Владимир Банић: Телевизијско новинарство је вештина површности

Пише: ДРАГАНА ПЕЈОВИЋ

„Догађај у Рибникару ме је променио, као оца, човека и новинара, који је морао да извештава и контактира родитеље за Ен-би-си“, каже за подкаст „Бермудски троугао“ каже новинар Владимир Банић. „Уз сву пристојност и новинарску пажњу, осетио сам да не желим то више да радим. Није ме изненадило њихово интересовање за ту тему, јер то тамо више није вест, а овде је цела земља стала, у шоку. Људи су изашли на улице, а Влада реаговала забраном и потпуним повлачењем оружја. Изненађујућа вест за леву Америку је била да после два таква догађаја нека држава тако реагује. Говорим о десетинама хиљада људи који су долазили да запале свеће и оним који су остављали пиштоље, пушке, зоље, бомбе, шта све не – шмајсере из Другог светског рата – јер нису желели имају ништа више с тим. У Америци није таква клима.“

У „Бермудском троуглу“ аутор серијала „Фантастична планета” одговара на питања о разлици између репортерског посла и стварања документарца, како је завршио у изузетно „експлоатисаној илустрацији“ породичног насиља, зашто одустаје од дневних вести. Банић одговара и на питања о теренском раду, животно опасним ситуацијама, како се прича мења у лету када се превали дугачак пут, како се истовремено извештава за више медија и да ли америчке телевизије за које ради од њега очекују пристрасност.

„Кад извештавам за америчке медије апсолутно причам оно што видим“, каже Банић. „Чак и када је била реч о Авганистану пошто су га преузели талибани. Штавише, нешто је ишло и на штету америчке званичне политике. На пример да се људи тамо сада осећају безбедније, јер нема локалних банди које су биле увезане са судијама и полицајцима тако да ако човек кога пресретну на улици код себе нема 30-40 долара да им да, убијају га на лицу места, нико им ништа није могао за време инсталиране демократије. За време талибана влада шеријатски закон и док сам био тамо десет дана то се није догађало. Али исто тако сам био једини човек који носи фармерке, јер су у страху од талибана сви почели да носе традиционалну ношњу и да пуштају браду. Мој извештај за Си-ен-ен је био балансиран. За њих сам мало радио, али за Ен-би-си много више и никада ми се није тражило да пратим неку политичку линију.“

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о томе како је одлучио да се одсели из Србије у Словенију и стални посао на РТС-ов замени хонорарним дописничким, зашто се о том аранжману свађао на Твитеру, зашто мисли да је телевизија површан медиј, зашто бира да се обраћа млађој публици, затим о шведској телевизији, данским документарцима и подели у словеначким медијима:

„Ми смо и даље телевизија деведесетих и не водимо рачуна о томе како се нешто каже. Имамо много младих колега који почињу да раде другачије и то је добро. Прича се опширно и споро, укључења су малокрвна и не чује се оно што хоћеш да кажеш у мору речи које изговориш. Најбитније у лајву је запамтити неколико кључних речи… Веома је важно данас гледати и друге формате. Све се мења и дешава у амплитудама. Можда ће и новинарство чији се садржај данас скраћује и сабија отићи у смеру дужих садржаја, али се бојим да се то неће десити. Бојим се да ћемо сви наш посао пребацити на мање мониторе и да телевизија каква је данас неће постојати, да ће људи уместо кабловског оператера бирати пакет и у њему парцијалне садржаје, за њих неколико публика ће плаћати по два евра. А ми ћемо радити свако за своју публику.“