ИСТРАЖИВАЊЕ: Српски језик у медијима у Црној Гори, ћирилица запостављена

Пише: Горан Киковић

Положај ћирилице у свакодневној комуникацији и медијском простору Црне Горе изазива забринутост дијела стручне и шире јавности. Ћирилицом су настајали бројни значајни писани споменици српске средњовјековне културе, међу којима су Мирослављево јеванђеље и Житије Светог Саве. У Црнојевића штампарији књиге су такође штампане ћириличним писмом.

Ћирилицу су користили Свети Петар Цетињски, Петар II Петровић Његош, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша, краљ Никола и бројни други писци, државници и образовани људи у Црној Гори. Због тога су српски језик и ћирилично писмо значајан дио њеног вишевјековног културног и духовног насљеђа.

Црнојевића штампарија, једна од првих ћириличних штампарија код Јужних Словена и прва државна штампарија на том простору, основана је крајем XV вијека, за вријеме владавине Ђурђа Црнојевића. У њој су штампане богослужбене књиге ћириличним писмом. Упркос ратовима, окупацијама, политичким промјенама и другим историјским недаћама, ћирилица је вијековима чувана као важан дио културног идентитета становништва Црне Горе.

У савременом добу њена употреба постепено се смањује под утицајем глобализације, нових технологија, тржишне комуникације и уређивачке политике медија. Латиница све више преовлађује у електронским медијима, на интернету, у оглашавању, службеној комуникацији и дијелу образовног система. Ћирилица се због тога понекад неоправдано представља као застарјело или мање практично писмо.

Грађани који се залажу за досљедно поштовање Устава Црне Горе указују на то да су, према члану 13, ћирилично и латинично писмо равноправни. Очување ћирилице не треба схватати као супротстављање латиници, већ као настојање да се у пракси оствари уставна равноправност двају писама.

Ћирилица је један од темељних израза српског језичког, културног и националног идентитета. Српски народ се својим језиком и писмом препознавао и препознаје на културној мапи свијета. Зато се брига о очувању ћирилице мора спроводити у науци, образовању, књижевности, медијима, културним установама и породичном окружењу.

Чувањем ћирилице чувају се културно памћење предака и духовна веза са будућим покољењима. Зато је обавеза садашњих генерација да буду достојни насљедници оних који су српски језик и писмо сачували током претходних вијекова.

Послије Другог свјетског рата у Црној Гори постепено се мијењао однос према националном и језичком идентитету. Значајан утицај на тај процес имао је текст Милована Ђиласа О црногорском националном питању, објављен у листу Борба 1. маја 1945. године. Аутор овог рада сматра да су тадашње политичке и идеолошке промјене поставиле основу за касније удаљавање дијела становништва Црне Горе од српског националног и језичког идентитета.

Питање назива језика у Црној Гори данас изазива научне, политичке и друштвене полемике. Уставом из 2007. године црногорски је одређен као службени језик, док су српски, босански, албански и хрватски језик у службеној употреби.

Дио српских лингвиста и културних дјелатника оспорава научну утемељеност издвајања црногорског као посебног стандардног језика. Они сматрају да су говори у Црној Гори дио штокавског система и српског језичког насљеђа. С друге стране, заговорници стандардизације црногорског језика истичу право државе и говорне заједнице да свој језички стандард именују и уређују у складу са сопственим политичким и културним опредјељењем.

Постојање различитих националних и језичких опредјељења мора се уважавати. Грађани који су се некада изјашњавали као Срби, а данас се изјашњавају као Црногорци, имају право на слободан избор националне припадности. Исто право припада грађанима који се изјашњавају као Срби и свој језик називају српским.

Међутим, слобода националног и језичког опредјељења не смије довести до потискивања српског језика, оспоравања његовог историјског присуства или неравноправног положаја његових говорника. Језик представља велико културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и зато се мора пажљиво чувати и његовати.

Матерњи језик и национални идентитет

Србија у националној свијести многих Срба у Црној Гори има симболично значење матице, па се и српски језик доживљава као матерњи.

Аутор наводи да га је једном приликом, док је путовао у Београд, телефоном позвао пријатељ и упитао:

„Гдје си?“

Аутор му је одговорио:

„Идем код мајке.“

Помисливши да говори о својој рођеној мајци, која је живјела у селу Ровца код Берана, пријатељ је упитао:

„Значи, у Ровцима си?“

Аутор је одговорио:

„Не, путујем у Београд — мајци Србији.“

Ова анегдота показује снажну емотивну и духовну везу коју дио Срба у Црној Гори осјећа према Србији. Та веза не мора бити у супротности са оданошћу Црној Гори као држави и завичају.

Државне институције Србије, али и Црне Горе, требало би да разумију потребе српског народа у Црној Гори. Србија се суочава са бројним унутрашњим и спољнополитичким питањима, укључујући неријешено питање Косова и Метохије. Ипак, потребно је да пружа јаснију и систематичнију подршку српским културним, образовним и научним установама у Црној Гори.

Оснивање Српске куће у Подгорици представља значајан корак у том правцу. Постојала је и иницијатива за отварање конзулата Републике Србије у Беранама, али она, упркос ранијим најавама, није остварена.

Српски народ и институције Србије треба да покажу посебну бригу за очување српске културне и духовне баштине у Црној Гори, укључујући српски језик и ћирилицу, на којима су настала књижевна дјела од изузетног националног и свјетског значаја.

Неки ће можда замјерити што се у овом раду посебно инсистира на питању језика. Међутим, назив и идентитет језика не тичу се само свакодневне комуникације већ представљају и важне чиниоце културног и националног идентитета.

Говори у Црној Гори припадају штокавском језичком систему, а њихови говорници без тешкоћа се разумију са говорницима из Србије, Републике Српске, Босне и Херцеговине, као и са говорницима ијекавских штокавских говора у Хрватској. Разлике између ијекавских и екавских говора не представљају препреку међусобном разумијевању.

Према становишту заступљеном у дијелу српске лингвистичке литературе, идентитет једног језика не може се мијењати искључиво због дневнополитичких потреба. Према том становишту, говори у Црној Гори представљају дио ијекавског нарјечја српског језика. Ово питање, међутим, мора се разматрати научном аргументацијом, без увреда и квалификација упућених онима који заступају другачије мишљење.

Српство изгубљено у преводу

У јавности су вођене расправе о појединим издањима и тумачењима Његошевог Горског вијенца у оквиру савременог црногорског језичког стандарда.

Присталице таквих издања сматрају да је ријеч о језичком и правописном прилагођавању намијењеном савременом читаоцу. Критичари, међутим, сматрају да се тиме Његошево дјело симболички издваја из српске књижевне и језичке традиције.

Из перспективе аутора овог рада, такви поступци представљају облик институционалног преобликовања културног насљеђа и покушај да се Његошево дјело накнадно сврста у језички и национални оквир који у вријеме његовог настанка није био називан тим именом. Ову оцјену треба разумјети као ауторов критички став, а не као правну квалификацију.

Одбрана српске културе не почиње и не завршава се у Београду. Она се спроводи и у Беранама, Херцег Новом, Бањалуци, Требињу и другим срединама у којима живи српски народ. Зато би Србија требало да систематски помаже културне институције Срба у Црној Гори. Подршка је потребна часописима као што је Глас Холмије, као и културним манифестацијама које организују Српска народна одбрана Васојевића, Лимска долина и друга удружења. Пожељно је организовати гостовања књижевника, научника, умјетника и позоришних ансамбала, промоције књига, изложбе, трибине и друге културне програме.

У савременим политичким и публицистичким расправама понекад се употребљава израз „монтенегрини“ за припаднике идеолошког покрета који црногорски идентитет изричито супротставља српском. Тај израз има полемички и често погрдан призвук, па га у научном раду треба користити само као предмет анализе, а не као општу ознаку за грађане који се национално изјашњавају као Црногорци.

У духовном, просвјетном и народном животу Црне Горе током XIX и почетком XX вијека светосавски култ имао је значајно мјесто. Свети Сава био је дубоко присутан у црквеном, просвјетном и народном животу, укључујући простор Васојевића и Лимске долине. Зато покушаји његовог искључивања из културног памћења изазивају противљење дијела становништва.

Бити Србин данас није само питање поријекла. То је и прихватање одређеног културног насљеђа, моралних обавеза и права која припадају сваком појединцу који се тако изјашњава. Српски идентитет обухвата језик, писмо, вјеру, породичну традицију, историјско памћење и однос према културном насљеђу.

Наши преци су често живјели у тешким условима, али су настојали да сачувају име, поријекло, вјеру и породично достојанство. Зато је обавеза садашњих генерација да чувају културу, традицију и историју, не само због себе већ и због своје дјеце и будућих покољења.

Потребно је поклонити се сјенима својих предака и показати да њихово насљеђе није заборављено. Истовремено, дужност је садашњих генерација да створе услове у којима ће њихови потомци бити образованији, одговорнији и спремнији да чувају своју културу и идентитет.

Изопштење ћирилице из медијског простора

Поред општег приказа језичких и идентитетских питања у Црној Гори, у овом дијелу рада указује се на заступљеност српског језика и ћириличног писма у медијском простору данашње Црне Горе.

Српски језик и ћирилично писмо представљају значајан дио историјског, културног и духовног насљеђа Црне Горе. Током вијекова, бројни писани споменици, књижевна дјела, црквене књиге и државни документи на простору данашње Црне Горе настали су на српском језику или у оквиру српске писане традиције, претежно ћириличним писмом.

Према члану 13 Устава Црне Горе из 2007. године, службени језик је црногорски, док су српски, босански, албански и хрватски језик у службеној употреби. Истим чланом прописано је да су ћирилично и латинично писмо равноправни.

Веселин Матовић и други аутори окупљени око часописа Слово, као и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и поједине српске културне организације, указују на све мању заступљеност ћирилице у јавном и медијском простору.

Преглед јавно доступних садржаја већих медија у Црној Гори показује да се у њима претежно користи латинично писмо. То се може уочити у програмима и издањима медија као што су Радио и Телевизија Црне Горе, ТВ Вијести, Побједа и Дан. Поједини од ових медија повремено објављују садржаје на ћирилици, али латиница преовлађује у њиховој свакодневној продукцији. За прецизно утврђивање односа двају писама било би, међутим, потребно спровести систематску квантитативну анализу.

Према подацима Пописа становништва, домаћинстава и станова из 2023. године, српски језик као матерњи навело је 269.307 лица, односно 43,18 одсто становништва Црне Горе. Ипак, заступљеност српског језика и ћирилице у медијима није сразмјерна броју становника који су српски навели као матерњи језик.

Да би се та тврдња у потпуности научно доказала, било би потребно спровести посебно истраживање медијских садржаја: утврдити број прилога и текстова објављених ћирилицом и латиницом, анализирати језик емисија, интернет страница и друштвених мрежа, као и упоредити резултате током одређеног временског периода. Због недостатка таквог свеобухватног истраживања, у овом раду може се говорити о уочљивој медијској пракси, али не и о прецизно утврђеном проценту заступљености двају писама.

Очување српског језика и ћирилице у медијском простору зависи од језичке политике, образовног система, рада културних институција, техничких могућности и уређивачке политике медија. Њихова видљивост могла би се унаприједити већом употребом ћирилице у јавним сервисима, подршком медијима који његују српски језички израз и развојем културних програма посвећених језичком и писаном насљеђу.

Међу информативним порталима који редовно или претежно користе српски језик и ћирилицу издвајају се:

– ИН4С, информативни портал основан 2008. године, који највећи дио садржаја објављује ћирилицом;

– Борба, информативни портал који објављује садржаје и ћирилицом и латиницом;

– Васојевићка ријеч и други мањи локални портали српске културне оријентације.

Међу часописима и периодичним публикацијама издвајају се:

– Глас Холмије, часопис за књижевност, историју и културу, који у Беранама излази на српском језику и ћириличном писму;

– Светигора, часопис Митрополије црногорско-приморске, као и истоимени интернет портал;

– Слово, часопис посвећен питањима српског језика, књижевности и културе.

Значајну улогу имају и интернет странице и друга гласила Митрополије црногорско-приморске и Митроплије будимљанско-никшићке.

Глас Холмије је часопис за књижевност, историју и културу чији је оснивач и издавач Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“ из Берана. Часопис објављује прилоге из књижевности, историје, културе и друштвеног живота и од оснивања излази на српском језику и ћириличном писму.

Међу већим комерцијалним телевизијама, дневним новинама и информативним порталима мало је медија који све или готово све садржаје објављују ћирилицом. Због тога се ИН4С може издвојити као један од најпрепознатљивијих информативних портала у Црној Гори који досљедно користи ћирилично писмо.

Поред медија, важну улогу у очувању српског језика и ћирилице имају издавачке установе и црквене институције. Међу њима су:

– Ободско слово, издавачка кућа у чијој се продукцији налазе и књиге штампане ћирилицом;

– Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и њен Издавачки центар, који објављују научне зборнике, монографије и књижевна дјела из области српске културе, језика и историје;

– Митрополија црногорско-приморска, која преко своје издавачке дјелатности и часописа Светигора објављује богословску, историјску и књижевну литературу на српском језику, претежно ћирилицом;

– Митрополија будимљанско-никшићка, која издаје књиге, зборнике, монографије и друге публикације на српском језику и ћириличном писму.

У издавачкој продукцији ових установа ћирилицом се најчешће штампају дјела Петра II Петровића Његоша, српских књижевних класика, историјске књиге о Црној Гори и српском народу, богословска литература, научни зборници и савремена српска књижевност.

Већина комерцијалних издавача у Црној Гори данас користи и латиницу и ћирилицу, док су издања српских културних и црквених институција најдосљеднија у употреби српског језика и ћириличног писма.

Закључак

Српски језик и ћирилично писмо имају дубоке историјске коријене у Црној Гори. Ћирилицом су стварани бројни писани споменици, црквене књиге, књижевна дјела и државна документа, због чега она представља неодвојиви дио културног насљеђа Црне Горе. Иако су српски језик и ћирилица формално признати у правном поретку Црне Горе, њихов савремени положај у медијском и јавном простору остаје предмет расправа. Уставом је прописана равноправност ћирилице и латинице, али се у медијској пракси латиница користи знатно чешће.

Подаци Пописа из 2023. године показују да је српски као матерњи језик навео највећи број становника Црне Горе. Та чињеница намеће потребу да јавни сервиси, образовне и културне институције и медији посвете већу пажњу српском језику и ћириличном писму.

Очување ћирилице не подразумијева потискивање латинице нити угрожавање права припадника других националних и језичких заједница. Оно подразумијева досљедну примјену уставног начела равноправности двају писама и поштовање културних права грађана који се служе српским језиком.

За потпунију научну анализу потребно је спровести систематско истраживање заступљености језика и писама у телевизијским програмима, дневним новинама, порталима и на друштвеним мрежама. Такво истраживање омогућило би да се расправа заснује на мјерљивим подацима, а не искључиво на политичким оцјенама и појединачним запажањима.

Без обзира на различита национална и политичка опредјељења, очување српског језика и ћирилице треба посматрати као дио заједничке бриге о богатом културном и језичком насљеђу Црне Горе.

Литература и извори

Ђилас, Милован. „О црногорском националном питању“. Борба, 1. мај 1945.

Матовић, Веселин. Ћирилица и латиногорица. Друго, допуњено издање. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа; Никшић: Актив професора српског језика и књижевности, 2015.

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. Српски језик и ћирилица – основе српског идентитета. Зборник радова. Подгорица, 2014.

Монстат – Управа за статистику Црне Горе. Попис становништва, домаћинстава и станова 2023. године: национална, односно етничка припадност, вјера и матерњи језик. Подгорица, 2024.

Устав Црне Горе. Службени лист Црне Горе, број 1/2007.

Интернет странице и архиве медија: ИН4С, Борба, Радио и Телевизија Црне Горе, Вијести, Побједа, Дан, Светигора, Слово, Васојевићка ријеч и Глас Холмије.

¹ Горан Киковић, историчар и главни и одговорни уредник часописа Глас Холмије из Берана. Електронска адреса: [email protected].