Истраживање о слободи медија: Половина анкетираних новинара подлегла аутоцензури, а трећина се суочавала са претњама

AMNESTY INTERNATIONAL: Слобода медија се побољшала, некажњивост напада на новинаре присутна
25/04/2024
Маријана Цамовић-Величковић: Слиједи ново исцрпљивање, додатно малтретирање и понижавање Јавног сервиса
27/04/2024
AMNESTY INTERNATIONAL: Слобода медија се побољшала, некажњивост напада на новинаре присутна
25/04/2024
Маријана Цамовић-Величковић: Слиједи ново исцрпљивање, додатно малтретирање и понижавање Јавног сервиса
27/04/2024
 Фото: Истраживање, насловна страна

Истраживање о безбедности новинара у 2023. години засновано је на анкети у којој је учествовало 130 новинара и медијских радника. Аутор извештаја је Иво Чоловић.

Најчешћи вид репресије који су новинари наводили су институционални притисци (46,2 одсто) у које се убрајају онемогућавање приступа медијским догађајима и злоупотреба положаја надлежних органа. Други најчешћи вид угрожавања слободе медија су економски притисци или несигурност посла (40,2 одсто), а прате их вербалне претње (30,5 одсто).

Новинари који извештавају о незаконитим радњама и корупцији углавном су наводили да су претње пријављивали полицији и тужилаштву, док су новинари који извештавају о дневним актуелностима у највећој мери наводили да нису пријавили претње.

Реаговање надлежних органа у случајевима пријављених претњи готови сви новинари оценили су као неадекватно (90 одсто). Највећи број претњи, како су навели испитаници, долазио је од анонимних пошиљалаца (14,1 одсто), грађана који се изјашњавају као присталице неке политичке странке (14,1 одсто) и јавних функционера (13,1 одсто).

Сваки четврти новинар који је био изложени претњама, нападима и притисцима, навео је да су ове ситуације утицале на његово физичко здравље, док је 40 одсто испитаника приметило анксиозност, осећај нелагодности и стрепњу.

Од бољег правног статуса новинара до ређе самоцензуре

Новинари у Србији се, како је анкета показала, у великој мери суочавају са дигиталним насиљем и растућом аутоцензуром. О томе говори и податак да је више од половине анкетираних новинара признало је да су одустали од објављивања неког медијског садржаја који су произвели. Као најчешће разлоге за овакву одлуку новинари су наводили страх за безбедност, притисак од послодавца и етичке дилеме.

До самоцензуре у највећој мери доводе политички и економски притисци. Ипак, када су директно упитани да ли власници утичу на самоцензуру својим неприкладним поступцима, испитаници су били подељених мишљења. Половина је тако сматрала да власници немају утицај на одлуку новинара да нешто не објави, док је половина сматрала да овај утицај ипак постоји.

У истраживању су на основу одговора испитаника издвојена три елемента која би могла довести до смањења аутоцензуре. У питању су већи утицај јавности и залагање за слободу медија, регулисан правни статус новинара и побољшана правна заштита новинара. Иако недостатак правне заштите није препознат као један од главних фактора који доводе до аутоцензуре, новинари сматрају да би побољшање правног оквира и заштита новинара ипак допринели смањењу самоцензуре међу новинарима.

Осим пораста самоцензуре, како се наводи у истраживању, забрињавајући податак је и да је 40 одсто новинара навело да се суочава са дигиталним узнемиравањем. Као најчешће облике дигиталног узнемиравања новинари су навели сајбер насиље, узнемиравање путем објава и коментара и лажно представљање.