Ових дана неуморни су нам кораци. Одлазимо као ти оне ноћи према Светој Гори. Журимо, не окрећући се. Знаш, овдје нема више никакве философије, више ту нијесу никакве приче о којима би се мудровало, ово је реалност која много боли. Боли и ову дјецу која тек пропјеваше, која ће у овој години можда нека од њих први пут да ти ускликну с љубављу. Ти, чуј и почуј њихове и наше гласе. Добро познајеш ову муку, није компликована, једноставна је. Колико је једноставна толико је узвишена а све што је Голготско и што носи тежак Крст ти добро знаш да од Бога је.
И ми смо разумјели да од Бога је, и зато смо потегли то тешко бреме на ова плећа каква год да су нека барем буду запамћена да носише Господњи Крст. Знамо да у сваком трену можемо да одустанемо, знамо и то да бисмо погазили назив „НЕБЕСКИ НАРОД“ ако се одлучимо на одустајање, али ми смо гладни хљеба небеског како рече пјесник. Путем којим си и ти корачао, молитве које си Господу узносио, ми слиједимо тај траг, ту искру небеску. Ко смо ако тебе избришемо Свети Саво? Ако се не осврнемо на универзум Српског народа и на најсветије уређење…
И овом муком прослављамо те Православни Наставниче и кличемо ти. Није узалудно, напротив, Христос је са Крста рекао: „Опрости им Боже, не знају шта чине“. Сваки опрост је улазница за Васкрсење као и свака бол. Нијесмо се уморили, само је требао неки нови дан да сване да нас разбуди и да те прослављамо Свети Саво. И ми смо одлучили да идемо ка Светој Гори јер гдје год се налазили под било којом Гором знамо да је у овим данима најмање Црна, док Небеска је и Света. Знамо да си међу нама, предводиш нас. Требао је тај дан да сване да се разбудимо да те славимо кроз будуће дане.Свануо је!
