Мањо Вукотић објавио књигу „Убиство српског новинарства“

Књига говори о новинарству на ивици опстанка и недостатку плурализма мишљења у земљи која је, како наводи, парадоксално, међу 10 земаља са највише медија у односу на број становника.

„Медији нису ни власт, ни опозиција. Дозвољена је симпатија, опасно је навијање, а погубно сврставање“. Тако је Вукотић описао темељне принципе новинарства, који су, како тумачи, остали скрајнути у данашњем српском новинарству.

Уместо тога, новинари су, упозорава он, подељени на „патриоте” и „издајнике”, а ове квалификације су постале оруђе за контролу и средство за гушење дијалога.

Тако је новинарство подељено у два „табора“ – онај бројнији, који чине провладини медији, и мање бројан, који чине опозициони и критички медији. Овај други, мањи табор, је, како пише Вукотић, обележен црвеном бојом и стигматизован. На критичке медије константно су налепљене етикете: „туђи“, „продати“ и „Шолакови“.

Убиство новинарства и убиство новинара

Да су овакви наративи опасни, истиче подсећајући на убиство Славка Ћурувије 11. априла 1999. године у јеку НАТО бомбардовања, када је у Политици експрес објављено да се Ћурувија „радује НАТО бомбама“.

Овај случај, како наводи Вукотић, није усамљен, већ је последица системског проблема и притиска на новинаре који одбијају да „играју“ по наметнутим правилима. Ова правила нису у вези са постулатима професије, већ са политичким интересима, закључује он.

Од претњи полицијског заповедника Владислaву Рибникару до садашњих случајева репресије са којима се суочавају новинари, Вукотић је описао ланац новинарског отпора и цене коју носи борба за квалитетно, правовремено и истинито извештавање.

Служећи се базом претњи и напада УНС-а и саопштењима новинарских удружења, аутор бележи судбине оних који су платили цену „непослушности”.

У питању је одмазда над новинарима чије се извештавање није свидело одређеним групацијама, али и оним који су се успротивили уређивачкој политици сопствених редакција и након тога добили отказ, истиће Вукотић.

„Српско новинарство је на самртничкој постељи“

Уз анализу појава у новинарству, Вукотић се осврће и на друштвено-политичке проблеме и дубоке поделе које се одражавају и на професионално новинарство. Као пример наводи објављивање пасоша двојице студената у Новостима, када су откривени њихови лични подаци.

У целокупној ситуацији је, судећи по ономе што Вукотић каже у књизи, опасно пољуљан кредибилитет професије. Вукотић не занемарује ни чињеницу да је технолошки напредак довео до промена које су уздрмале темеље традиционалног новинарства.

Ипак, иако се осврће на пад квалитета садржаја, истиче да охрабрује могућност да млади новинари изналазе нове форме изражавања, које ће почивати на постулатима професије, а опет бити прилагођене дигиталном добу.

Оно што га брине је пад поверења публике у медије, ниски тиражи и забрињавајући индикатори слобода медија.

О томе, како је навео, сведочи чињеница да десет београдских недељника продаје 100.000 примерака, а да се Србија налази ниско на листи Репортера без граница.

„Српско новинарство је на самртничкој постељи“, пише у књизи.

Ипак, Вукотић не даје само дијагнозу проблема, већ позива да се нађе лек за професију, тако што ће се она вратити свом основном задатку – истинитом, правовременом и одговорном извештавању.

„Све су Дрине овог света криве. Никад се оне неће моћи ни потпуно исправити. Никада не смемо престати да их исправљамо”, цитира Вукотић Ива Андрића, након чега додаје: “Хајде да их исправљамо. Време је. Последња ура је”.

извор: унс