УНЦГ, заштита новинара: Солидарност на папиру, страх у пракси

У времену када је повјерење у медије крхко, а новинарство изложено сталним политичким, економским и безбједносним притисцима, питање солидарности и емпатије унутар саме професије постаје не само етичко, већ и егзистенцијално. Да ли новинари у Црној Гори стоје једни уз друге онда када је то најпотребније? Да ли медијске куће и струковна удружења показују зрелост и одговорност, или остају заробљени у рововима уређивачких политика и интереса власника? И коначно – да ли држава, кроз своје институције, подстиче или урушава могућност за истинску професионалну солидарност?

На папиру, одговор би могао звучати охрабрујуће. Постоје синдикати, новинарска удружења, регулаторна тијела и формално јасан нормативни оквир који гарантује слободу изражавања и заштиту новинара. Међутим, стварност је далеко сложенија и, нажалост, често разочаравајућа.

Солидарност међу новинарима у Црној Гори најчешће се активира у екстремним ситуацијама – када је неко физички нападнут, када се пријети новинару или када се деси очигледан облик притиска. Тада се јавност накратко уједини, саопштења се нижу, а осуде стижу са свих страна. Ипак, та солидарност је често кратког даха и декларативна. Чим се случај повуче из фокуса јавности, нестаје и заједнички фронт.

Још проблематичнија је ситуација када су у питању суптилнији облици притиска – цензура изнутра, економска зависност редакција, селективно извјештавање или политички утицаји. У тим случајевима солидарност готово да изостаје. Новинари ријетко јавно подржавају колеге које се супротстављају уређивачким политикама или указују на проблеме унутар сопствених медија. Страх од губитка посла, професионалне изолације или етикетирања као “неподобног” често надјачава професионалну етику.

Посебну димензију притиска представљају тужбе моћника и утицајних појединаца против новинара и медија. Ове тужбе, често формално засноване на заштити части и угледа, у пракси имају ефекат застрашивања и финансијског исцрпљивања. Када новинар или редакција морају да издвајају значајна средства и вријеме за одбрану на суду, то директно утиче на њихову способност да се баве истраживачким радом. Још опасније је када се стекне утисак да правосуђе није имуни систем друштва, већ инструмент који моћни могу користити за дисциплиновање критичких гласова.

Утицај на судство и тужилаштво, било директан или индиректан, додатно компликује ситуацију. Перцепција селективне правде – гдје се неке тужбе експресно процесуирају, а друге годинама стоје у фиокама – подрива повјерење не само у институције, већ и у саму идеју правде. За новинаре, то значи живот у сталној неизвјесности: чак и када раде у складу са професионалним стандардима, не могу бити сигурни да ће институције стати иза њих.

Међутим, посебно осјетљиво питање, које се ријетко отвара без задршке, јесте селективна солидарност унутар саме професије – нарочито када су у питању новинари и медији који имају доминантан утицај или, како се често перципира, одређени облик монопола на медијској сцени Црне Горе. Када су такви актери изложени тужбама или нападима, реакције су брзе, гласне и добро умрежене. Подршка стиже од струковних удружења, колега и дијела јавности без значајнијег оклијевања.

С друге стране, када се нађу на удару новинари из мањих, локалних или мање утицајних медија, солидарност је често тиша, спорија или потпуно изостаје. Та неравнотежа ствара утисак да професионална подршка није заснована на принципима, већ на позицији моћи. У таквом амбијенту, солидарност престаје бити универзална вриједност и постаје ресурс којим располажу привилеговани.

Овај феномен има дубље посљедице по новинарство у цјелини. Умјесто јединственог фронта који брани слободу изражавања, добијамо хијерархију унутар професије – гдје су неки гласови „вреднији“ заштите од других. То не само да деморалише новинаре на маргини, већ и подрива кредибилитет читаве струке. Јер, ако новинари не могу да буду једнаки у праву на заштиту, како онда могу очекивати да ће бити једнаки у праву на истину?

Медијске куће, са друге стране, у великој мјери дјелују као затворени системи. Умјесто сарадње и заједничког наступа у заштити новинарских права, доминира конкуренција која понекад прелази у отворено непријатељство. У таквом амбијенту, новинар постаје инструмент у ширим уређивачким или политичким борбама, а не носилац јавног интереса.

Струковна удружења и синдикати, који би требало да буду носиоци солидарности, често су оптерећени унутрашњим подјелама. Умјесто јединственог гласа, постоји више организација које не дјелују увијек координисано. Њихове реакције су понекад селективне, што додатно подрива повјерење у њихову непристрасност. Када новинар процјењује да ли ће добити подршку, често мора прво да размисли о томе „ком табору припада“, што је апсурд у професији која би требало да почива на универзалним принципима.

У таквом контексту, улога државе постаје кључна. Шест година након промјене власти у Црној Гори, очекивања су била висока – да ће се створити слободнији медијски амбијент, да ће институције ојачати и да ће притисци на новинаре ослабити. Међутим, резултати су, у најмању руку, мјешовити. Иако су неки формални помаци направљени, суштинске промјене у функционисању система често изостају.

Влада и Скупштина и даље имају значајан утицај на медијски простор, посебно кроз финансијске механизме и законодавство. Регулаторне агенције, које би требало да буду независне, налазе се под сталним притиском политичких структура. Њихова способност да досљедно и непристрасно примјењују закон често се доводи у питање. Када новинари не вјерују институцијама које би требало да их штите, логично је да се окрећу индивидуалним стратегијама преживљавања, умјесто колективном дјеловању.

Посебан проблем представља неефикасност у процесуирању напада на новинаре. Иако постоји формална осуда сваког инцидента, конкретни резултати изостају или долазе са великим закашњењем. У комбинацији са све учесталијим тужбама против новинара, ствара се атмосфера у којој је професија истовремено и небезбједна и правно рањива. То шаље опасну поруку – да су притисци на новинаре не само могући, већ и исплативи.

Ипак, није све црно. Постоје појединци и иницијативе које показују да је другачији приступ могућ. Солидарност се понекад манифестује кроз неформалне мреже подршке, заједничке пројекте или јавне апеле који превазилазе уређивачке разлике. То су важни подсјетници да професија није изгубила своју етичку основу, али и да је та основа крхка и да захтијева стално одржавање.

Кључно питање, међутим, остаје: шта је потребно да солидарност престане бити изузетак и постане правило? Одговор није једноставан, али подразумијева неколико важних корака. Прво, новинари морају бити спремни да бране принципе професије чак и онда када то није популарно или безбједно. Друго, медијске куће морају схватити да краткорочни интереси не могу бити испред дугорочног повјерења јавности. Треће, струковна удружења морају превазићи подјеле и дјеловати као јединствен глас. И коначно, држава мора показати стварну, а не декларативну посвећеност слободи медија – укључујући и јасну заштиту од злоупотребе судских процеса као средства притиска.

Без тога, прича о солидарности остаће на нивоу реторике. А новинарство без солидарности није само ослабљено – оно је суштински угрожено. Јер, у друштву у којем новинари не стоје једни уз друге, а институције не стоје иза закона, истина постаје колатерална штета.

Удружење новинара Црне Горе

Предсједник Тихомир Бурзановић

Секретар Иван Милошевић