Црква и медији: Четврт вијека “Радија Светигоре”

На празник Педесетнице, Силаска Духа Светога на апостоле, 7. јуна 1998, прије четврт вијека, прхнуле су у етар прве ријечи са првог црквеног радија Српске православне цркве, са таласа Радија Светигора. Тога дана на Цетињу у Његошевој улици, број 73, на другом спрату камене куће сишли су пламени језици кроз благослов Његове светости почившег патријарха Павла, који је освештао и свечано отворио први васељенски радио. Благослов који је Његова светост изговорио у микрофон нашег Радија јесте путоказ, циљ и смисао нашег постојања – да треба да знамо науку наших предака и да њоме живимо и да својим дјелима и ријечима проповиједамо Сина Божјег. „Циљ живота је стицање непролазног живота у Царству небеском и блаженства у том Царству – то нека буде са ове станице емитовано у свијету, свим људима који имају уши да чују истину и имају готовост да врше истину, правду и љубав и све оно добро и свето и миломе Богу приступачно“, тим ријечима закрстио је Патријарх ово добро и Богу угодно дјело. И тако… на том благослову Његове светости, на том завјету и камену утемељен је Радио и тим ријечима опстаје. Дух саборности и љубави, служења другима, тј. Господу, одржао је Радио и био брана многим искушењима. Тим јединственим духом и једним бићем дисали су сви трудбеници Радија, горели стваралачким жаром и полетом, увијек једнако, па и када су скромни хонорари изостајали, па и када се ауто-стопом стизало по киши и леду до Цетиња, па и када су каменице летјеле на прозоре наше продукције, па и оне ноће, уочи Светог Симеона Новог Богослова, 24. марта 1999. кад је Радио, уз благослов Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија, са шачицом сарадника кренуо у невиђен подухват, са шесточасовног на непрекидно 24-часовно емитовање програма. Данима су се на дванаест сати у смјени смјењивала два тонца − Боро Остојић и Љубиша Арбутина, спавајући у импровизованим помоћним лежајевима у просторијама Радија преко пута чајне кухиње и хранећи се у мензи Богословије.

Историјског Тројичиндана, 7. јуна 1998, Радио су заједно са Његовом светости свечано отворили почивши митрополит Амфилохије и владика Атанасије у присуству директора Радомира Никчевића, главног уредника Славка Живковића, уредника јеромонаха (сада владике) Јована (Ћулибрка) и осталих сарадника и гостију.

Свечани програм на дан освећења водили су Горан Даниловић и глумица Јелена Иванишевић, која је прочитавши онај дио посланице апостола Павла Коринћанима о љубави, поручила да је љубав та која се емитује са таласа Светигоре − радија евангелиона, радија благе вијести – љубав која спаја људе на свим континентима. Најсвјежија потврда тога је порука коју нам је недавно послао један слушалац из Финске, директор неке маркетиншко-истраживачке компаније. У тој поруци је, поред осталог, записао: „Фантастично је ухватити вашу радио станицу овдје у Финској…“

На 101 МHz у свечарском програму тога јунског дана ’98 чуле су се бројне честитке, огласила се значајна имена јавног живота, међу њима кнез Александар Карађорђевић из Париза, владика Лука из Париза, Милан Ного и Мирослав Куртовић, уредници СРНЕ, прве куће са којом је Светигора склопила споразум, ондашњи министар културе Будимир Дубак, тадашњи ђакон Ненад Илић, новинар Мишо Вујовић, музичар и вођа групе Анастасија Горан Трајкоски из Скопља, који је креирао радио-сигнал. Један од оних који је имао удјела у стварању шпица јесте и Горан Марић. Звуци шпице која повезује „тебе и мене“ (Kraftverkova пјесма Radio Activity) и шпице којом је започињао програм – одјеци звона утопљени у химну Онамо ‘намо, који су благовијестили свакога дана и будили слушаоце – били су нешто потпуно ново и другачије. А „звук је главни дизајн радија“, како рече Трајкоски. По том звуку, оригиналним шпицама остали смо препознатљиви, такође по литургијској музици, која се никада до тада и нигдје друго није могла чути, по аутентичној народној музици. Од почетка је уз Радио била најбољи етно извођач и познавалац српске архаике код Срба Светлана Спајић. На нашим таласима се могао чути пробрани поп звук и дјела класичне музике. О  музици је највише бринуо јеромонах Јован (Ћулибрк), затим дипломирани музиколог Марија Станковић, која је имала емисију Васкрсли звуци, касније Сергеј Попратњак, Сања Радовић… Тада смо имали завидну фонотеку, коју су добрим дијелом чиниле аудио-касете и ЦД-ови које је наш први уредник донио из Русије, које су нам поклањали гости из разних крајева свијета, и које је јеромонах Јован лично приложио. У тој ризници звука били су  ријетки примјери плоча: Бах, Арво Перт, Боб Дилан, Џој Дивижн… Ту фонотеку је брижно чувао музички уредник Сергеј Попратњак, који је у сваком тренутку знао да предложи одговарајућу музичку илустрацију уз текст или разговор. У другој просторији, која је касније претворена у помоћну режију, Анастасија Баровић је у ормарићу, који је личио на иконостас, слутећи свом монашком призиву, уредно слагала материјале снимљене на аудио-касетама, мини-касетама, мини-дисковима.

Покретачка снага Радија били су предузимљиви и енергични директор Информативно-издавачке установе Светигора и Радија протојереј Радомир Никчевић, харизматични јеромонах Јован (Ћулибрк) и први уредник Славко Живковић, који је директно из Мораче уливао снагу Светигориног врела.

Благовјесник Светигориних звука чуо се осим на Цетињу, и у Подгорици, дијелу Никшића и дијелу Приморја. Са савременом, а тада и најсавременијом опремом у Црној Гори и шире, Радио је емитовао озбиљне и богате информативне, културно-образовне и, изузетне и никада дотад преко медија слушане, катихетске садржаје, којима се највише бавио теолог Бранислав Ђукарић.

Светигора је била први радио православне и духовне ријечи, прожимања савремене културе и црквеног живота (о чему најбоље свједочи стара емисија Дух времена и данас популарна емисија Дјеца апокалипсе владике Јована (Ћулибрка), коме су пожртвовано припомагале студент музике Петра Смоловић, глуме Стела Ромић и социолог Весна Кривчевић. Управо је језицима овога времена, какао рече, тада ђакон, а сада свештеник, Ненад Илић, црква проговорила кроз Радио Светигору.

Ко год је имао прилике да уђе у просторије Радија, осјетио је додир древности и савремености, а све то као да су спајали сигнали са Теслиног торња у Лонг Ајленду који је као наш лого и заштитни знак био насликан на поптпорном стубу крај улазних врата. На другој страни је био пирг Светог Саве. Осим та два украса зидног сликарства, касније је фрескописан и Свети Ђорђе. На зидовима су биле иконе Спаса Сведржитеља, Синајска икона Господа Исуса Христа у студију, иконе Пресвете Богородице, Светог Петра… затим разни плакати и постери са догађаја које је организовао јеромонах Јован као што су били Дани Тарковског, Хичкока, Вима Вендерса…

Светигора је била револуција у медијском простору. Ријечима ондашњег министра културе Будимира Дубака „Светигора је изузетан културни догађај“. Касније ће и један дипломски рад бити посвећен појави овог медија под Ловћеном, који је тада био сензација, спој традиције и савремености. Светигора је  у доба техничких достигнућа свим генерацијама, слојевима и реципијентима говорила о духовности савременим и свима разумљивим језиком. Била је блистава звијезда на ондашњем медијском небу васељене.

Незаборавни су ти почеци уређивања емисија, без компјутера, са шорт уређајима гдје се озбиљно припремало за сваку емисију, водили се разговори са угледним гостима из свијета образовања, умјетности, културе, теологије на српском, енглеском, руском, грчком језику. Док смо од Радмиле Мишев (млађи су је звали тета Рада), чији топли глас и данас храни дјечје душе са наших таласа, учили да ријечи могу миловати и грлити, чика Зоран Ристовић нас је учио прецизности и перфекционизму у раду, „држао нам лекције“ из дикције, културе говора, акцентологије. Он је као врстан зналац умјетности говора и језички естета, позоришни мајстор све радио професионално и до краја истанчано. Али није увијек могло бити све предвиђено и испланирано. И данас препричавамо анегдоте везане баш за импровизације које су доприносиле једној неспутаној и природној атмосфери. Елем, од оне страшне ноћи почетка НАТО бомбардовања ’99 кад се нагло морала учетворостручити програмска схема и снага малобројне екипе пошто су директор, главни уредник и јеромонах Јован врло брзо пошли за Митрополитом на Косово, тих импровизација је бивало мало више. У студију је тада најчешће дежурао Рајо Војиновић, Ђорђе Калањ, Станко Бацковић, Лека Вујисић, Славен Фатић…, а са терена су се јављали Славко, јеромонах Јован или отац Радомир директно извјештавајући, најчешће преко радија КиМ или радио-аматера. Треба поменути да је Светигора тада била једини медиј из ЦГ који је свакодневно извјештавао са горућих тачака, нарочито са Косова. Једне ноћи у Радију је дежурао чика Зоран, покој му души. Он је захваљујући сналажљивом Бору, који је „ископао“ неку локалну радио станицу у некаквој забити у источној Србији, успоставио везу са новинаром који се јавља с лица мјеста засутог бомбама. Чика Зоран, који је у студио увијек улазио темељно спреман, увјежбаног гласа, разгибаних уста, нашао се у ситуацији да је морао да импровизује, и то у глуво доба ноћи. У моменту оне непријатне паузе која се понекад деси у разговору, посебно код саговорника који кратко одговарају и кад новинар мора да се сналази с питањима, чика Зорану, који је осјетио да је разговор некомплетан, да му нешто фали, да га не може тек тако завршити, излетјело је једино питање које му је пало на памет, додуше из његовог миљеа: „А да ли код вас раде позоришта?“

Друга анегдота коју су „светигорци“ такође дуго препричавали везана је за довитљивог Крајишника тон-мајстора Бора Остојића. Јеромонах Јован му је припремајући се за дневник љутито преко стакла које је дијелило студио од режије, наредио да развуче мало музику јер су остала још два минута до дневника, а Боро је, поптуно мирно, својом крајишком домишљатошћу буквално развукао звуке пребацивши грамофонску плочу са 78 на 33 обртаја… кад је све почело да пуцкета и завија.

Нарочито је био занимљив вечерњи програм који је ишао уживо, у коме су се јављали слушаоци, коментарисали, предлагали, сугерисали, отварали душе, дијелили искуства… Радио је тада био живи живот и његова мисија се готово могла опипати.

Свако ко је прошао кроз  Светигору и дао јој макар и трунку себе, морао је осјетити да му се биће радује што је баш он и баш тада обављао значајну мисију, која је била позвање и  истовремено самопознање и усавршавање и на личном духовном путу. Осим овдје поменутих, преко стотину људи се уградило у Радио Светигору, и сви су они разнобојни каменчићи у зиданици Светигоре, која се свакога дана дозиђује љепотом и снагом свјежих нараштаја.

Извор: митрополија