Марко Лопушина: Убијање српског новинарства

Новинар и публициста Марко Лопушина обратио се Удружењу новинара Србије (УНС), пишући о проблемима у српском новинарству. У наставку преносимо текст колеге Лопушине.

-Међу средствима информисања данас у Србији доминирају електронски медији, друштвене мреже и портали, који не примењују правила новинарства, јер се држе тржишног принципа – продај свашта.

             Тужан сам када као новинар који пола века пише текстове за штампана издања видим да су продајни тиражи наших дневника спали на просечних 10.000 примерака. Продавачица на киоску у мом комшилуку ми се жали да има проблеме са новинама, јер их сваког дана пакује и пописује, кад прима и кад их враћа:

-Нико не купује новине и не чита. У киосцима са штампом данас се најбоље продају цигарете, жваке, воде, упаљачи. Новине се враћају издавачима.

           Одрастао сам уз штампана издања новина, журнала и књига и тешко прихватам чињеницу да тај мој свет нестаје и да неке новине постоје само због политичке пропаганде и финансирања од стране државе. Некада сам осамдесетих година писао за четири новине и примао четири хонорара. Данас пишем за две новине и два портала бесплатно и уз моју уз сагласност да „не тражим хонорар“, јер га редакције не дају.

         Моја професионална новинарска миисија је да информишем јавност, чак и у време, када један од твораца штампаног новинарства јавно признаје да је на делу убијање и смрт српског журнализма. Позиција и утицај штампаних медија је опао, јер се променила технологија производње и дистрибуције информација од општег значаја и јер се променила генерација читалаца новина. Ротацију папира су заменили екрани електронских медија, а старе читаоце млади „који све знају, а ништа не читају“.

-Њих не интересује опште знање, већ место где могу да купе сазнање о некоме и нечему – каже продавачица са киоска, иначе, бивша новинарка “Борбе”.

  У Србији постоји 2.588 медија. Новинских редакција има 468, радио станица има 300, има 217 телевизијских станица, као и новинских агенција – 31. Највише је електронских онлајн медија и интернет портала – 1.180. Чак 482 српских медија су „дивљи“, јер немају регистроване све податке прописане законима. Доминантни медији у Србији су дигитални, дакле електронски портали, онлајн друштвене мреже и телевизије. Српски грађани просечно уз њих проводе дневно по 8  сати.

           Старија популација гледа тв програме и чита новине, а млађе генерације, испод 30 година, су уз онлајн и интернет медије. Код младих грађана Србије најзаступљеније су друштвене мреже – Фејсбук има 61 одсто, Инстаграм 52 одсто, а Yоутубе има 46 одсто посећености. Они који на друштвеним мрежама имају по милион посетилаца од провајдера добијају хонораре. Једна естрадна певачица је тако лане зарадила 300.000 евра од прегледа њених песама и прича. Тако су друштвене мреже као медиј све мање средство информисања, а све више произвођачи забаве и бесмислених порука.

         У таквој ситуацији прво су страдале објективне информације и медијска сазнања од општег и јавног значаја, јер су минимизирани, потом медијски облици образовања и културе, а онда и сам српски језик, ћирилица и граматика.

РЕДАКЦИЈЕ БЕЗ ЛЕКТОРА

       Истраживања су показала да су српски медији, у већини, језички и граматички објективни у презентацији својих програма. Медији са националном лиценцом користе равномерно ћирилично и латинично писмо. И држе се Правописа и Речник српског језика. То је више резултат дугогодишње традиције и искуства, него ли стручне способности свих медија у Србији, који су последњих деценија доживели велике трансформације.

          Од државних и друштвених медија постали су приватни, а они најутицајнији су опет подржављени. У првој фази свог постојања државни медији су имали обевезне редакције језичког усавршавања, са лекторима, корекотирма, професорима говорног језика и школе за спикете. У последњој фази подржављана медија ове редакције су погашене, па су многи лектори и професори језика отпуштени.

          Урушаванју српског језика у медијима доприноси и употреба уличних жаргона и израза, чему доприносе како елетронски медији, тако и одговорне јавне личности које желе да се додворавају младима. Тако, на пример, чак и тренер познатог београдског фудбалског клуба свој стадион „Рајко Митић“, назива уличним именом Маракана.  Тиме се понижава велики српски фудбале, касније новинар и господин Рајко Митић, по коме је стадион добио званичан назив. А  афирмише се  измишљени надимак увезен из Бразила као одраз комплекса ниже вредности чланова управе клуба и вођа навијача.

         Улични језик, ког карактеришу агресивност и простота, најприсутнији је у тв емисијама тзв. риалити програма, који су производ Воук културе, а која се примењује у Србији. У риалити програмима  се зарад гледаности и боље продаје реклама, приказује говор мржње, насиља и сексуалног узнемиравања. И поједини национални медији користе новоговор, стране изразе или жаргон да би привукли пажњу и „додворили“ се одређеној публици. САНУ је проблем урушавања српског језика у медијима уочила 2021, године и у свом истраживанју српског језика у јавном дискурсу и медијима закључила да је „писменост у Србији повећана, али и вулгарност српског језика је повећана“.

ЦЕПКАНЕ РУБРИКЕ

          Међу средствима информисања данас у Србији доминирају електронски медији, друштвене мреже и портали, који не примењују правила новинарства, јер се држе тржишног принципа – продај свашта. На српским порталима и сајтовима медија доминирају измишљене информације, из било ког времена, па се тако месецима пише о љубавнику жене једног тв водитеља, који га је претукао пре шест година.

        У новије време већином српски медији, посебно електорнски, не одговарају на пет професионалних новинарских питања, – ко, где, када, како и зашто – већ цепкају те одговоре у посебне рубике, ради већег броја прегледа и клик реакција читалаца и гледалаца. Клик у електронским медијима је израз комерицајног прегледа медија , на чијем броју се гради цена и услуга маркетинга медија, па се показује да медији нису средство информисања и образовања већ комерцијална фирма за пропаганду. Један београдски портал преко “клик новинарства” зарађује годишње три милиона евра. Зато медијима није битан квалитет информације, квалитетан српски језик већ језик комерцијале, продаје и сензациа по сваку цену, којим привлаче купце тј. читаоце и гледаоце.

           Теоретичари модерних електонских медија тврде да су друштевене мреже и многи портали у суштини хладни, да не изазивају искрене емоције и да нису озбиљни извор информација. И Американци и Срби су утврдили да је чак 65 одсто јавних порука са електронских медија нове генерације, односно на друштвеним мрежама бесмислена шала тј. зезање, а не озбиљна информација. С тога млађе генерације које масовно прате електонске медије и друштвене мреже су, са једне стране емотивно празне, језички сиромашне и са друге стране неинформисане и површне толико да су у суштини незаинтересовани или бесмислено заинтересовани за употребу квалитетних информација од друштвеног значаја и употребу квалитетног свог српског језика.

          Већина младих у Србији не верује званичним медијима, не гледа националне тв прогрме, а сматра да информисаност и знање српског језика нису битни за формирање њихове личности и живот – јер могу знања да се нађу или купе на друштвеним мрежама.

         Све до краја 20. века медији у Србији су били посвећени информисању, васпитању и културном обазованју својих читалаца, слушалаца и гладалаца. Данас ови стандарди, који су уско везани за српски језик и његову функцију, нису пристуни у пракси већине српских медија. Главна суштина и циљ постојања и функционисања модерних медија у Србији, пре свега електронских, јесте забава, а не информисаност и културно образовање људи.

ВУЛГАРНОСТ И БЕСМИСЛЕНОСТ

          Друштевене мреже у суштини нису медијске куће, већ огранак индустрије забаве. Портали друшвтених мрежа јесу отворили могућности људима да се искажу, али су постали и платформа за необразоване људе да се исказују на свој начин. САНУ је истражујући тај феномен приметила “вулгарност” и “бесмисленост” у таквим медијима.

          И на први поглед на садржај појединих тиражних медија види се да у њима доминирају вулгарни текстови о „брутално лепим ћеркама познатих људи, глумицама и естрадним певачицама“, о разводима, о болестима и смрти познатих људи, „сензације“ из гламурозног света забаве и спорта, хронике о „жестоким момцима“. Тек пети блок информација у таквим медијима чине вести из политичког, друштвеног и приведног живота. Садржаје прате језичке измишљотине од нових речи и израза, снажна фразе, измишљена величина и слава поменутих лица, иначе, анонимуса и глорификација глупости.

        Чак и телевизије са националном фреквенцијом, које су обавезне да негују и развијају информисаност, образовање, српски језик и културу, у свом програму намећу риалити такмичења, стране лицентне емисије о моди и куванју хране, исповести маргиналних група и људи из света криминала, који немају језичку српску културу и који користе сурогат говора састављен од израза са улице и рекламних спотова. Како се рекламирају углавном производи странаца, то се сок о малина више не појављује у српским медијима на српском језику већ на сурогат пропаганди на енглеском као „ђус“ или као „смути“.

         Одговорност медија по закону о писмености и култури нације којој припадају је све мања. Нарочито код медија у Србији чији су власници странци. У њиховом власништву су дневне новине, недељници, магазини, телевизије, посебно оне са естрандим садржајима, портали и све друштвене мреже . Све је у модерном српском новинарству, односно у већинским медијима комерцијализовано и претворено у квази комуникацију, не граматичкимс рпским језиком, већ новим симболима и кратицама. Долази до масовног кварења српског језика у медијима, који се претвара у неразумљиву фразеологију из света ИТ и компјутерске технологије. САНУ је утврдила листу нових речи у српском језику, као што су, лике или цопy-пасте.

        Стручњаци тврде да се преко језика у медијима, који нагло мутира и губи своје национано обележје, врши индиоктринација, односно васпитање младих по узорима и стандарима страних земаља. У томе најснажнију улогу угрожавања српског националног бића кроз језик врше инфлуенсери, самостални креатори забавних, сензационалних и маркентишких садржаја у електронским медијима. Један од њих како сам каже има месечни приход од 200.000 евра.

         Ова пракса приватних “звезда српских медија” је у принципу њихова (пословна) ствар. Али проблем настаје оног тренутка када се некад угледне новине, ради или тв станице, укључују у те личне кампање и покушавају да од њих направе вест или информацију од општег друштвене важности. Чак и један политички дневник промаеричке орјиентација и финансирања, поред 6 друштвено ангажованих тема и проблемских чланака, објављује 26 текстова и фотоса сензација о “дамама и дасама” са елекронских портала, а посебно са естраде.

         Тако се ширењем забаве уместо озбиљне информисаности посетиоци, и читаоци, и гледаоци већинских електронским медија, па и угледних, претварају у воајере и у зависнике од провокативних и сензационалистичких порука. Тиме се готово масовно убијају објективно српско новинарство и јавно информисање у Србији.