Куда иде Јавни сервис: Има ли након свега спаса Телевизији Црне Горе?

Пише: Милан Кнежевић, новинар

Када се говори о контаминираном црногорском медијском простору увијек се најприје помисли на РТЦГ која, у тренду квалификовано, јесте кластер из ког су никле све озбиљне црногорске медијске болештине, заразне мање или више, али несумњиво погубне по укупну демократизацију друштва. Тонови се само с времена на вријеме појачавају или смањују али дијагноза углавном остаје иста: проблем нису рента-новинари, тј. они које власт изнајми од тренутка до тренутка, већ они који власти служе „без ограничења трајања мандата“ и то за новац који им се даје из јавних финансија.

Ту је Радио телевизија Црне Горе без конкуренције и на ту њену улогу подсјетили су нас, на најружнији начин, испади на националном медијском сервису направљени у последње вријеме. Ако је о испадима уопште ријеч, јер је по свему судећи прије ријеч о покушајима да се на вријеме обезбиједи легитимитет жртве…

Посипање пепелом њихових надређених, након непоправљиве штете коју су направили, није никакво рјешење, јер дио рјешења не могу бити они који су деценијски проблем, који су генерисали професионалну јаму у коју се сурвао Јавни сервис. Они се не дају поправити нити се њиховом нуждом сјенчења сопственог иделошко-политичког портрета може погурати професионално, морално, политички… тешко посрнули национални медиј.

Као први и деценијама чак једини озбиљан електронски медиј у Црној Гори, РТЦГ је послужио и као кадровски расадник, у ком је брижљиво вођено рачуна да у сопственој кући ни у једном тренутку не буде угрожен модел слуганског новинарства, ком је тридесетогодишња владавина једне политичке гарнитуре апсолутно ишла на руку. Власт и медиј у садејству чували су један другог. Медиј безобзирном и беспризорном кампањом уз коришћење свих расположивих и уступљених ресурса, кад год је потребно (тј. увијек), а Држава, односно Партија, односно власт, поступним грађењем правног оквира преко ког је било могуће у сваком тренутку задржати контролу управљачких позиција у Јавном сервису и истовремено чувати привид озбиљних медијских реформи.

Све ситуације које се не уклапају у ову слику, а којих је истини за вољу било у последњих тридесетак година, остају ипак на нивоу статистичке грешке, односно инцидента. Грешнијег самим тим што су они који су „инцидент“ креирали, као противници власти, били блиски неким другим политикама!

РТЦГ никада није истински еволуирала у јавни медијски сервис. Болесни клијентелистички амбијент није ни покушао, а ни могао, институционализовати медиј који би служио свим грађанима, укупној јавности, и био контролисан од те исте јавности. Успио се изборити само за сопствени комодитет, мјерен десетинама милиона евра сигурног буџетског новца, издашан и широке руке само према правовјернима.

Како изаћи из зачараног круга националне медијске тровачнице питање је које, особито ових дана, постављају бројни медијски посленици?

Телевизија Црне Горе не може се излијечити никаквом брзом кадровском комбинаториком нити пуком замјеном и/или супституцијом кадрова, уз помоћ актуелних управљачких структура или њихових дијелова, спремних на труле компромисе и обртање ћурка наопако. Може, али то би се могло назвати ургентном терапијом, која није модел за здрав живот Јавног сервиса и његову улогу медијског мотора демократских промјена у друштву. Ако је владавина права идеал ком се тежи и за који се вриједи борити, онда је потпуно јасно да сви проблеми у којима се налази РТЦГ произилазе из правне основе на којој почива Јавни сервис, и која је постављена на начин да колико год кругова ухватите спирала увијек одведе на иста врата: до сада је то био ДПС, сјутра ће бити неко други, па трећи, али је путоказ увијек исти – власт!

Модел који би био трајно рјешење немогуће је у потпуности преписати, већ самим тим што је модел, али постоје бројни примјери на које је могуће угледати се. Сви они, у принципу, упућују на исто. Потребна је једноставна правна регулатива, поједностављен управљачки механизам, професија под потпуном контролом професионалаца, укидање „комерцијале“, криминализација измјештена у сферу изван медијских прописа…

Колико је правни оквир Јавног сервиса и електронских медија уопште нонсенс сам по себи, најбоље илуструје стање медијских закона. Могуће је у овом тренутку обрисати макар пола одредби Закона о електронским медијима и Закона о Радио телевизији Црне Горе, а да се то у пракси и не примијети. Врло је једноставно објаснити такав феномен: ријеч је о законима који су пуни испразних фраза, квазидемократских парола, пренормираних баналних правних тема, до језичких ступидарија.

За поправљање тог правно-медијског галиматијаса потребно је вријеме, кога међутим нема. То је рјешење до кога мора да дође читава медијска заједница, са надлежним органима државе, НВО сектором и укупном заинтересованом јавношћу. До тог тренутка питање је како предуприједити штете које висе у зраку, те како искористити потенцијал Јавног сервиса за јачање институција Државе, владавине права и укупне демократизације друштва.

Могуће је да привремено али и ефикасно рјешење лежи у хитним измјенама Закона о РТЦГ, прије свега у домену управљања. Њиме би се омогућила брза транзиција по моделу који би био привремено рјешење, али уз несумњив консензус свих релевантних фактора друштва…

Извор: ИН4С