказ или укаже на сведока, а није отишао у тужилаштво. То је последица неповерења у тужилаштва, полицију и државне органе. Зато људи неће да дођу“, навео је он.

Он је заступао већи део сродника жртава и у неким предметима који тек сада треба да резултирају подношењем кривичних пријава. Доказао је да проток времена не смањује шансу да се пронађу криви за злочине, већ супротнно.

„Када су у питању кривична дела против међународног хуманитарног права, пре свега ратни злочини, па и кад нису у питању та дела, него обична кривична дела извршена у ратним условима, проток времена је фактор који доводи до расветљавања у већем броју случајева. Некад проток времена ослободи људе и они кажу шта се догодило“, навео је.

 Ивана Ђурић из Министарства за европске интеграције, адвокат Душан Д. Братић, адвокат УНС-а Гордана Константиновић и председник одбора за правосуђе државну управу и локалну самоуправу Угљеша Мрдић (фото: Прес центар УНС-а)

Председник одбора за правосуђе државну управу и локалну самоуправу Скупштине Србије Угљеша Мрдић је, који је и сам био новинар „Дневног телеграфа“, рекао је да му је важно предузети конкретне кораке, што је, додао је, и учинила Влада Србије.

Рекао је да је реч о неправди, као и да је послата лоша порука. Политичка воља, како је рекао, постоји, али да не може да се утиче на судство.

извор: унс